„Oluja“

U „vojno-stručnoj javnosti“ u hrvatskim i većini svetskih medija o operaciji „Oluja“ se govori kao o legalnoj i legitimnoj „vojno-redarstvenoj operaciji“ u kojoj su Hrvatska vojska (HV) i policija od 4. do 9. avgusta 1995. godine „oslobodile okupirana područja Republike Hrvatske (RH) pod nadzorom pobunjenih Srba, na kojima je bila uspostavljena paradržava Republika Srpska Krajina“. Tako zvanično govore i smatraju i državne institucije, i većina građana u Hrvatskoj. „Oluja“ je za sve njih bila velika, neki kažu najveća, a neki čak ističu veličanstvena i ključna operacija HV i policije kojom su „okupirana područja, osim istočne Slavonije, vraćena u hrvatski ustavno-pravni poredak“. Veća i od operacije Bljesak, koja je, kao što znamo, rezultirala progonom i pokoljem srpskog naroda u Zapadnoj Slavoniji, u maju iste godine.

Očito da je „Oluja“ „veličanstvena operacija“, jer je poslužila kao sredstvo da se konačno reši srpsko pitanje u RH. Čak neki kažu (navodno ministar odbrane SAD, Džejms Matis) da se ova operacija izučava i na vojnim akademijama u SAD. Može se izučavati samo kao primer kako oružanom silom proterati jedan narod, svoje građane, kojima su predhodno oduzeta sva prava. Puno je primera savremenih ratova u koje su umešane i SAD u kojima prvo stradaju civili ,narod biva prognan, kako bi se lakše ostvarili ratni ciljevi.

„Veličanstvenost uspeha HV“ u „Oluji“, ogleda se u tome što se prethodno izbacivanje Srba iz Ustava RH okončalo njihovim fizičkim eliminisanjem i izbacivanjem sa teritorija RH, a onda su „okupirane teritorije“ vraćene u „hrvatski ustavno-pravni poredak“. Dakle, operacijom „Oluja“ RH i HV vraćaju „okupirane teritorije“ pod svoju kontrolu, ali samo teritorije. Njima i nije bio cilj da se srpsko stanovništvo vrati u hrvatski ustavno-pravni poredak, jer je ono iz toga poretka mnogo ranije bilo izbačeno. Nije bio cilj da se srpsko stanovništvo, srpski narod, koji je bio proglašen za „okupatora“ i „agresora“ na vlastitim istorijskim teritorijama, kao takav smatra aktivnim subjektom koji bi na bilo koji način participirao u hrvatskom ustavno-pravnom poretku.

U RH postoje jednodušne, možemo reći unisone ocene karaktera operacije „Oluja“. Prema tim ocenama, ona je bila: „posve legitimna vojna operacija“ koju je pripremila i izvela RH i njena vojska i policija; sa stanovišta međunarodnog humanitarnog prava posmatra se kao „čista operacija“ u kojoj su „poštovane sve norme međunarodnog ratnog prava i Ženevske konvencije“; cilj dejstva HV „nisu bili srpski civili, srpska naselja, privredni objekti i privatna imovina“; sva materijalna razaranja i ljudske žrtve u toj operaciji smatraju se „kolateralnom štetom“ i posledica su „vojne potrebe“.

Međutim, mnoštvo je činjenica, dokaza različite vrste, od pisanih materijala, audio snimaka (brionski transkripti), video zapisa, ratnih vojnih dokumenata koji jasno pokazuju pravu nameru i ciljeve RH spram srpskog naroda na „okupiranim teritorijama“. Čak ni prvostepeno – raspravno veće Haškog tribunala (HT), koje je sudilo hrvatskim generalima Gotovini i Markaču nije moglo da zatvori oči pred uvtrđenim dokazima koji su neumoljivi kada je reč o operaciji „Oluja“, pa je u presudi zaključilo: „Oluja“ je bila udruženi zločinački poduhvat, sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostora bivše Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj“. HT nam, pak, ne treba biti posebna referenca kada je reč o ovim stvarima, jer je žalbeno veće, usled političkih pritisaka, preinačilo prvostepenu presudu i oslobodilo optužene. Međutim jedan sudija, od dvojice koji su preglasani u žalbenom veću, je kazao: „Ovakva žalbena presuda predstavlja izrugivanje pravdi i žrtvama“. Činjenice su toliko očigledne da nam nisu potrebna nikakva posredna zaključivanja o događajima u operaciji „Oluja“.

Međutim, mi danas živimo u vremenu kada nam istorija ne govori i ne objašnjava kako je nešto u prošlosti bilo, nego nam pomaže da lakše živimo u svetu kakv jeste.

Operacija „Oluja“ ima i svoju predistoriju, ona je povezana i sa rečima koje je predsednik RH Franjo Tuđman mnogo ranije izgovorio u Zagrebu, kada je na jednom mitingu izjavio da „rata ne bi bilo da ga nije htela Hrvatska“. Dakle rat je htela novoproglašena hrvatska država, koja je kasnije u operacijama „Bljesak“ i „Oluja“ ostvarila „povijesne težnje hrvatskog naroda“ – „stvaranje etnički čiste hrvatske države“. Upravo pomenute reči i navedene težnje svoju konačnu realizaciju doživljavaju u operaciji „Oluja“.

Nakon što je Hrvatska povela rat protiv Srba, koji je „želela“, Srbi u RH su našli zaštitu i pomoć JNA, koja ih je, izvršavajući svoju ustavnu ulogu, branila od napada paravojnih hrvatskih formacija, ali svakako ne do kraja i ne u potpunosti. Bili su odbranjeni da odmah početkom devedesetih godina prošlog veka ne budu prognani i umoreni prema starim formulama rešavanja srpskog pitanja u Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj, kao nekada konstitutivan narod u Socijalističkoj RH, posle izbacivanja iz ustava novoproglašene RH i izloženosti oružanim napadima, uspeli su da se politički i vojno organizuju, da proglase autonomiju, a zatim i vlastitu republiku – Republiku Srpsku Krajinu (RSK). Novouspostavljene institucije srpskog naroda u RSK bile su garant njegovog opstanka. Srbi u RSK uspešno su odolevali svim nasrtajima i vrlo agresivnim političkim i vojnim udarima, kako iz sveta, tako i od strane RH. Dolaskom mirovnih snaga UN – „Plavih šlemova“ u RH i RSK, srpskom narodu je garantovana kakva-takva bezbednost.

Uspostavom prekida neprijateljstava i život u zonama pod zaštitom UN uticali su na: stanje političkih prilika u RSK; stanje odnosa unutar političkog rukovodstva; stanje u vojsci, posebno na njenu borbenu gotovost (kako se to danas kaže, na njene operativne sposobnosti). Vremenom RSK postaje sve manje stabilna na unutrašnjem planu i sve više izložena spoljnim i međunarodnim pritiscima, borbena moć vojske slabi, institucije države postaju manje funkcionalne itd.

Suprotno od toga, rukovodstvo RH čini sve da se država institucionalno ojača, snaži svoju međunarodnu poziciju, fingira učešće u mirovnim pregovorima i čeka povoljnu priliku da zada konačan udarac RSK, a koji započinje operacijom „Bljesak“ (napad na Zapadnu Slavoniju, pogrom i progon srpskog naroda iz Zapadne Slavonije) a završava se operacijom „Oluja“.

Nakon tih operacija i nestanka RSK u njenom izvornom obliku, Srbi iz RSK i njihovo političko i vojno rukovodstvo uglavnom se bave analizama propasti RSK. Te rasprave su uglavnom lišene argumenata, racionalnih rasuđivanja i zaključivanja, opterećene su subjektivnošću, lažnim argumentima, međusobnim klevetama i napadima i osudama državnog i političkog rukovodstva Srbije, koje je smatrano kao glavni krivac za propast RSK.

Međutim, u kakvoj klopci su bili Srbi u RSK i sama RSK, pa i Srbija i srpski narod u celini u tom periodu? Srbija, koja je bila pod sankcijama i u međunarodnoj blokadi, ipak je koristila sva raspoloživa sredstva i dozvoljene oblike ekonomske, humanitarne, političke pa i vojne pomoći RSK, kako bi se srpski narod zaštitio i spasio od progona od strane RH. Srbija koja je tada raspolagala sa skromnim kapacitetima i sposobnostima teško je uspevala da u celosti zaštiti srpski narod u RSK. Rukovodstvo Srbije je forsiralo pregovore za konačno mirovno rešenje srpskog pitanja u RH, nastojeći odobrovoljiti ključne međunarodne činioce da ubede RH da pristane na konačno političko rešenje.

Mnoštvo rešenja i planova koji su nuđeni, koji uglavnom nisu bili prihvaćeni, doveli su do „Plana Z-4“, koji je pripremila grupa Zagreb 4, poznata kao mini-kontakt grupa (SAD, Rusija i EU, preko Francuske i Nemačke). Tuđman je prihvatio plan kao osnovu za pregovore, jer mu je bilo potrebno vreme, ali ga nije prihvatao nikako kao konačno rešenje, jer je taj plan u mnogim elementima nudio Srbima u RH visoku autonomiju sa elementima državnosti. Rukovodstvo RSK u startu nije prihvatalo plan, neko kaže radi vlastitih procena, a neko kaže po nagovoru „Beograda“.

Ukupne geopolitičke prilike u svetu nisu nudile i omogućavale optimistička rešenja srpskog pitanja u RH, kao i u BiH. Srpski maksimalistički zahtevi nisu mogli biti realizovani. Celinu srpskog pitanja mogao je jedino da uzme u obzir „Beograd“, jer je morao učestvovati u rešavanju sudbine Srba u RH, a takođe i u BiH, iako je RS, za razliku od RSK bila znatno snažnija i stabilnija u svakom pogledu, ali to nije značilo da su potrebe za konačnim mirovnim rešenjem u BiH bile manje nego iste potrebe u RH i RSK. „Beograd“ je takođe morao da se bori i da rešava sudbinu i budućnost srpskog naroda u Srbiji, svih građana Srbije i same države Srbije. Sve su ovo bila teško odvojiva pitanja. S druge strane, politički lideri u RSK i RS su uglavnom isticali probleme i potrebe naroda i građana u RSK i RS, manje obraćajući pažnju na srpsko pitanje u celini.

Šta je za RH i Tuđmana značilo postojanje i opstanak RSK? RSK za rukovodstvo RH je bila paradržava, odmetnička vlast, okupatorski i uzurpatorski oblik organizovanja građana. U teritorijalnom i geografskom smislu RSK je cepala strateške zone u RH, potpuno slabila geopolitički položaj RH, onemogućavala teritorijalno jedinstvo i povezanost strateški važnih teritorija, odvajala je primorsku Hrvatsku od kontinentalne Hrvatske, cepala Dalmaciju i zaleđe i onemogućavala komunikacijsku i putnu povezanost Zagreba i Splita, kao i komotnu povezanost Zagreba, Karlovca i Rijeke. Međutim kada je reč o samim Srbima u RH, RSK je njima omogućavala i garantovala život na svom prostoru, i onemogućavala progon srpskog stanovništva i „oslobađanje Hrvatske od Srba“.

Sama pomisao Hrvata i njihovog rukovodstva da bi RSK mogla ostati i opstati u svojoj ustavnoj i zakonodavnoj formi izazivala je jezu i nespokojstvo. Ukoliko bi RSK ostala kao država, pa makar i u okrnjenom kapacitetu, Hrvatska bi za Hrvate bila takođe „nemoguća država“, jer bez teritorijalne veze i celokupnosti Hrvatskog teritorija koji je po Ustavu RH predstavljao teritoriju RH, ne bi imala neophodne prirodne, privredne i ekonomske resurse da funkcioniše kao uspešna privreda i efikasna država. RH bez postojeće putne veze (autoceste) Zagreb – Split za Hrvate ne bi bila „povijesna“ država Hrvata.

