Oni koji ne razumeju da je «status Kosova» – status Srbije, celu Srbiju pretvaraju u «zamrznuti konflikt»

0
146
Karikatura / Autor: Goran Divac

NATO REČNIK: OD «MILOSRDNOG ANĐELA» DO «ZAMRZNUTOG KONFLIKTA»

  • Sintagmama „milosrdni anđeo“, „humanitarna intervencija“, „vazdušna kampanja“ i sl. nije Zapad prevario nas nego pre svega sopstveno i deo svetskog javnog mnjenja, ali smo i mi naseli na „Zapadni Balkan“, „Preševsku dolinu“, a ovih dana je ponovo ušao u žižu interesovanja i različitog tumačenja pojam „zamrznuti konflikt“
  • Smišljen je da zameni već poznate i odomaćene sinonime za kosmetski problem, kao što su: lažna država, ili NATO država, ili privremeno okupirana teritorija Srbije – koji su svi istinitiji i tačniji nego zamrznuti konflikt
  • Tu priču o zamrznutom konfliktu je prihvatio niko drugi nego naš predsednik, uz neizbežnu brigu o našoj deci i uz čvrstu nameru da se svi naši problemi reše sad i odmah, uprkos nepovoljnim međunarodnim okolnostima i još uvek živom isfabrikovanom svetskom odijumu prema nama, te velikom otporu u narodu, crkvi i među intelektualcima nezaraženim virusom autošovinizma
  • Jedini realan i realističan pristup problemu Kosova i Metohije morao bi biti da će on trajati dugo i da će ostati, u ovom ili onom smislu, ne samo našoj deci nego i unucima, možda i praunucima. Na to se moramo pripremati, umesto da se zavaravamo da ćemo ga rešiti uskoro i jednom zauvek
  • Ko je, uostalom, dao pravo Nemačkoj da odlučuje o našoj teritoriji, pa onda – da li smo mi Evropa ili neka tamo Tunguzija, pa koga smemo da smatramo prijateljima a koga ne, a da ne govorimo o tome da nisu propuštali nijednu priliku u prošlom veku da nam lome glavu? Nije li i to zamrznuti konflikt koji se može u svakoj pogodnoj prilici odmrznuti?

JEZIK i reči su najveće čudo „od kako je svijet nastanuo“. Šta se sve njima može otkriti, ali i sakriti, obelodaniti, ali i zatamniti, različito ili čak suprotno upotrebiti, razumeti i protumačiti, podmetnuti, prevariti i izmanipulisati – teško je i zamisliti.

Skoro da bi moglo da se kaže da je ta tvorba reči, pojmova, kovanica i sintagmi, ta semantika mogućih i nemogućih značenja, postala najopakiji vid propagande i manipulacije. I to zato što je najteže prepoznatljiv i zato što se događa pre nego što je bavljenje nekim problemom i počelo. Onog trenutka kad prihvatite oznake nekih fenomena unutar problema ili oznaku samog problema, vi ste već izmanipulisani.

Bezbroj je primera kojima je zapadni politički um nastojao i uspevao da nas prevari karakterističnim imenovanjem pojedinih događaja i problema i njihovim pogrešnim vrednosnim konotiranjem zarad prikrivanja svojih stvarnih planova i namera. Sintagmama  „milosrdni anđeo“, „humanitarna intervencija“, „vazdušna kampanja“ i sl. nije doduše prevario nas nego pre svega sopstveno i deo svetskog javnog mnjenja, ali smo i mi naseli na  „Zapadni Balkan“, „Preševsku dolinu“, a ovih dana je ponovo ušao u žižu interesovanja i različitog tumačenja pojam  „zamrznuti konflikt“.

Smišljen je da zameni već poznate i odomaćene sinonime za kosmetski problem, kao što su: lažna država, ili NATO država, ili privremeno okupirana teritorija Srbije – koji su svi istinitiji i tačniji nego zamrznuti konflikt.

Razlog pak za sadašnju učestalu upotrebu tog pojma je, navodno, sukob oko Nagorno Karabaha, ali je zapravo reč o nestrpljenju i pojačanom pritisku nekih zapadnih centara moći – sponzora kosovske nezavisnosti – da Srbija što pre stavi potpis ispod tog njihovog nauma.

Da Vas podsetimo:  Nikola Tesla, genije iz mog komšiluka

Predugo , naime, traje to njihovo nedovršeno i nedovršivo delo kao svedočanstvo njihove nemoći da sprovedu što su namerili. Ili , što bi rekao Mažuranić, ` sramota je takome junaku džilitnut se me pogodit cilja `…

Već 12 godina ih više od pola sveta ne sluša, čak ni nekoliko evropskih država, a dvadesetak zemalja je već promenilo odluku i otkazalo priznanje. Ne idu im ni glasanja u međunarodnim organizacijama – od UNESKO-a i Interpola do Ujedinjenih nacija.

Zato evropski zvaničnici učestalo izjavljuju da su pregovori Beograda i Prištine u završnoj fazi i samo što nije sklopljen pravno obavezujući sporazum koji podrazumeva međusobno priznanje dve države – Srbije i Kosova.

U tu svrhu ponovo je angažovan medijator Lajčak koji nas je već jednom usrećio razdruživanjem Crne Gore i Srbije.

Uzgred , jedno neizbežno pitanje apropo Lajčaka: Zašto im je bilo toliko stalo da Crna Gora izađe iz zajednice sa Srbijom?

Malo je reći da su pojedini evropski centri moći, mnogi zvaničnici i neizbežni mediji navijali za to. Bili su u groznici od želje da se to dogodi. Za takav jedan cilj sva su sredstva bila dozvoljena. Ali , to je bilo i prošlo, kao što je bilo i prošlo proterivanje Srba iz Hrvatske, pa onda okrivljavanje Srba za sve i svašta, satanizovanje i bombardovanje… i ko zna šta nam još sve žele i spremaju u svojim humanim i pametnim glavama.

Trenutno imaju mnogo teži i veći cilj od razbijanja SFR Jugoslavije i rušenja SR Jugoslavije – da smanje Srbiju za dvadesetak posto, valjda iz straha od velike Srbije, što znači da im je i ova očigledno velika i da bi nas, za svaki slučaj sveli na nivo malih srednjoevropskih i balkanskih državica koje će biti lak plen velikog i moćnog evropskog brata.

Tako bar govori Handke koji dobro zna te njihove snove i geostrateške konstante.

Uostalom , sve je to već viđeno, i to po mnogo puta, u novijoj evropskoj istoriji i geografiji.

Elem , ponovo je izabran već dokazani i uspešni Lajčak, da nas ubedi kako to i nije tako strašno i loše i kako će nas posle toga primiti pod svoje okrilje i možda ostaviti na miru. Dobro , videćemo šta će biti s Vojvodinom, Republikom Srpskom, Raškom oblašću, verovatno će i za to da bude zadužen Lajčak , i manje-više to je to.

U protivnom, imaćemo i dalje zamrznuti konflikt, a on se uvek može pretvoriti u odmrznuti, u pogrom, u novi egzodus i oluju, a onda ne samo da neće biti novih investicija nego će i ovi investitori pobeći, po komandi. Tako bismo ostali i bez ove kolonijalne privrede koju su nam, u očekivanju našeg dobrovoljnog harikirija, omogućili Nemci i draga nam Merkelova.

Tu priču o zamrznutom konfliktu je prihvatio niko drugi nego naš predsednik, uz neizbežnu brigu o našoj deci i uz čvrstu nameru da se svi naši problemi reše sad i odmah, uprkos nepovoljnim međunarodnim okolnostima i još uvek živom isfabrikovanom svetskom odijumu prema nama, te velikom otporu u narodu, crkvi i među intelektualcima, nezaraženim virusom autošovinizma.

Niko da bar postavi pitanje – zašto se za kosovski problem upotrebljava sinonim zamrznuti konflikt, a ne deo Srbije pod okupacijim, koliko god ta okupacija ili tzv. međunarodna uprava trajala?

Da Vas podsetimo:  Crna Gora šalje predstavnika na obeležavanje „Oluje“ u Kninu

Ako je turska okupacija trajala više vekova, može i ova, kako god i čija god se zvala i bila. Uostalom , zar se i stanje u BiH ne može, po istom semantičkom pravilu, označiti kao zamrznuti konflikt? Pa onda položaj Srba u Hrvatskoj? Na kraju i relacija Nemačka – Srbija.

Ko je, recimo dao pravo Nemačkoj da odlučuje o našoj teritoriji, pa onda da li smo mi Evropa ili neka tamo Tunguzija, pa koga smemo da smatramo prijateljima a koga ne, a da ne govorimo o tome da nisu propuštali nijednu priliku u prošlom veku da nam lome glavu? Nije li i to zamrznuti konflikt koji se može u svakoj pogodnoj prilici odmrznuti?

Srbima u Hrvatskoj se, na primer, otvoreno preti, ne dozvoljava im se pravo na povratak u svoje domove, lome ćirilične table i šta sve ne. A politički odnosi u BIH? Da, bio je Dejtonski sporazum, ali i stanje je i dalje potencijalno konfliktno, preko 80 dejtonskih ingerencija Republike Srpske je ukinuto za petnaestak godina…

Ko garantuje da taj potencijalni konflikt neće prerasti u stvarni?

Zašto je, naime, samo Kosmet zamrznuti konflikt? Valjda da se što pre potpiše pravno obavezujući sporazum i da Srbija prizna „državu Kosovo“.

Hoće li se time, međutim, nešto promeniti u svakodnevnom, nepodnošljivom, životu Srba na Kosmetu? Veruje li neko da uistinu hoće? Koliko će Srbe zaštititi potpisi velikih sila – sponzora kosovske nezavisnosti?

Onoliko koliko i potpisi ispod Dejtonskog sporazuma (sa pomenutih 80 ukinutih ingerencija RS), ili Briselskog (posle kojeg ni za pet godina Albanci nisu realizovali nijednu svoju preuzetu obavezu, počev od zajednice srpskih opština),  ili Kumanovskog  (posle kojeg se dogodio najveći, razobručeni albanski teror prema nezaštićenom srpskom stanovništvu, iako su tu obavezu preuzeli Unmik i NATO).

Drugim rečima, neće nikakav strah od zamrznutog konflikta ili bilo koja druga aktuelna formula i formulacija koje se pominju poslednjih dana i meseci i impliciraju brzo rešenje, kako ovaj problem ne bismo ostavili našoj deci – uistinu rešiti problem Kosova i Metohije.

Jedini realan i realističan pristup ovom problemu morao bi biti da će on trajati dugo i da će ostati, u ovom ili onom smislu, ne samo našoj deci nego i unucima, možda i praunucima. Na to se moramo pripremati, umesto da se zavaravamo da ćemo ga rešiti uskoro i jednom zauvek.

Kao , uostalom i problem Republike Srpske, ili problem položaja Srba u Hrvatskoj, bez obzira na pravno obavezujući Dejtonski sporazum ili na obostrano priznanje Srbije i Hrvatske.

Za tako težak i dubok problem nema rešenja nego rešavanja, to nije čin nego proces, te nikakvi pritisci i zastrašivanja u vidu floskula o zamrznutom konfliktu ne bi trebalo da nas navedu na istorijsku i nepopravljivu grešku.

Kao uostalom ni šargarepa o skorom ulasku kroz rajska vrata EU.

To, naravno, nikako ne znači da ne treba biti otvoren za dijalog i spreman na kompromis. Samo na taj način se mogu proveravati nove ideje koje mogu da pokrenu stvari sa mrtve tačke, makar i malo po malo.

Da Vas podsetimo:  Promena statusa Aja Sofije kao opomena za Srbe

Na primer, da prednost treba dati ekonomiji, kao i slobodnom kretanju ljudi, roba i kapitala /“mini Šengen“). Ali ni zaboravljati na Rezoluciju 1244 kao na stratešku tačku oslonca i međunarodnu tapiju na taj deo Srbije, na šta nas uporno podsećaju naši prijatelji.

Kad je o dijalogu i kompromisu reč, postoji u našem slučaju bar jedan ozbiljan problem. Malo se zna ili gotovo ništa ne zna šta je sadržaj tog dijaloga i o kakvim kompromisima je reč. To je za ovako ozbiljan državni i opštenarodni problem – neprimereno i kontraproduktivno, čak i uz razumevanje potrebe da se iz taktičkih razloga ne mogu baš svi detalji iznositi u javnost.

Dubinu kosmetskog problema najtačnije je i najsažetije svojevremeno izrazio Zoran Đinđić: Status Kosova je, u stvari, status Srbije.

To razumevanje do koga je došao samo godinu i po dana od preuzimanja kormila Srbije, Đinđić je platio glavom, a mnogi njegovi sledbenici i naslednici nisu ni do danas shvatili njegovu državnu prirodu i suštinu.

Džaba im svi pobrojani i nepobrjani primeri iz našeg okruženja, iz bliže i dalje prošlosti, kao i mnogobrojna svetska iskustva.

Blizu nam je, na primer, kiparski primer i njegovo trajanje, zatim Donbas, Južna Osetija i Abhazija, Španija i njeni problemi s Katalonijom i Baskijom, a tek znani i neznani, zamrznuti i odmrznuti konflikti širom Afrike, Azije i na drugim stranama sveta. Kina , na primer, više decenija ne priznaje nezavisnost Tajvana i smatra ga delom svoje teritorije.

Umesto daljeg nabrajanja, pomenimo još samo Hongkong: Kina je čekala čitav vek da se Hongkong vrati u sastav matične države i kad se pravno obavezujućim sporazumom to i dogodilo i izgledalo da je problem time rešen, zamrznuti konflikt se „odmrzao“.

Ne radi se pri tome toliko o sličnostima i razlikama kosmetskog problema sa drugim tinjajućim ili gorućim svetskim problemima, koliko o tome – da parafraziramo Đinđića – da Srbija ne bi smela da položi deo svoje države na žrtvenik albanskog ekspanzionizma i belosvetskih moćnika koji ga huškaju protiv nas, jer time, zapravo, celu svoju državu, deo po deo, ovako ili onako, sutra ili prekosutra , podvodimo pod zloglasnu sintagmu „zamrznuti konflikt“.

Naučimo , najzad, nešto i o manirima Albanaca i Hrvata.

Prvi, kad god kupe njivu i ako je prodavac druge nacionalnosti, u ovom slučaju Srbin, ili na drugi način dođu do nje, smatraju to parče zemlje ne samo privatnom imovinom nego i delom svoje države. A neki Srbi bi se izgleda odrekli i dela države zarad nekih njima znanih, svakako sebičnih, razloga i izgovora.

Što se Hrvata tiče, borili su se iz petnih žila ne tako davno za onu čuku na Prevlaci, na ulazu u Bokokotorski zaliv, kao da im je malo cele jadranske obale, a još uvek se bore za adu na Dunavu, kao da im je malo srpske zemlje, od one koju im je poklonio Tito do one koju je oteo Tuđman.

Naravno da ne treba da mi nikome ništa otimamo, niti smo to ikada činili, ali nemamo pravo ni da poklanjamo ono što ne pripada samo nama, ovoj generaciji, nego, pre svega, našoj deci.

O državi je, svakako, reč.

Slobodan JOVANOVIĆ
Izvor: Fakti.org / balkanskageopolitika

PODELI
Prethodni tekstZbogom Vaša Svetosti
Sledeći tekstŽivotne pore

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime