Da, zvaću Aleksandra Vučića u Utisak nedelje

1
618

Za ove četiri i po godine od kada je Utisak nedelje skinut sa Televizije B92 (danas O2), Olja Bećković, kako je rekla u intervjuu za Cenzolovku, nije ni pomišljala da će ponovo raditi tu emisiju. Sve do telefonskog poziva pre mesec dana, 6. januara, koji je promenio sve.

Definitivno, od aprila, nastavlja sa Utiskom nedelje na Top kanalu koji je u vlasništvu Junajted grupe i dostupan je od 2017. godine gledaocima putem kablovske mreže SBB, kao i preko EON platforme.

U intervjuu za Cenzolovku Olja Bećković govori o povratku na televiziju, stanju u medijima i novinarskoj profesiji.

Cenzolovka: Kako se osećate sada kada se posle četiri i po godine vraćate sa istom emisijom?

Bećković: Iskreno, potpuno nestvarno, i dalje nisam sigurna da je istina iako sve stoji na papiru. Kad je ukinut Utisak, javnost je sve to brzo razumela. Doživela je to ne samo kao ukidanje jedne emisije, to je bilo mnogo više od toga. Ljudi su razumeli da je stavljena tačka na to što je ta emisija predstavljala, da je poslata poruka da nema više toga, nema dijaloga, nema razgovora, nema mogućnosti.

Oni su zabranom Utiska jednim potezom zabranili i još 200 ljudi koji su se pojavljivali u emisiji, za koje smo posle videli da se više nigde nisu pojavili do dana današnjeg.

Mislim da je malo ko to registrovao, taj broj ljudi koji ne možeš više nigde da vidiš. Prosto je ceo jedan misleći svet zabranjen i ukinut. To je postalo kao nekakav mit, ljudi govore „kad se Utisak vrati, tad ćemo znati da je krenulo nešto novo“.

I to što se Utisak vraća može da znači da se vraća nešto normalno. Ne smem ni da mislim o tome jer to ne treba da bude moja stvar, ta šira slika kako će taj povratak ljudi da prepoznaju. Sada bih morala da se koncentrišem na to da radim emisiju najbolje što umem, a neka ljudi to tumače kako se njima tumači.

Cenzolovka: Hoće li biti nekakvih novina u formatu emisije?

Bećković: Ja mislim da je užasno važno da se ne menja ništa. Ljudi čekaju Utisak nedelje sa kojim su živeli nedeljom i ne znam zašto bih im ja sada nudila nešto drugo.

E, pa ne, emisije će biti!

Cenzolovka: Sećate se protesta ispred zgrade B92? Kako ste do sada doživljavali činjenicu da u Srbiji zapravo ne postoji mesto gde možete da radite emisiju?

Bećković: Meni je bilo potpuno jasno da ne može niko da me zove. Ne, nisam verovala da ću ponovo raditi emisiju. Ja sam poziv sa Top kanala dobila 6. januara oko dva posle podne. Pre toga mi nije padalo na pamet, nisam mislila da ću ikad više raditi Utisak. To je bilo toliko iznenada. A 54 godine su dosta ozbiljne godine za povratak.

Cenzolovka: Imate li ideju koga ćete zvati da gostuje u prvoj emisiji?

Bećković: Bilo bi najlakše kad bi odmah mogla da bude druga emisija, i to nije loša ideja. Jer pitanje svih pitanja jeste ko će biti prvi gost i unapred znaš da ko god da bude prvi, da će da se pitaju što baš on.

Bez obzira na to što se ovo zove „vraća se“, možemo da kažemo i „nastavlja se Utisak nedelje“, tako da će se nastaviti po istoj logici po kojoj je i trajao. Gosti će biti oni koji su te sedmice zbog nečega bili važni i koji mogu da govore o temi koja je te nedelje bila glavna i koja je ostavila najjači utisak.

Cenzolovka: Mislite li da će političari iz vladajuće garniture pristati da budu gosti?

Bećković: To će isključivo zavisiti od njih.

Cenzolovka: Hoćete li zvati predsednika Aleksandra Vučića? Pričali ste o tome da vas je jednom nazvao i rekao vam da više nikada ne okrenete njegov broj.

Bećković: Postoje različiti nenormalni odgovori na to pitanje, ali jedini normalan odgovor je: Da, zvaću ga. Na njemu je da donese zaključak da li će da dolazi, da li će dozvoliti da njegovi dolaze, da li će ta zabrana ostati na snazi.

Ona važi i za N1 i za sve naše kolege koje se bave ovim poslom i pokušavaju da ga rade normalno.

To je za sve nas veliki problem, ali i to je jedna zamka. Jer ti želiš da radiš svoj posao profesionalno, ti želiš da razgovaraš sa dve strane, a onda oni odluče da neće da dolaze i proglašavaju te za opozicionog novinara, optužuju te da razgovaraš samo sa protivnicima vlasti.

I šta ti tu možeš da radiš? Ti možeš da kažeš: OK, ako vi nećete da dolazite i ako ja ne mogu da razgovaram sa dve strane, onda ništa nema smisla, tako da neće ni biti emisije.

Oni te uteruju u tu vrstu razmišljanja: mi ćemo da uređujemo programe i tvoj život, mi ćemo da donosimo te odluke umesto tebe.

I onda ćemo da kažemo: To je besmisleno, kakva je to emisija u kojoj nema dva mišljenja?! Pošto ti nećeš da dođeš, onda je jedino rešenje da te emisije nema.

I onda kad shvatiš da to tako funkcioniše, onda kažeš: E, pa ne, emisije će biti!

Pa sad, ako vi hoćete da dođete, možete da dođete. I dobro je da postoje takve emisije u koje će i oni jednog dana moći da odu, kad im dosadi ovo gde su svaki dan. Da promene sredinu.


OLJA BEĆKOVIĆ

U novinarstvo je ušla 1991. godine, sa idejom da ono što je već tada postao njen život – svakodnevno praćenje političke situacije u zemlji – pretvori u profesiju. Pozvala je urednike Televizije Studio B i predložila im da postane deo njihovog tima.

Mada po obrazovanju glumica, relativno brzo posle početka prikazivanja Utiska nedelje postaje jedna od najpoznatijih novinarki u zemlji, a njena emisija, osporavana i slavljena, vremenom postaje kultna i veoma uticajna. Svako ko je želeo da bude dobro informisan nije propuštao Utisak nedeljom uveče.

Na Studiju B radi od 1991. do 2002. godine, kada prelazi na B92. Od 1997. godine emisiju radi u produkciji PG Mreža.

Svake nedelje bi ugostila tri (mada ponekad i samo jednu) osobe iz javnog života, sa kojima je razgovarala o najvažnijim temama koje su obeležile prethodnu sedmicu. Gledaocima je omogućavala da se uživo uključe u emisiju i da glasaju za utisak nedelje kroz predloge koje je nudila.

Ali od septembra 2014. godine, umesto nastavka emitovanja na TV B92 (posle letnje pauze) Utisak se više nije prikazivao. Bećkovićeva je tada izjavila da joj je emisija ukinuta, kao i da je tadašnji premijer, sada predsednik Srbije, Aleksandar Vučić odgovoran za to.

Prestanak emitovanja Utiska nedelje na B92 Olja Bećković je videla kao pritisak na medije kakav nije postojao ni u Miloševićevo vreme. Ispred nekadašnje zgrade Radio-televizije B92, koja je u međuvremenu promenila i ime (sada Radio Play i TV O2) i vlasnika, održani su protesti, uz podršku političara i javnih ličnosti, ali to ništa nije promenilo.

Od tada je za Produkcijsku grupu Mreža radila emisiju Moram da kažem, pisala za Blic i NIN.


Zašto, ljudi, vičete?

Cenzolovka: Kako vam izgledaju emisije u kojima možemo da vidimo obe strane, ali u kojima nema pristojnog dijaloga, kao što je Upitnik?

Bećković: Izvesno je da će da osvane ta nedelja kad ću ja da se pojavim u studiju i o tome sada razmišljam na neki drugačiji način. U smislu da su se oni tako obučili – predstavnici vlasti i vladajuće stranke – oni su se strašno obučili kako da ne odgovaraju na pitanja. Očigledno je da imaju vrlo jasne instrukcije. Ne može sad da ispadne da slučajno Vesić gostuje u nekoj emisiji u kojoj nikome nije dozvolio da govori, a da sutra dođe Martinović i da uradi isto.

Neki njihov štab za odnose s javnošću je rekao da je to recept: vi ćete govoriti non-stop, vi ćete da vadite papire, da galamite, i nećete dozvoliti da se kojim slučajem čuje neki argument. Oni su naučeni da guše i isključuju svaku mogućnost normalnog razgovora.

U tom smislu, mislim da je potpuno neobazrivo i ne potpuno tačno optuživati novinara, jer to su neke situacije u kojima ne znaš šta da radiš. Delikatno je i ne znaš kako da ne postaneš kao i oni.

Ceo koncept je da se od svega napravi cirkus i kafana. Kao gledaocu, meni to postaje nepodnošljivo i sigurna sam da ja nisam izuzetak. Mislim da ljudi to više ne mogu da gledaju, i to nije slučajnost.

Vika je promovisana kao mera govora, svi viču. Zašto, ljudi, vičete? Sad bi trebalo da postoji neka nova obuka za novinare, šta da rade kad neko viče. Strašno je bitna podrška, to je televizija, ti moraš da imaš podršku kamermana. I tu se tačno vidi ta kontrola medija. Ti možeš da imaš najboljeg novinara u studiju, ali ako je jedan od snimatelja uplašen, ako jedan od snimatelja od nekog dobija direktivu u slušalicu: „daj mi Martinovića“, ti možeš da radiš šta god hoćeš.

Televizijska emisija je jedan organizam u kom učestvuje deset ljudi koji moraju da budu na istom zadatku, a to je da naprave pristojnu emisiju, a ne da navijamo. I to je problem.

Cenzolovka: Nakon, kako ste izjavili, zabrane Utiska nedelje na B92, vraćate se na televiziju koja se emituje putem kabla. Ranije ste odbili da radite za B92 info i kao razlog ste navodili to što taj kanal nije imao pokrivenost na teritoriji cele zemlje. Kakav je sada plan da dođete do šire publike?

Bećković: Ja nikad u životu nisam izjavila da ja neću na kabl, niti da neću da idem tamo gde nema pokrivenosti. Nisam dobila ponudu da idem na Info kanal, već sam dobila ucenu da mi, ako odbijem da idem tamo, neće dati da u međuvremenu radim emisiju na osnovnom kanalu.

Nije bila stvar u tome da neću na Info kanal, već nisam htela da me ucenjuju. Meni je bilo jasno kao dan da sam time trebala da potpišem sopstvenu zabranu i ukidanje, jer se tada znalo da je SBB već doneo odluku da skine Info iz svoje ponude, i to su znali oni koji su mi to i nudili.

Tad su bile priče kako samo ja treba da krenem prva, pa evo sad će odmah cela informativa. To se nikada nije desilo.

Niko me nije zvao

Cenzolovka: Da li vas je u međuvremenu neko zvao da radite na nekoj poznatijoj televiziji?

Bećković: Ne, ne, apsolutno ne. Niko me nije zvao. Bio je onaj ciničan poziv Željka Mitrovića koji ne računam, ali me niko nije zvao.

Cenzolovka: Šta to govori o medijskoj slici u Srbiji? Kako je moguće da autorka poput vas, sa kultnom emisijom koja je postojala više od 20 godina, nije potrebna Javnom servisu, recimo?

Bećković: Ako mene Vučić nije mogao da izdrži na B92 sa tom pokrivenošću koju je B92 imao, koja logika uopšte kaže da bi me izdržao na Javnom servisu? To su sve cinične priče i o tome najčešće govore ljudi koji znaju šta je istina.

I te priče o tome kako ne može da se govori o neslobodi medija u eri društvenih mreža, kad imamo Tviter ili Jutjub. Nemam ništa protiv društvenih mreža, ali elementarna logika kaže – ako je tako i ako su televizije prevaziđene, zašto onda Vučić ne nastupa svaki dan na Jutjubu i zašto se ne skida sa televizija? Zašto se ne zamenimo? Zašto on ne pošalje opoziciju da sedi na prevaziđenim mejnstrim kanalima, a on nek sedi na Jutjubu? Hajde da vidimo.

Kad smo pre četiri i po godine govorili da ovde nema privatnih televizija i da je on vlasnik svih televizija, niko to nije hteo da prizna, i evo šta se desilo u međuvremenu. Evo sad pre dva meseca – op, Kopernikus kupuje dve televizije!

To je sad sve njegovo, takva je medijska slika u kojoj TV Prva ima kao prvu vest da je Vučić posetio babu od 107 godina i taj prilog traje devet minuta! I sad neko hoće da nas ubedi kako to nema nikakve veze sa tim novim vlasnikom.

Cenzolovka: Tvrdili ste da je Aleksandar Vučić zabranio Utisak nedelje. Da li imate utisak da se i sa drugim novinarima i autorima emisija slično događalo, da prestaju da rade zbog političkih pritisaka iz vrha države?

Bećković: Preko mene su ukinuti svi. Preko mene je demonstrirano da tako više ne može. Nema potrebe da posle ukidanja Utiska ti nekom novinaru staviš na papir koga ne može da zove, niti da nekom objašnjavaš šta sve ne sme da pita.

Odlukom da zabraniš Utisak nedelje, ti si rekao da su zabranjena pitanja, da je zabranjen razgovor, zabranjeno je drugačije mišljenje, zabranjena je argumentacija. Dozvoljena je propaganda. Ko hoće da radi – nek radi, ko neće – može da se slika.


TO JE MOJ ŽIVOT, DA GLEDAM, SLUŠAM, DA SE RASPITUJEM

Cenzolovka: Niste, posle svega, napustili novinarstvo. Šta vas to tera da se i dalje bavite tim poslom uprkos tome što ste u nedavnoj kolumni za Blic savetovali „decu“ da idu odavde zato što se ovde stvari neće promeniti nabolje?

Bećković: Mora da se desi da stvari krenu nabolje. I kad sam pisala to za decu da idu, pre svega sam mislila na to da deca odu odavde da bi nas naterala da se probudimo i da napravimo normalnu zemlju u koju mogu da se vrate. Toliko smo anestezirani, toliko smo ubijeni u pojam da mora da se desi neki motiv da bi čovek ustao i rekao da ovo više mora da se promeni.

Uopšte me nije zanimala politika kad sam počela ovim da se bavim ’91. godine. Tada sam gledala Studio B i videla kako može da se razgovara i kako neki ljudi mogu slobodno da govore. Gledajući Lilu Radonjić i još neke ljude, čula sam kako pitaju stvarno ono što bih i ja pitala.

Toliko sam se primila da gledam Skupštinu i Studio B, to je direktno postao moj život. I onda sam sama zvala Studio B i pitala mogu li da dođem kod njih jer sam ukapirala da kad sve to radim o sopstvenom trošku i iz ljubavi, da bi bilo dobro da taj svoj život pretočim u posao.

To sam uradila i to je ostalo do dana današnjeg tako. Za ove četiri godine nisam promenila svoje navike ni na jedan način, to je moj život, da gledam, slušam i da se raspitujem. I to se ne menja, imala ja emisiju ili je nemala. U tom smislu mi ni povratak nije ništa neobično.


Ko će da te čuje, ko će da te zaštiti?

Cenzolovka: Osećate li se kao da ste sada na početku, kao kada ste radili za Studio B? Možete li napraviti paralelu sa početkom devedesetih iz ugla autorke Utiska nedelje?

Bećković: Slobodan Milošević je dozvoljavao da ljudi dolaze na Studio B u emisiju, a da li će 2019. biti moguće da imamo dve strane – videćemo. Devedesetih je to bilo moguće. Predlozi za emisiju ne fale, na isti način ih ima dnevno po deset.

Cenzolovka: Kad vam je bilo najteže da radite emisiju?

Bećković: Lično mi je bilo najteže od momenta dolaska naprednjaka na vlast. I to je bio najteži momenat i za sve druge na B92 koji su trpeli pritiske zbog mene.

Cenzolovka: Kako gledate na kolege koje posao ne obavljaju profesionalno? Uslovno rečeno, na novinare koji su prešli na „drugu stranu“.

Bećković: Ja ne bih mogla da se setim nijednog kolege koji je prešao na drugu stranu. Ti što su kao prešli na drugu stranu, oni su uvek bili na drugoj strani profesije, na drugoj strani etike, na drugoj strani interesa javnosti. Oni su uvek bili na strani svog interesa.

Cenzolovka: Da li se osećate bezbedno? Posao novinarke u ovoj zemlji je sve opasniji. Mislite li i dalje da imate status „državnog neprijatelja“?

Bećković: To ćemo videti od aprila da li ja i dalje imam taj status. Ako ga nemam, onda će dolaziti kod mene u emisiju, ako ga imam, onda će se to zvati izdaja nacionalnog državnog interesa.

Što se tiče straha, to je kao da pitate lekara da li se plaši krvi. Novinarstvo je uvek bio opasan posao, od kad sam počela da ga radim, a ako se plašiš, onda nemoj da ga radiš. To ne ide jedno s drugim.

Cenzolovka: Kako gledate na pritiske na novinare lokalnih medija, posebno na slučaj Milana Jovanovića?

Bećković: Oni su totalno nezaštićeni, oni nemaju gde da se pojave i da kažu šta im se dešava. A šta da očekuje neko ko nije na društvenim mrežama? Mi i ne sanjamo šta im se dešava. I onda nije fer reći da ne razumeš zašto se plaše.

Taj slučaj Milana Jovanovića, to je Grocka, blizu je, a vlast se ponaša kao da je ta opština negde u Sidneju. Pa kao „nismo znali da tamo ima neki Sima koji divlja“.

Nas je predsednik (Aleksandar Vučić, prim. nov.) obavestio da je jedan predsednik opštine dao novac policajcu da nađe ljude koji će da zapale novinara.

Zamislite kad se to dešava tu (blizu Beograda, prim. nov.), koliko ima takvih mesta? Koliko su napušteni novinari, koliko ima tih predsednika, šerifa? Ko će da te čuje, ko će da te zaštiti?

Jasmina Dobrilović
Izvor: cenzolovka.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime