Mi još uvek nismo imali na vlasti nacionalnu stranku u punom formatu, kao ni nacionalne stavove u javnosti
Koliko često sebi postavljamo prava pitanja? U kojoj meri su nam dostupna valjana obrazloženja, podaci i njihova tumačenja? Kad se već ne možemo razumeti ni oko prvog – da je demokratija uvek u dolasku, a ne da postoji – kako kaže Derida, te da je reč o simbolu, a ne opisu. Nijedan ljudski sistem nije nalik prirodnom, pa da postoji.
Kako to da su kod naših profesora, analitičara i medija linearno poredive strukture glasača stranaka koje imaju 50 odsto podrške sa onim sa jedan odsto u demografskom smislu? Da ne govorimo o tipovima i vrstama stranaka šta, na primer, penzionerska stranka ima zajedničkog sa klasičnom nacionalnom strankom, ako takve uopšte danas ima u Srbiji (ovo je teorija odavno dobro obradila)? Da se vratimo obrazovanju i starosti glasača u svetlu drastične razlike u podršci. Zar nije jasno da u takvom slučaju linearno poređenje struktura glasača pojedinih stranaka nudi samo groteskno izobličen rezultat? Pa se samim tim umnožavaju besmislena rezonovanja i širi lažno predstavljanje društvenih fenomena.
IMAMO POSLA SA STRANKAMA ELITE
Da ne dužim, stvarni rezultat takav je da mi imamo zapravo posla uglavnom sa strankama elite, a ne sa nacionalnim, sudeći po najboljem delu kolača u društvenoj raspodeli. Nema nijedne stranke da je nepodržava najviši dohodovni razred u ma koliko malom procentu, ali su zato na nuli mnoge u većini drugih razreda. Pa, kad se onda pogleda njihova ostala demografija, to su u osnovi vojske oficira, bez podoficira i vojnika, i to je izraženije što su stranke manje. Ni SPS nije stranka radnika, nego je treća po grupisanju elite. Zapravo je anomalija da je druga u tom elitnom klubu Tadićeva stranka iako nije neposredno u vlasti, bez obzira što odskoro premrežava srpsko društvo u svim segmentima, očigledno isisavši matičnu DS, svakako ne zbog naprasno otkrivenih ideoloških razloga, nego interesnih (prošla je realna moć, očito i sadašnja, pa obituju tek ostaci toga). Ukratko, osim interesno umreženih, za njih glasa još samo po neka zaluđena budala, koja je persuazivnim merama zavedena njihovom nazovi komunikacijskom inkluzijom. Ali nema tu govora o socijalnoj integraciji. Oni po sebi nisu sposobni da je razumeju, oni ne znaju da bi bilo dobro ako bi još neko pored njih bio živ, i da možda ima dušu. Zato oni vladaju tek praktičnim poznavanjem života, prezadovoljni običnim znanjima svoje sebičnosti i svog povlaštenog okruženja. Jer za njih mora da bude, a sve ostalo je populizam i igralište za one koji nisu dovoljno izuzetni. Da bi i oni u nešto mogli da veruju, dovoljni su modni trendovi kao derivat progresa u pokušaju moderne da kroz njega bude sam antipod tragičnom, a to baš nikog ničim ne obavezuje, i ne traži ni pamet, ni ljudskost, nego samo dobro raspoloženje.
Nisam zla svekrva, ali svet Jelene Trivan ne može biti moj favorit, s tim da to nema veze ni sa jednim merilom, pa je ona nagurala slikovnice ispred knjiga i zaklonila ih kao da su tapete u dragoj – verovatno ne samo meni –knjižari Službenog glasnika kod Londona. Od hrama knjige ona je postala prodavnica tričarija. To nije radio ni onaj Gavrilović iz DS koji je rasprodao Nikolu Miloševića po ceni starog papira da bi potom sam naštampao svašta.
Samo u takvom svetuje moguće da se od Cvetnog trga pravi aneks ulice, jedino upotrebljiv za parking. Sve te slike često govore jasnije kakav je svetonazor koji dominira Srbijom, kao i slike naružene fontane u Pionirskom parku i sečenje drveća koje se odjednom masovno porazbolevalo.
BILANS PRODORA SVETSKOG DRUŠTVA
Ali odlukom beogradske vlasti da angažuje arhitektu Borisa Podreku za projektovanje pešačke zone u centru grada stvari mogu da se značajno pomere nabolje. Još samo da novinari Studija B nauče ko je on, a potom i da ga poštuju ne bi li se konačno, makar na simboličkoj ravni, prekinulo sa kolektivnom supremacijom trećerazrednosti, koje je opasnija od svake podele Srbije.
Uratko, mi još uvek nismo imali na vlasti nacionalnu stranku u punom formatu, kao ni nacionalne stavove u javnosti. DSS je bila nešto najbliže tome. Umesto toga, sve nas je „ubio“ tranzicioni dugi pad u svetsko društvo, praćen poslovično lošim mestom Srba u svetskom sistemu (uopšte pravoslavnih Slovena). Kao što je ubio i izrazito slabu srpsku elitu. Planovi Bžežinskog, uz Vimerove beleške iz 2000. godine i očigledan prodor svetskog društva duboko u život i običaje Rusije, Kine, govore da Obama može biti još spokojan, sve dok su ove države na zadnjim linijama samodbrane spolja i iznutra.
Ali u Srbiji se sve to posredno itekako oseća. Ne kaže bez razloga nemački ambasador da Srbija na „metaravni“ prihvata ulazak u EU (izgleda da je i politički ovo sasvim tačno, budući da sad više nema stranke koja bi automatski prekinula pregovore sa EU o priključenju). Jer nema ni drugih normalnih običaja života sem onih koje nudi svetsko društvo, tako da, ako ne na početku, onda na kraju postaje predvidivo kako će većina aktera postupiti – verovatno bi tako nešta trebalo da znači ovo ambasadorovo, ne slučajno, glasno razmišljanje.
Otuda i konačno, što se predstojećih izbora tiče, SNS će sigurno formirati vladu. Pitanje je ko će s njima ući u vlast – Dačićevi ili Tadićevi. O tome će najverovatnije odlučiti oni što su Tadiću u koaliciju doveli Čedu. U Skupštinu će još ući DS, zahvaljujući glasovima u Vojvodini, i Šešelj. A ostali samo u neverovatnim obrtima.
Mile Milošević
standard.rs
