Omogućite deci da budu deca…

3
2382

… skidajte im odela, kravate i rančeve sa leda!
Piše: Miloš Kordić

Kakva slika u jednom nedavno emitovanom televizijskom prilogu: prvačići Osnovne škole „Sveti Sava“ u Vrčinu, kod Beograda, u tamnosivim odelima, sa svetloplavim košuljama i narandžastožutim kravatama, a ministar prosvete Mladen Šarčević, takođe u lepom tamnijem odelu, s belom košuljom i sa otkopčanim gornjim dugmetom na košulji!

Nema davno kako je to obavezno bilo obrnuto: ministri s kravatama, a đaci u svojim raznoraznim šarenim odoricama.

Sve to u šta su bila obučena deca u Vrčinu, kreirala je i, ako se ne varam, poklonila pomenutoj školi naša poznata modna kreatorka Dragana Ognjenović. I to je zaista za svaku pohvalu.

I to je bio, ako sam dobro shvatio, „probni balončić“ onoga o čemu se već dugo priča. A priča se o uvođenju jednoobrazne odeće za đake škola u Srbiji.

I to punim srcem podržavam. Jer vreme je da se u zemlji kakva je Srbija, sa sve izraženijim socijalnim razlikama, sa hiljadama i hiljadama dece koja žive na dnu egzistencijalnog minimuma, a neka i ispod njega… vreme je da se slike te nemaštine, na jednoj strani, i raskoši, na drugoj strani, bar kad su školska deca u pitanju, svedu na što jedinstveniju sliku – sliku koja neće izazivati ni zavist ni mržnju jednih prema drugima.

U pedagogiji i dečjoj psihologiji učili smo (radni vek počeo sam u prosveti) da bi škola trebalo uvek da bude mesto gde se uz radost i igru uči, ali i ništa manje vaspitava.

Međutim, u odelima i sa kravatama oko vratova, neće biti ni posebne, dečje radosti, ni slobodne dečje igre. Osim toga, koliko će roditelja u ovoj zemlji moći da kupe deci odela, košulje, kravate? I cipele, naravno – uz takva odela ne ide baš svakakva obuća, ponekad i kod nekoga poderane patike. Mnogi roditelji jedva izađu nakraj i s nabavkom udžbenika i svega što ide uz udžbenike, čime moraju da napune one teške i preteške rančeve, pa gde još da izdvajaju i za takva odela kakva ni mnogi od njih možda nikad nisu imali.

Prošao sam dosta Evrope. I odmah da kažem: nema odela u svim zemljama. A u jednoj, skroz zapadnoj, neću reći – kojoj (ne, nisu Sjedinjene Države u pitanju – one nisu u Evropi), sedim ispred kuće u kojoj sam boravio, u jednom većem gradu, a u kraćoj ulici kojom su u teget odela obučena, s plavim košuljama i veoma pristalim kravatama prolazila osnovnoškolska deca, za vreme velikog odmora, u kupovinu pica, sendviča, peciva…

U povratku, gotovo svakog dana, nepojedene pice bacali su po zidovima jednoobraznih kuća (pojedini ostaci završavali su i po prozorima ustakljenih a blago isturenih terasa). I sad zamislite sliku: deca u skupim odelima, s košuljama i kravatama bacaju ostatke pica po zidovima zgrada u ulici kojom svakodnevno prolaze! Naravno da ne mora da je tako u svim mestima te zemlje. Ali ni ta, u tom gradu, uglavnom punaška, prilično preuhranjena deca, u tim tamnim odelima, nisu mi delovala nimalo dečje, a ne samo nevaspitano.

Četvoro unučića živi mi u Italiji. I svi idu u školu. I uvek u keceljama: devojčice u keceljama jedne boje, a dečaci u muškim keceljama druge boje. Odlazio sam u njihovu školu, kao i u dečji vrtić koji su polazili. I uvek su deca bila u keceljama: jeftino, jednostavno, lagano za nositi i igrati se, lako za oprati, ispeglati i uopšte održavati. Kupuju se u prodavnicama, na pijacama…

Ono što je za Ministarstvo prosvete, za sve prosvetne organe ove zemlje i za roditelje mnogo važnije jeste: kako skinuti toj nejakoj našoj deci one ogromne i često po sedam kilograma teške rančeve!? U eri kompjutera i kojekakvih drugih informatičkih sredstava i sistema, natovariti deci onolike rančeve, ne samo da je nehumano, nepedagoški, nego je to uništavanje njihovih kičmi, stopala… Rečju, uništavanje njihovog zdravlja. A uz znatno smanjen broj časova fizičkog vaspitanja. To je terorisanje čitavih naraštaja.

I da se vratim početnoj slici sa ekrana: ministar bez kravate (što pozdravljam), a deca s kravatama stegnutim oko vrata. E, pa to ne ide!

Kako bi bilo lepo da se ministar i njegovo Ministarstvo ne opredeljuju za skupocena odela, košulje, kravate (ovo nema veze s idejom i u svetu cenjene kreatorke Dragane Ognjenović), nego da se uvedu jednobrazne, jednostavne kecelje. Deca treba da budu slobodna, laka, razigrana. Jer deca su ptice.

I preteških rančeva da ih ministar i njegovo Ministarstvo što pre oslobode! I u škole ove zemlje da uvode kompjutere pa da niko ništa ne mora ni da nosi!

Omogućite deci da budu deca. Da se raduju, igraju i uče u slobodi svog detinjstva. A ne da budu manekeni bilo čijih i bilo kakvih odela, ruksaka i često veoma brojnih beskorisnih udžbenika i kojekakvih kontrolnih sveščica!

intermagazin.rs

3 KOMENTARA

  1. Na kraju treceg paragrafa ispravka orginalnog komentara:
    Neki decaci nece da nose kravate ni na skolskim priredbama, i ne treba ih siliti; Zar da placu i zbog kravata?

  2. Ne podrzavam “dizajnirane” uniforme i mislim da je skori prilog na RTS-u cisto preterivanje i manipulacija decom.

    Podrzavam da se odredi standard, pristojnog odevanja u osnovnim i srednjim skolama, a to sta deca mogu da nose o tome treba da odluce njihovi roditelji u razgovoru sa obrazovnim institucijama.

    I Ognjenovic je mogla da razmisli pre nego sto se zaletela. Za nju je to posao i promocija njenog imena. Dizajn koji je uradila nije prilagodjen deci. Uzgred, nesto se ne secam da je na bilo koji nacin ucestvovala u nekoj humanitarnoj akciji posvecenoj deci, posebno onoj na Kosovu a toliko godina radi? Sto nije sela i razmislila kao kreator da li ima smisla decacima i devojcicama stavljati kravate oko vrata? pa kravate su samo za priredbe i to za decake, neki decaci nece ni tada da ih nose i ne treba ih siliti; zar da placu i zbog kravata? ali ne svaki dan.

    Ne mislim da u ovom trenutku mnoge porodice u Srbiji mogu da priuste dizajnirane uniforme, ali to je samo manji deo problema koji prati nase obrazovanje.
    Vlada ne moze da nadje resenja za daleko veca pitanja vezana za opstanak nacije je nasa dnevna zalosna istina.
    Valja se zamisliti, i vazno je reci i ministru i svima koji imaju veze sa obrazovanjem u Srbiji. Obrazovanje je strateski resurs, to je osnova na kojoj pociva buducnost drustva. Ono nije privatno dobro. Vodjenje ministarstva nije privatna skola koja ima za motiv i zaradu; Ministar Sarcevic treba da razmisli dobro o tome, i da ga neko danas pita, a sta je Vasa misija gospodine? ili ministarstva? Nacija koja ne razume vaznost obrazovanja nema buducnost. Pristojno odevanje je vazno, posebno u skolama, ali u granicama mogucnosti.

    U Srbiji treba zastiti porodicu i decu kao i pravo na obrazovanje na jedan umeren i mudar nacin. Ali da bi porodicama zaista pomogli treba da imate u sebi ljudskost, mudrost i znanja, i ne ocekujete nikakvu posebnu nagradu za svoje delo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime