Olujna vremena

Kako dođe avgust, kod nas počne lelekanja nad Olujom. Ruku na srce, najmanje leleču Krajišnici, oni svoja posla gledaju, ali mediji i poludivlja patriotska javnost prosto povantzraju. „Zločin bez kazne“, „Zašto Evropa ćuti?“ i slični naslovi, preplavljuju štampu. Kad Evropa ćuti dvadeset dve godine, onda samo kreten može da se pita zašto ćuti.

No, ovaj tekst će, kao i toliki moji tekstovi, biti jeretički, jer odstupa od proklamovanih istina i patriotskih budalaština.

Prvo: naše zameranje Hrvatima što slave Oluju pokazuje infantilnost naše nacije, koja misli da može i treba svakome da odredi šta i kako treba da slavi, odnosno da su svi, pa i Hrvati, dužni da zauzmu srpsko stanovište i gledište na događaje.

Podsećam vas: i mi slavimo svoje pobede nad neprijateljima i ne pitamo Hrvate da li se to njima sviđa, ili ne.

Drugo: tuča iz 1995. je bila fer. Bacili smo kocku i izgubili. Da li je, a verovatno jeste, izdao Beograd, ili krajiški generali, ili je Krajina oslabljena time što je više Krajišnika zbrisalo pre, nego za vreme Oluje – to su, sve skupa, naše, srpske stvari i Hrvati s tim veze nemaju. Nema smisla da njima pripišemo naše nesloge, izdaje i prevare.

I Hrvati su, 1941-e, bacili kocku, pa ih je Tito pomlatio u Blajburgu i oteo im 1/3 Banovine Hrvatske, pa ih nisam čuo da kukaju koliko mi. Kukanje je izraz nemoći i nedostatka plana, a i ne traži neki poseban napor. Tu smo šampioni.

Treće: da smo mi neke, recimo, 1998-e, izveli neku vrstu Oluje nad Šiptarima, isto bismo slavili taj dan kao nacionalni praznik. Što? Neko bi ovde pustio suzu za njima?

Mi smo poraženi i moramo da snosimo sudbinu poraženih, ali da kukamo ne moramo.

Zločini, počinjeni tokom Oluje, redovna su pojava u modernim ratovima. Ko sme da se zakune da mi ni jednog civila nismo tresnuli za vreme ratova od 1991-e do 1995-e i docnije, tokom 1998-e i 1999-te?

Meni Oluja deluje kao dogovorna operacija Beograda i Zagreba i broj civilnih žrtava je mogao da bude daleko veći, da tog dogovora nije bilo.

Pred žrtvama streljanja u Kragujevcu, 1941-e, blede sve žrtve Oluje, ali Hrvati su laka meta, a Nemcima se više ništa ne sme spočitavati, jer njima danas, skupa s Hrvatima, ližemo dupe.

Hrvati bi, kad ne bi bili zaslepljeni mržnjom, odličan potez učinili kad bi sve Krajišnike pozvali da se vrate i da im vrate kuće, imanja i imovinu uopšte, ali samo pod uslovom da ne mogu da je prodaju i iznajmljuju. I sami bi se iznenadili kad bi videli da broj Krajišnika koji bi se vratio teži nuli.

Ono što, bar mene, posebno brine, je što naše kukanje nad Olujom počinje da zasenjuje zločine iz Drugog svetskog rata, koji su bili neuporedivo veći i organizovaniji. Zaboravićemo Jasenovac, Jadovno i Pag, da bi lelekali nad Olujom, a nad Olujom lelečemo samo još zato što Krajišnici nisu rešili svoja statusna pitanja. Kad ih reše, zaboraviće Oluju, kao što su zaboravili i ono pre.

Ako smo iole ozbiljni ljudi, treba da se suočimo s tim da je Krajina trajno izgubljena i to najviše zbog toga što Krajišnici i njihove žene, koji su osetili beogradski i novosadski asfalt, niko više u Krajinu ne bi mogao da otera, taman da Hrvata nestane s planete. Taj proces, proces povratka u Krajinu, jednako je beznadežan kao povratak Srba iz Srbije na selo. To nema veze s Hrvatima, sa Novim svetskim poretkom, masonima i HAARP-om. Prosto, sa asfalta se niko u vukojebinu ne vraća, ma koliko dirljivo o vukojebini pevao i nad njom plakao.

Budući da sam, opravdano ili ne, naturalista u politici, sasvim legitimnim smatram otimanje tuđeg, ako se ima snage. Hrvati nama, mi njima, bez razlike. Ko je jači, ima pravo da otme i da gnjavi slabijeg. To možda nije lepo pred moralistima, ali život tako radi. Crnogorci lepo kažu: „Ko se za svoju glavu ne boji, s tvojom može da radi šta hoće“ i to je velika istina – istina življenja, a ne moralisanja. Mene jedna stvar silno zabavlja: i mi, i Hrvati, suočeni sa potpunim slomom nacije, sa demografskom i privrednom katastrofom, nalazimo snage još samo za to da se mrzimo na istom jeziku. Da komšiji crkne krava – kako je to srpski i sa naše, i sa njihove strane. Crći ćemo gladni, držeći jedni druge za gušu.

NJegoš, večni NJegoš, kaže: „LJudi trpe, a žene nariču“. Kod nas i ljudi nariču. Ako u nama umre, a umire, nagon za junačkom smrću, za ratnim pohodom, za veselim otimanjem, za osvetom (naši su stari pevali: „Za Kosovo-Kumanovo, za Slivnicu-Bregalnicu“, kao izraz želje da se namire istorijski dugovi), nemamo mi šta tu da se na Hrvate žalimo. Oni su iskoristili naše slabosti, a nisu ih izmislili. Umesto da se, i povodom Oluje, a, bogami, i povodom ranijih situacija, kad su dvojica ustaša vodila po sto Srba na klanje, zagledamo u sebe, mi nismo propustili priliku da se zagledamo u drugoga, a sebe aboliramo. Nacije postaju velike upravo tako što prvo postanu odgovorne, odnosno u sebi traže razloge što su, u nekoj istorijskoj situaciji, poražene. Mi smo kao deca: uvek je drugi kriv i nikad mi nismo razbili loptom prozor. Nisu, u tom pogledu, ni Hrvati bolji: i oni su, za sve svoje istorijske nedovoljnosti i nesposobnosti, okrivili Srbe. Ko ih sluša, mislio bi da bi Hrvatska danas bila Švajcarska, da nije imala Srbe a, kad se Srba rešila, potonula je, vođena svojim najboljim sinovima, do dna o kome nije ni ogla da sanja kad je krenula da Srbe proganja. Biće da je u pitanju neki balkanski sindrom, odnosno lako i često prebacivanje odgovornosti na druge i tragične, do te mere da se ne može dovoljno naglasiti, nesposobnosti da se od sopstvene vlasti traži ma i mrva odgovornosti. Nas, mislim na Srbe i Hrvate, može i debil da vodi.

Hrvati, bejaše to pre par godina, krenu u socijalni protest, da traže veće plate i bolji standard i, u pola protesta, neko im pokaže ćiriličnu tablu i oni polude; zaborave zašto su došli da protestuju. Skidanje ćirilične table im menja jedan obrok dnevno. Isto rade i sa nama ovi naši prevaranti: kad smo bez posla, bez prihoda i gladni, dobijemo fontanu, koja menja oko 600 kalorija dnevno po glavi stanovnika.

S ovom pameću, koju imamo, i mi, i Hrvati, zaslužujemo da nestanemo. Mi čak ne umemo ni ljudski da se mrzimo, nego onako, estradno, sa mnogo dekorativnih elemenata.

Jedino koga mi je žao, kada je Oluja u pitanju, jesu oni momci kod Petrinje, koji su se muški borili, ne znajući da su već prodati. Oni su istinski heroji.

Krajišnici su dozvolili da im pola braće uhvati maglu pre 1995-te, dozvolili su da ih vode nesposobnjakovići, poput Raškovića, Martića i Babića; dozvolili su da ih vode generali koji ni sami nisu znali kome su lojalni – Beogradu, ili Kninu; dozvolili su da im se otme teško naoružanje. Ni jednog trenutka nisu došli na zamisao da su za sve ovo sami krivi, kao što ni mi ne dolazimo na zamisao da smo krivi što 17 godina, ovde, u Srbiji, vlada najgore što Srbija ima. Uvek je kriv neko drugi.

Prema tome, nemamo kome da se žalimo. Krajišnike zanimaju samo još statusna pitanja, imovina, penzije i dokumenta. Krajina je ostala u pesmama i koristi još samo za svadbe i veselja. Kad se organizuje, u Beogradu, neki protest protiv Oluje, svih ima na njemu, sem Krajišnika. Oni gledaju svoja posla, nemaju vremena da se bave trivijalnim pitanjima.

Ja sam ono što se danas označava kao Srbijanac, nemam kap dinarske krvi, nema rodbinu iz Knina i Nikšića. Ne pada mi napamet da više žalim zbog Oluje, nego Krajišnici. U Hrvatsku, dok sam živ, otići neću, iako znam da tamo žive ljudi, a ne krokodili i da Hrvati nisu rogati. Učen sam da nemam brata dok ne rodi majka i toga se držim. Na individualnom planu, spreman sam da se družim (i družim se) i sa Hrvatima, i sa Bošnjacima, pa i sa Šiptarima. Ne mislim da su, pojedinačno, gori od nas. Bio sam oženjen Hrvaticom i jednako je bila dobra, ili loša, koliko bi to bila i Srpkinja (mada su SrBkinje sigurno bolje). Eno je, iako smo razvedeni, slavi Đurđic bolje nego ja. Ipak, u mojoj svesti, možda sasvim pogrešno, odlazak u Hrvatsku bi značio da sam halalio Jasenovac i Jadovno, Pag i jame, a ja to ne mogu, iako niko moj u tim jamama nije. Meni Hrvati nikog od familije nisu ubili, ali putovnicu ne bi uzeo od njih taman da mi 10 soma jura u nju munu. Ma koliko se trudio, ne mogu da razumem Srbe iz Hrvatske, ili barem onaj njihov deo koji nešto traži od Hrvatske. Za krv se uzima krv, a ne putovnica. Ali, šta ja znam o tome, ja sam gedža, Kopaoničanin, nikakav Srbin spram Crnogoraca i Krajišnika, koji su cvet srpstva. Cela veka slušam kako je najlakše biti Srbin u Srbiji, kako je podvig to biti u Hrvatskoj. Nisam siguran. Mi smo sve primili, čak i gurave Slovence, a nas niko. Ko god od Srba da ovde dođe i odakle god da dođe, ko da je u tuđe došao – samo misli kako da otima, harači i upravlja. Mi smo, za Srbe sa strane, ne braća, nego hranljiva podloga. Da ne bude zabune: bar trećina mojih prijatelja su Krajišnici i Crnogorci i, verovali ili ne, i oni to vide. Nekad se i zezamo na tu temu. Kažu: mi smo došli ovde da vam popravimo rasu, da vas naučimo biznisu itd. Moj drug Bole im kaže: a mi smo vam dali samo stanove, pare, položaje itd. Malo međuprijateljsko zezanje.

Prema tome, dosta kukanja i naricanja. Ako imamo plan (a nemamo) za povratak na Kosovo i u Krajinu, vratimo se. Ako nemamo snage i volje, kukanje tu pomoći neće.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com