Oni koji se ne bore za ono što kažu da im je važno, lažu da im je to zaista važno

2
1353

Srbima pravda i sloboda jesu važne, oduvek su to svetosavci govorili ali i svojim delima to dokazivali i pokazivali. Za razliku od Evrope koja pravdu i slobodu uvek deklarativno ističe kao svoje najveće i osnovne vrednosti, ali onda kada za te vrednosti treba da se žrtvuje čeka uvek pravoslavne. Čeka tada Srbe i Ruse da oni to svojim delovanjem, čašću, verom, pravdoljubivošću omoguće. Najbolje se to videlo i pokazalo u Prvom i Drugom svetskom ratu. Valjda im zato kada mir nastupi najviše smeta postojanje onih koji ne pričaju samo, već iza svojih reči i stoje. Postojanje onih pravih zapadu nikad ne da mira da se samoljubivo dive svom odrazu u ogledalu.

Dok god postoje pravoslavni Rusi i svetosavci „napredna“ Evropa i Amerika ne mogu da sakriju svoje nemanje čojstva, časti, morala, hrabrosti… Potpomagale su oduvek zato te hijene a i danas nastavljaju da potpomažu neprijatelje svega i ruskog i srpskog, svega zaista pravoslavnog. Stvarali su oni i stvaraju izmišljene države i nacije koje obavezno imaju antisrpski i antiruski karakter. Potpomagali su finansirali i stvarali terorističke organizacije. Zatvarali oči na prave zločine, a izmišljali i pripisivali te iste žrtvama, organizovali atentate… Nije im bila važna sloboda, istina, pravda kao što su javno govorili, već nestanak Srbije, Rusije, pravoslavlja zbog čega su bili spremni sve da učine.

Tako su recimo u trenutku kada je Vlado Černozenski skočivši na auto i smrtno ranivši sa četiri hica kralja Aleksandra u Marselju 9 .oktobra 1934. godine prethodile neke druge izuzetno važne a stalno skrivane istorijske činjenice. Ne moramo mnogo da analiziramo i dokazujemo da li su neke zapadne sile, a jesu, pomogle direktno ili samo svojim nečinjenjem ubistvo jugoslovenskog kralja i zašto im je to išlo u korist. Pomenućemo neke činjenice. Moguće razloge nikad dovoljno istražene iz samo zapadu znanih razloga.

Prilikom atentata pored jugoslovenskog kralja lakše je ranjen i francuski ministar inostranih poslova. Ministar Luj Bartu je inače važio za velikog prijatelja kralja Aleksandra i prilikom vožnje koja je prethodila atentatu sedeo je pored kralja. Kao prijatelj Kraljevine Jugoslavije davao je i veliku podršku i oslonac savezu Male Antante koji su činile Kraljevina Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka. Posebno je video i isticao značaj Male Antante koja je bila jasan činilac u borbi protiv sve više rastućeg nacizma i fašizma u Evropi. (1)

U isto to vreme premijer francuske Daladije kao i većina drugih članova njihove vlade bili su pristalice stava koji je podržavala i Britanija na čelu sa svojim premijerom Čemberlenom, a koji je podrazumevao kompromisnu politiku prema rastućem nacizmu i činjenje raznih ustupaka Nemačkoj. Na tom putu Mala Antanta je samo smetala čineći nepremostivu branu nacistima prodoru ka Rusiji. Kasnije je zapad tu svoju politiku potvrdio i kroz jasno odbijanje da formiraju antifašistički savez sa SSSR-om.

Ali zato su u Minhenu 1938. godine gde naravno Rusi nisu bili pozvani, potpisali pakt sa Nemačkom. Upravo na toj Minhenskoj konferenciji britanski i francuski premijer su prihvatili i razbijanje i rasparčavanje jedne od članica Male Antante. Bila je to u ovom slučaju Čehoslovačka, nije ništa vredeo ni sporazum koji je ova članica još od 1924 imala sa Francuskom. Čehoslovačka je bila prepuštena grabljivim kandžama nacističke Nemačke i mogla je sad i ona pored Kraljevine Jugoslavije da na sebi oseti „vrednost“ francuske i evropske reči, dogovora, potpisa. (2)

Svi ovi događaji koji su kasnije usledili daju možda jasniju sliku na u najmanju ruku čudnu smrt prilikom atentata na kralja Aleksandra i lakše ranjenog francuskog ministra inostranih poslova Bartua. Ono što je ostalo zapisano kada je Luj Bartu u pitanju jeste da usled neadekvatne lekarske pomoći nije uspeo da preživi. Već to je samo po sebi zaprepašćujuće, a kada se tome dodaju i izveštaji da prijatelj jugoslovenskog kralja nije pogođen kalibrom metka koji su koristili atentatori i kojim je ubijen kralj Aleksandar sve dobija još sumljiviju dimenziju. Oko toga se nije mnogo istraživalo, ali se svakako zna da su taj kalibar kojim je pogođen francuski ministar koristili francuski policajci.

Da Vas podsetimo:  Savino Zakonopravilo 1. – duhovna elita

Nije to jedina nerazjašnjena i „čudna“ situacija vezana za ovaj atentat. Sigurno još neverovatnije zvuči činjenica da su se i pored jasnih saznanja da se sprema atentat i protokolom predviđene vožnje u zatvorenom i blindiranom vozilu, francuski domaćini odlučili da to izmene. Tako su se kralj Aleksandar i njegov prijatelj ministar francuske Bartu vozili u vozilu koje ne samo da nije blindirano, ni zatvoreno, već model auta „delež“ nije imao ni krov i potpuno je bio otvoreno.

Srbima jugoslovenska ideja nije donela nikakvo dobro. Koštala nas je ta zaluđenost srpskih teritorija, srpskih humki, srpskog znoja, suza i krvi. Nemamo mi ni jedan razlog zbog toga da budemo jugonostalgični i ne raspitujemo se mi za istinu zbog nekakve Jugoslavije – grobnice srpstva. Nama je istina potrebna da bi iz nje videli ko je Francuska, Nemačka, Engleska šta je to zapadna Evropa i njena demokratija, istina je potrebna zbog budućnosti Srbije.

Jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević pripadao je srpskoj kraljevskoj porodici Karađorđević i normalno je da nas interesuje zašto je još jedan pripadnik srpskog naroda „izveden na streljanje“. Bilo je u tom Marseljskom atentatu još mnogo toga što se tiče Srbije a i dalje čuči u nekim mračnim ćoškovima raznih arhiva „demokratske i napredne“ Evrope.

Naravno jedna od glavnih uloga u ovoj predstavi „evropskog pozorišta“ koja se završila ubistvom jugoslovenskog kralja pripada i delu nekad u Evropi vodeće sile Austro-Ugarske monarhije, Mađarskoj. Koja zajedno sa Musolinijevom Italijom pruža na terenu kompletnu podršku i pokriće ustaškoj ideji. Poznata je činjenica da su budući atentatori ustaše svoj prvi centar i bazu za obuku našle na tlu Mađarske u kampovima Janka Pusta i Nađa Kanjiže. Da su im upravo tu prve instrukcije i obuku uz evropsku blagonaklonost i podršku davale bugarske komite. Znano nam je da je Mađarska u to vreme pokušava da aktuelizuje svoj granični spor sa sve tri tada članice Male Antante, samim tim kakva je njena krajnja aspiracija.

Ovi ustaški centri se posle 17.decembra 1933. godine i neuspelog pokušaja njihovih pripadnika Petra Oreba i Ivana Herničića da ubiju kralja Aleksandra u Zagrebu većim delom sele u Italiju. Nastavljaju tako i dalje nesmetano svoju terorističku politiku, zadržavajući i dalje neke od ćelija u Mađarskoj. Podrška Musolinijeve Italije ne treba da čudi, s obzirom da Italija ima teritorijalne pretenzije na delove kraljevine Jugoslavije posebno Dalmaciju. Uz to potpuno je poznata činjenica i da Vatikan od samog nastanka ideje jugoslovenske države kao i objave Niške deklaracije njen otvoreni i možda i najveći protivnik.

Niška deklaracija nastala je u danima kada je Srbija bila na ivici propasti. U periodu dok su u Kolubarskoj bici nestajali mnogobrojni srpski životi a u Beogradu se već zavijorila okupatorska Austro-Ugarska zastava. U periodu kada je kao i uvek zapad pokušavao ne da pomogne istini i pravdi, već samo da iskoristi trenutno klecanje Srbije. Pa je tako dok je vršen pritisak zapadnih država u pridobijanju za saveznike Bugarske i Rumunije, velikodušno im obećavani i poklanjani delove srpske teritorije.

Da Vas podsetimo:  Studenti Filozofskog fakulteta: Nije filozofski ćutati – nije srpski uvrede i izdaju trpeti

Akt koji je Kraljevina Srbija napravila u tako neizvesnom i dramatičnom periodu svoje istorije a definisan kroz Nišku deklaraciju od 07.decembra. 1914.godine uspeće da zaživi posle Prvog svetskog rata. Još jednom uspešno dokazavši da Srbiju ne mogu uništiti dok god u njoj žive nepokolebljivi svetosavci. Tako posle Velikog rata dolazi i do ostvarenja, pokazaće se kasnije po Srbe pogrešne ideje ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu. Pokušavajući na sve načine da spase već umiruću austro-ugarsku Vatikanu je novonastala Kraljevina Jugoslavija bila ozbiljan „trn u oku“. Naravno Vatikanu je Austro-Ugarska bila posebno bitna zbog službene religije ove carevine preko koje su imali odlučujući uticaj. (3)

„Sveta stolica je tokom Prvog svetskog rata podržavala obračun Austro-Ugarske sa Kraljevinom Srbijom ohrabrujući njena nastojanja da očuva položaj na Balkanu. Jugoslovensku državu, koja je trebala da nastane na ruševinama Austro-Ugarske i na „štetu“ italijanskih interesa, Vatikan nije dočekao prijateljski. Kada je do njenog stvaranja došlo 1918, Vatikan ju je priznao tek posle izvesnog oklevanja, 06.11.1919 a redovni diplomatski odnosi uspostavljeni su 1920. Jugoslovensko-vatikanski odnosi između dva rata bili su pretežno zategnuti. Tokom 20-ih godina Vatikan se blagonaklono odnosio prema italijanskoj okupaciji prostora uz Jadran i aktivno se angažovao oko pripajanja Rijeke Italiji…“ (4)

Nikako ne smemo ispustiti iz vida ni one večite mirođije u svakoj evropskoj i svetskoj čorbi, Engleze. Oni su kao i uvek želeli da nametnu svoj uticaj na balkansku politiku, zbog toga pokušavajući svim silama da uruše Malu Antantu, koja je u tom momentu bila najviše oslonjena na Francusku. To naravno otvara i ulogu engleske tajne službe preko vođe ustaškog pokreta Ante Pavelića. Naime po dokumentima do kojih je došla profesor dr.Smilja Avramov jasno je dokazivo da je Ante Pavelić od 1926. godine saradnik engleske službe M6. (5)

Taj vojni savez Kraljevine Jugoslavije, Rumunije i Čehoslovačke koji je postojao od 1920 do 1938, mnogima u Evropi a posebno Englezima je predstavljao pravi kamen spoticanja. Usporavajući i dobrim delom sprečavajući njihove smicalice i pokušaje perfidnog političkog uticaja na Balkan. Članice su imale potpisane ugovore i sporazume sa Francuskom što se kasnije ispostavilo samo kao lažna nada u iskrenost ove „kuće evropske civilizacije i demokratije“.

Važno je napomenuti i to da je ovaj savez organizacijski imao novinu koja do tada nije bila poznata „naprednoj Evropi“. Kao upravni organ saveza Male Antante ustanovljen je Stalni savet. Taj savet je bio sastavljen od ministara inostranih poslova, koji odluke donosi konsenzusom. Sastajali su se najmanje tri puta godišnje, po potrebi i više, u prestonici svake države čiji ministar te godine predsedava. Tako je bilo sve do raspada koji je nastupio posle Minhenskog sporazuma koji „Evropa“ postiže sa nacistima 1938. godine. (6)

Oni koji nisu znali za ovaj podatak sada mogu da vide od koga je danas tako moderna EU ustvari prepisivala. Ali isto tako kako se ta Evropa trudila da sputa, uruši, nadvlada svaku zaista bolju, napredniju a samim tim za njih nepoznatu ideju. Njihov cilj nikad nije bio napredak u pravom smislu te reči već oduvek samo uspostavljanje kontrole radi izrabljivanja, kontrolisanja i potčinjavanja drugih. Danas se sa ove istorijske distance može reči da je kralj Aleksandar po svemu sudeći bio prva žrtva rastućeg nacizma i fašizma u Evropi i to uz podršku danas vodećih članica EU.

Da Vas podsetimo:  Božja premudrost i ljudska ludost

Ova tvrdnja je samo potkrepljena 23.maja 1957. godine saznanjima iznetim u listu „NEUES DEUTSCHLAND“ („Nova Nemačka“). U listu „Nova Nemačka“ je dakle izneta tvrdnja potkrepljena dokumentima o takozvanoj operaciji „Tevtonski mač“. Iz tih dokumenata vidljivo je da je kapetan Hajns Špajdel 1934. godine, kao pomoćnik vojnog atašea u Parizu, slušajući direktna Geringova uputstva sproveo tajnu operaciju. Operaciju koja je za rezultat imala atentat na kralja Aleksandra. Akcija je evidentno izvedena pod komandom Špajdela i Geringovim naređenjima uz pomoć već u „evropskim“ kampovima obućenih VMRO-vaca t.j. bugarskih komita i hrvatskih ustaša. (7)

Ne treba zaboraviti i da su kasnija svedočenja nacističkog generala Rudolfa Bamlera kao jednog od šefova nemačke kontraobaveštajne službe takođe potvrđivala ove teze. General Bamler je između ostalog potvrdio i da je Špajdel 1934. godine dok je bio pomoćnik vojnog atašea u Parizu je prešao u Abver. Abver kao spoljno informaciono i protivobaveštajno odeljenje Vrhovne komande oružanih snaga nacističke Nemačke imao je strateški zadatak organizacije i izvođenja subverzivnih delatnosti širokog obima u inostranstvu. (8) Nakon svega ovde iznetog da nije reč o licemernom zapadu možda bi nas čudila Špajdelova posleratna karijera. Bivši pripadnik Abvera i oficir Hitlerove nacističke nemačke posle Drugog svetskog rata postaje komandant evropskih snaga NATO u Zapadnoj Nemačkoj od 1957-1963.

Danas su celoj EU opet puna usta antifašizma, ali niko i dalje ne pokazuje ni zainteresovanost a ni dobru volju da se najzad otvore arhivi i rasvetli atentat u Marselju. Ubistvo u kome je jugoslovenski kralj, pripadnik narodne i oslobodilačke dinastije Karađorđević, zaluđen jugoslovenskom idejom i sprečavajući razbijanje Jugoslavije postao neprijatelj kominterne ali i rastućeg evropskog nacizma na čelu sa Nemačkom.

Očito da ni danas „demokratskoj“ Evropi ne bi nikako odgovarala istina. Da bi otkrivanje pravih razloga između kojih i ta da je Mala Antanta bila brana za prodor nacista ka Rusiji, prikazala Evropu u nekom drugom svetlu, onom pravom. Zato nama danas posebno treba da budu urezane sledeće reči:

„Ne možemo se izgovarati da je neko srećnije vreme da bismo i mi bili srećniji. I u najboljem vremenu možemo izgubiti i obraz i dušu, a u najgorem vremenu i u najtežim prilikama možemo da sačuvamo i obraz i dušu.“

Patrijarh Pavle

Svetosavci su oduvek znali kako se čuva obraz i duša. Srbija je zato oduvek mogla ponosno svakom da pogleda u oči. Znali smo uvek šta je ono bez čega se ne može reči da smo ljudi i što je još važnije to nismo samo deklarativno izgovarali već se uvek za to i borili. Sigurno je da su teška vremena, nama sigurno najteža u kojima smo mi bili. U onim ranijim koja su bila i teža i gora živeli su naši đedovi. Oni nisu izgubili ni obraz ni dušu i time su nama ostavili mogućnost da živimo kao ljudi. Sada je naše vreme na nama je da dokažemo da smo sposobni da kao pravi svetosavci sačuvamo čast, obraz i dušu. Pokažimo da ne lažemo i da nam je to zaista važno. Da smo spremni i sposobni da potomcima ostavimo ponosnu Srbiju.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.ru

____________________________

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/Marseljski_atentat
  2. sr.wikipedia.org/sr-el/Sporazum_Ribentrop—Molotov
  3. Jugoslavija i Vatikan 1918-1992, Radmila Radić Institut za noviju istoriju Srbije//zdjp.si/wp-content/uploads/2015/06/radic.pdf
  4. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Mala_Antanta
  6. www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:607509-Operacija-Tevtonski-…
  7. sr.wikipedia.org/wiki/Abver

slika http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1951811/otkrivamo-komunisti-vozili-pomije-u-vozilu-u-kom-je-ubijen-kralj-aleksandar/media/1672/2

 

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm…Dosta vise o kralju sa germanskim orlom na grudima,or denim belong orla urucenom,ustasi Kvaterniku,…ako hocete monarhiju, ajsni te je,kao Kosove,ne pravitipravilo podmuklo,pisanijima “ narodnu volju“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime