Crna Gora ulazi u NATO, a zvanični Beograd ćuti. Albanci razvaljuju Makedoniju praveći „Iliridu“, a Beograd ćuti. Eks-terorista, sada na čelu Bujanovca, kaže da je njegov predsednik „u Tirani“ i traži da se Albanija prostire do Niša – a Beograd ćuti.
I ne samo da Beograd ćuti. On je još i „kooperativan“. Kada je Đukanovićev režim počeo da se ljulja, Beograd je podržao Milovu konfabulaciju o „državnom udaru“ i dao mu alibi da još brže pohita u NATO (videti ovde).
Da li se Beograd uopšte pobunio zbog Crne Gore u NATO-u, zbog njenog nasilnog pretvaranja u topovsko meso atlantističkog Legiona (Mk. 5:9) – bez referenduma, a protiv volje tamošnjih Srba? Ne. Dva dana uoči cetinjskog izglasavanja ulaska Crne Gore u NATO, ministar odbrane Srbije Zoran Đorđević, usred Moskve izjavljuje: „Srbija poštuje odluku vlasti Crne Gore o ulasku u NATO“ i: „poštujemo njihov izbor u interesu njihovog naroda“ (ovde).
„U interesu njihovog naroda“!? Srpski ministar odbrane izjavljuje da je „u interesu“ naroda Crne Gore da uđe u NATO!? Da sve to nije, slučajno, i u interesu Srbije? NATO nam sasvim zatvara izlaz na more – Hrvatska, Crna Gora i Albanija sada čine NATO bedem između nas i Jadrana. Odsad će biti znatno teže postići održivost naše neutralnosti. A zvaničnici iz Beograda sve to „kooperativno“ primaju k znanju i još potvrđuju!
I sada – Makedonija. „Ilirida“ je druga projektovana pokrajina „Prirodne Albanije“. „Kosovë“ je prva, ona je već stvorena na teritoriji Srbije, „Ilirida“ se pravi u Makedoniji, a kao treća oblast zamišljena je „Dardanija“, koju bi činio jug Srbije do Niša (videti ovde i ovde).
Albanski premijer otvoreno preti Srbiji i Makedoniji promenom granica (ovde); američki ambasador u Skoplju instalira jednog „Ilirida“ za predsednika Sobranja, a useful idiot za premijera (ovde), kako bi se Makedonija, valjda, što pre razglobila; „bezbednosne snage Kosova“ nabavljaju vojno-policijske helikoptere od jedne zemlje NATO-a (ovde) spremajući se, očigledno, za „konačnu integraciju“ Severa Kosova (ovde); terorista-gradonačelnik Bujanovca poručuje da „Srbija treba da nam bude zahvalna što Albanci traže ujedinjenje samo Albanije, Kosova i Preševske doline, bez Niša“ (ovde)…
Šta, uprkos tome, radi Beograd? Nastavlja s projektom auto-puta Tirana-Priština-Niš, pronalazi jedino Tursku kao „inspiratora“ Rame i Muslijua (Vučić u šiframa ovde; Novosti otvoreno ovde), povodom razvaljivanja Makedonije Beograd sme, ili zna, da zatraži samo mir u svetu i smanjenje ozonske rupe (Vučićeva izjava ovde), a za prizivanje Albanije do Niša naša vlast kaže da „neće nasesti na provokacije“ gradonačelnika Bujanovca i tako potvrditi „iskonstruisanu priču da su njegova prava ugrožena“ (Vučić ovde).
Turska naravno podržava Shqipëria natyrale, ali – zašto Beograd nešto ne kaže i o dvoje još važnijih albanskih saveznika? „SAD su izrazile podršku izboru Talata Džaferija za predsednika Sobranja. `Radićemo s njim na podršci demokratiji i unapređenju interesa Makedonije`, navodi se u saopštenju Ambasade SAD u Skoplju“ (ovde). „Nemačko ministarstvo spoljnih poslova prenelo je danas makedonskom ambasadoru u Berlinu čestitke zbog izbora Talata Džaferija za predsednika Sobranja, a odgovorne u Skoplju pozvalo na brzo formiranje vlade u skladu sa rezultatima izbora“ (ovde). Dakle, i Berlin hoće Zaeva za premijera – i Schluss.
Ali, Nemci i Amerikanci su naši „prijatelji“, nisu nas bombardovali „još od 1999“, a i „oslobodili“ su nas tek za Kosovo. Pogotovo su prijatelji našeg premijera-predsednika. Zato Beograd i ćuti o istinskim pokroviteljima Velike Albanije. Naravno, tutori Shqipëria natyrale nisu obični Nemci i Amerikanci, već atlantistički establišment koji se ne boji da koristi albanski šovinizam za pritiskanje dve od tri poslednje ne-NATO zemlje Balkana – Srbije i Makedonije. (Za Republiku Srpsku/BiH rezervisani su drugačiji metodi).
Na Balkanu se proizvodi konflikt kako bi se ovdašnje zemlje i narodi ucenili i stavili pod kontrolu. Nije cilj samo izbaciti Ruse i sve što „liči na Ruse“ – cilj je potpuna kontrola. Zato se atlantistički Legion raduje raspaljivanju konflikta, jer se nada da ćemo se uplašiti – i pokoriti. Omča oko vrata čim se klekne lako postaje povodac.
Naši političari, izgleda, već su se uplašili. Ili su možda i sami deo kolonijalnih struktura atlantista, pa samo rade svoj posao. Zato Beograd ćuti.
Ali, ako se neko ućutao zato što se prepao, neće se ćutanjem spasiti. Mora se vikati, ako se neće završiti kao rob. Jer protiv sebe nemamo „običan ljudski duh“, nego ljude koji se ne boje da čine najveće zlo. Protiv sebe imamo Legion (Mk. 5:9).
Kada je dr Vilijam Vedin, američki psihijatar, analizirao duhovni profil Hilari Klinton i ostalih atlantista iz „duboke države“, opisao ih je kao hladnokrvne ubice miliona ljudi (srpska verzija ovde; engleska ovde). Postoji atlantistički dokument Razmišljanja o Armagedonu (Rethinking Armageddon), podseća Vedin, u kome se savetuje eskalacija nuklearnog pritiska na Rusiju. „Putin je preveliki hrišćanin da bi dočekao da vidi kraj čovečanstva u totalnom nuklearnom ratu“, sažima osnovnu ideju ovog dokumenta Vedin. „Pre će se povući nego gledati istrebljenje ljudske vrste“.
„Razmeštanje protivraketnog sistema SAD u Evropi otvara mogućnost za neočekivani nuklearni napad na Rusiju, izjavio je zamenik načelnika Glavne operativne uprave Generalštaba Rusije Viktor Poznihir“ – vest je od 26. aprila 2017. godine (ovde). „Prema njegovim rečima, SAD stvaraju sisteme koji omogućavaju da se izvede visoko precizan napad iz orbite na komandne punktove Rusije, te će Rusija preduzeti odbrambene mere. `Ova trka u naoružanju, međutim, nije potrebna ni nama niti bilo kome drugom`, dodao je Poznihir“.
„Oni će s radošću gledati snimak prvog udara i nuklearnog uništenja ruskih gradova – sigurni u nekom luksuznom skloništu, duboko pod zemljom“, ocenjuje Vedin. „Samo razumni Amerikanci mogu ih zadržati od tog nauma koji će značiti katastrofu za sve“.
Zato treba vikati i braniti se. Kada psa tuku palicom (u Koreji, recimo, kako bi mu meso bilo mekše za jelo) da bi se spasao, on mora da zagrize ne palicu ili ruku već grlo zlotvora – kažu Rusi (ovde). Moskva je spremna da svakog mogućeg napadača i zlostavljača bije ravno u glavu. A Beograd pod očiglednim udarcima palicom – i najavama da će ih biti još – ćuti.
Dokle tako? Dok i naše meso sasvim ne omekša?
Aleksandar Pavić
www.fsksrb.ru
Kad kažete Beograd pretpostavljam da mislite na zvanični Beograd odn. vladu, i u tom slučaju je ćutanje znak odobravanja, odnosno deo scenarija po kome igra i Vučićeva vlada. Ulazak Crne Gore u NATO će Vučiću olakšati posao oko uvlačenja Srbije u NATO.
Ono ćutanje koje je nerazumljivo je ćutanje građana. Uverili smo se da protesti ne utiču na svest moralno i socijalno i nacionalno neosetljivog Vučića. Parolama i šetnjom nećemo uspeti da zbacimo ovu političku pošast koja nas je zajahala. Potrebna su radikalnija rešenja. Ako planiramo da opstanemo na ovim prostorima. Ili smo se pomirli s tim da će nas raseliti, asimilovati, pobiti, a našu zemlju naseliti muslimanskim neradnicima i divljacima.