Autonomija koju bi Srbi u RH dobili prema „Planu Z-4“, na prvi pogled nudila je Srbima državu u državi. RSK bi imala pravo na predsednika, parlament, vladu i sudove, zastavu, grb, sospstveni novac, policiju, carinu, HV bi mogla da uđe u Krajinu samo uz odobrenje i na poziv predsednika Krajine itd. Međutim, taj plan je sadržavao i određene slabe tačke za Srbe, jer se odnosio na 11 opština, na dva autonomna kotara, koje je još ranije 1992. godine ustavnim zakonom ustanovila RH, kojima bi se samo fingirala ravnopravnost Srba. Pitanje Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bilo bi rešeno kroz prelazni period od dve godina, a potom bi one bile vraćene pod hrvatsku vlast, što je i učinjeno „Erdutskim sporazumom“. I ovakva vrsta autonomije Srba u RH i ovakav „Plan Z -4“ za Tuđmana su bili jeres.

Rukovodstvo RSK je imalo podozrenje prema „Planu Z-4“ iz razumljivih razloga, ali posmatrano sa duge vremenske distance, svako rešenje po Srbe u RH od postojećeg, bilo bi bolje (jer ih danas u RH ima u zanemarljivom broju). Neki ljudi u rukovodstvu RSK su bili na stanovištvu da je RSK, kao država srpskog naroda, koji je nekada bio ustavotvoran i državotvoran narod u Hrvatskoj, jedino prihvatljivo rešenje, ni manje ni više od toga. Privlačnost „Plana -4“ je maskirala praktične opasnosti njegovog sprovođenja. Da li bi bilo moguće nakon toliko oružanih sukoba, stradanja i počinjenih zločina ostvariti miran prelazni period formiranja autonomije Srba u RH prema „Planu Z-4“ i njihov opstanak, bez vlastite vojne sile i snažnih garancija velikih sila?

U drugoj polovini 1995. godine, sve međunarodne i geopolitičke okolnosti su išle na ruku Hrvatskoj i njenom rukovodstvu, a na štetu Srbije i srpskog naroda u celini. RH je dočekala povoljan trenutak za rešavanja svojih „unutrašnjih pitanja“ i „ustavno-pravnog statusa dela okupiranih teritorija“. RH je ustrojila i uvežbala respektabilnu oružanu silu, podpomognutu stručno i logistički od najačih zemalja zapada, posebno NATO i SAD. Rukovodstvo RH je dobilo „zeleno svetlo“ da svoja „unutrašnja pitanja“ može rešavati svim sredstvima, ali u ograničenom vremenu, koje bi se moglo i „produžiti“, ukoliko baš bude bilo potrebno. Moćne zapadne zemlje su RH kao međunarodno priznatoj državi dale odrešene ruke i podržale „pravo“ hrvatske države da uspostavi suverenitet na celoj svojoj teritoriji.

Radi realizacije svojih planova RH i njeno rukovodstvo fingiraju događaje, ili kako to Franjo Tuđman kaže, „traže izliku“ za vojno angažovanje HV na prostoru Bihaća u Zapadnoj Bosni i opkoljavanje Knina, kako bi se sprečila navodna srpska ofanziva VRS zajedno sa Vojskom RSK na Bihać i delove RH, i da bi se „sprečilo ponavljanje zločina poput onih u Srebrenici“. Istovremeno Tuđman je poslao delegaciju na pregovore u Ženevu o „Planu Z-4“, bez ikakave namere da se pregovara o bilo čemu, nego kako je sam na Brionima rekao: „da prikrijemo ovo, a ne da tamo razgovaram“ (misli se na „Oluju“, prim. autora).

Početkom avgusta 1995. godine RH je okončala sve pripreme za početak operacije „Oluja“. Nagoveštaj svega onoga što se dešavalo Srbima tokom „Oluje“ bile su reči Franje Tuđmana, izgovorene na sastanku državnog i vojnog vrha RH na Brionima, koji je održan 31. jula 1995. godine sa početkom u 10.50. Naime Tuđman je tada, između ostalog, rekao: „Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“ Ove Tuđmanove reči podkrepljuju hrvatski oficiri tvrdnjama „da Knin već drže pod spremnim topovskim i raketnim udarima, koji mogu brzo biti realizovani“, i da „vidimo Knin sa svojih položaja, kao što se vidi Zagreb sa Sljemena“. Planovi dejstva HV obuhvataju i teritoriju BiH, uključivanje tzv. Armije BiH i HVO, radi konačnog poraza srpske vojske i srpskog naroda u RH i u BiH.

Manje-više je poznato kako je operacija „Oluja“ tekla i koje su njene posledice (oko 2000 mrtvih civila, stotine poginulih vojnika, na hiljade uništenih stambenih i privrednih objekata na strani Srba, proterano i etnički očišćeno preko 200 000 Srba – stanovnika RSK itd.) Međutim manje se zna kako je tako brzo poražena Vojska RSK i zašto nije bilo adekvatne vojne pomoći od strane RS i Srbije. O ovim pitanjima i danas se Srbi međusobno žestoko spore.

Vojska RSK je bila malobrojna, ali solidno tehnički opremljena ali borbeno nepripremljena i neuvežbana jer je dugotrajno primirje umrtvilo i frontove i jedinice; vojska slabog borbenog morala; razvučena na širokom frontu i kordonski raspoređena, bez snaga u dubini teritorije; stanje u društvu koje se ispoljavalo kroz veliko socijalno nezadovoljstvo, neefikasnost državnih institucija, politička sporenja i razmimoilaženja unutar krajiškog rukovodstva, te razmimoilaženje sa rukovodstvom Srbije; profiterstvo i dezerterstvo su snažno slabili moral vojske i njenu borbenu gotovost.

Napad HV uz snažnu i furioznu artiljerijsku, raketnu i avio-podršku uz propagandno delovanje (bacanje letaka u kojima se govori o rasulu u srpskom narodu i uspesima HV, „tobožnje pozivanje na garantovanje građanskih prava“, kako je to rekao sam Tuđman, a „dejstvovati po naseljenim mestima po civilnom stanovništvu i prinuditi ga na progon“), sve je to još više demoralisalo ionako slabu Vojsku RSK. Vojska RSK kao narodna, radnička i seljačka vojska duboko je bila teritorijalno i lokalno ukorenjena, brzo se raspadala posle prvih pokreta kolona civila, posle gubitka kontakta sa svojim porodicama, pa su se vojne jedinice slivale u izbegličke kolone. Mnogi vojnici koji su izgubili svoje domaćinstvo, svoje imanje, koji su izgubili kontakt sa svojom porodicom postali su neupotrebljivi za borbu. Mala i slabo obučena Vojska RSK bez ijednog saveznika i bilo kakve vojne pomoći, nije imala nikakve šanse u sudaru sa pet i više puta brojnijim neprijateljem, podržanim od mnoštva i vojnih i političkih saveznika.

Rukovodstvo Srbije je računalo da Vojska RSK može bar desetak dana da pruži otpor HV. Međutim to se nije desilo. Vojska Srbije odnosno SRJ, nije bila u mogućnosti da u vrlo kratkom roku izvrši sve neophodne pripreme i radnje i da svoje jedinice stavi u borbeni pogon. Nakon pada RSK i progona stanovništva naknadno angažovanje Vojske SRJ ne bi dalo rezultata.

VRS je bila takođe iznurena dugotrajnim borbama, materijalno iscrpljena, brojčano oslabljena sa nizom slabosti koje su bile prisutne i u Vojsci RSK, i kao takva nije mogla blagovremeno priskočiti u pomoć RSK. Istini za volju uz više želje, elana i motiva neke manje jedinice VRS su mogle dejstvovati i bar donekle ublažiti patnje naroda i Vojske RSK, međutim ni to se nije desilo. Nakon pada RSK i VRS se našla u teškoj situaciji, pretila je velika opasnost zapadnim delovima RS. Istina je da se VRS snažno suprostavila uadarima HV, ABiH i HVO i sprečila dublje prodore.

Po rečima Slobodana Miloševića tadašnjeg predsednika Srbije, koje mi je lično saopštio (misli se autoru ovoga teksta, prim. autora) tokom našeg boravka u Pritvorskoj jedinici HT, značajnu ulogu u zaustavljanju ofanzive HV na RS imao je on (Milošević), lično nagovorivši Ričarda Holbruka, izaslanika američkog predsednika Bila Klintona, da pozove Tuđmana i da mu prenese da je navodno lično Klinton naredio zaustavljanje ofanzive, što je Holbruk i učinio. Međutim, nije posve jasno da li je ofanziva HV zaustavljanjna na ovaj način ili je slomljena odsudnom odbranom VRS. Mislim da je ovo drugo značajnije, jer je i HV posustala, teren je „gutao“ jedinice, slabila je napadna moć, a odbrana VRS je bila sve žilavija.

Srpski narod i njegova vojska u RH i RS doživeli su situaciju da budu napadani i tučeni ne kao celina, nego po delovima (što je važan princip još od Napoleonovih ratova, prim. autora.); nije pružen jedinstven otpor, otpor svih združenih snaga. Veliko je pitanje da li je to i bilo moguće. Nakon rata u RH i BiH srpska vojska, odnosno Vojska SRJ, bolje rečeno Vojska Srbije biva napadnuta i tučena od strane NATO pakta, dok ostatak srpskih snaga posmatra šta se dešava.

Ogromne patnje srpskog naroda RSK vremenom bivaju zaboravljene. Ta tragedija postaje lična tragedija pojedinaca i njihovih porodica. Međutim, te stradalne događaje treba posmatrati i tretirati kao nacionalno stradalništvo, kao istorijsko narodno iskustvo iz koga treba izvući velike pouke. U političkoj i geopolitičkoj areni u kojoj se sukobljavaju različiti interesi i u kojoj je prisutno mnoštvo suprostavljenih interesa više nacija i država, vojnih i političkih blokova i saveza, u kojoj se nalazi i srpski narod, moramo biti potpuno svesni mreže u koju smo upleteni i da ne postoje pravolinijska rešenja vlastitih problema.

Ako sa ove vremenske distance posmatramo nuđena rešenja srpskog pitanja u RH i BiH, pa i na KiM, onda nam se učini da su mnoga rešenja koja su odbijena sa naše strane bila bolja, nego ova koja imamo danas. To se samo čini tako. Evo, na primer, „Plan Z-4“, koji je navodno bio darežljiv prema Srbima, a koji su na kraju Srbi i prihvatili, mada je za to je već bilo kasno i za drugu stranu nebitno, od strane Hrvatske nikada ne bi bio prihvaćen niti sproveden. Vidimo da i danas nakon više od 20 godina od rata Srbi u RH ne mogu da ostvare svoja osnovna građanska i nacionalna prava, kada ih u RH ima na nivou „statističke greške“. Kako su to onda mogli ostvariti 1995. godine, makar i po ponuđenom „Planu Z -4“?

Srbi iz Hrvatske su bili najveći naši nacionalni stradalnici tokom ratova devedesetih godina. Rešavanje srpskog pitanja u RH na način na koji je rešeno, etničkim čišćenjem, kao da su mnogi dočekali sa olakšanjem, jer su se neki procesi priveli kraju. Malo je bilo situacija i prilika za Srbe da se ponašaju i po tako lošem principu „uzmi ili ostavi“, više je bilo situacija u kojima su Srbi prinuđavani da sve ostave, i da ništa ne uzmu.

Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS

www.fsksrb.ru