Ne može nas da oslobodi ni Bog ni Rusija, ako mi sami to ne želimo
Za razliku od brojnih ratova koji danas plamte širom sveta, ovaj koji razara bivšu Ukrajinu je nekako „naš“. Ne radi se samo o tome što tamo stradavaju „braća Rusi“ ili što se na strani Novorusije bori(lo) četrdesetak samozvanih četnika – mada je i jedno i drugo faktor. Prosto, rat u bivšoj Ukrajini predstavlja reprizu srpske drame iz devedesetih: isti scenario, isti pisci i sponzori, a slični glumci, statisti i žrtve.
Juče je kolega Stepski Soko (The Saker) ukazao na video snimak sahrane jednog bojovnika hunte sa pitanjem srpskim čitaocima: „Zar ovaj sveštenik ne zvuči i ne izgleda kao tipični ustaša?“ Očas su se pojavili mnogi „brižni trolovi“ koji su pokušali da skrenu priču sa teme, ali je Stepski Soko neumoljiv: „Nemam apsolutno ništa protiv Hrvata, ali, ako podržavate Pavelića i njegove pobesnele genocidne manijake, za vas sam srpski četnik.“
Ukrajinska banderovščina i hrvatsko ustaštvo su sablasno slični. Nije ni čudo: potiču iz iste bečko-vatikanske kuhinje. I banderovci i ustaše našli su posle 1945. utočište na „demokratskom“ Zapadu, odakle su se vratili početkom devedesetih u svoje sveže „neovisne“ pseudo-države. I SR Hrvatska i Ukrajinska SSR skupljane su s koca i konopca kako bi se napravile pseudoistorijske političke tvorevine koje bi bile protivteža „reakcionarnom“ nacionalizmu Srba ili Rusa – s tim da je taj projekat derusifikacije uglavnom napušten u SSSR posle Drugog svetskog rata, dok je u Jugoslaviji proces rasrbljavanja tek uzimao maha.
Ali da sad ovo ne pređe u diskusiju o analogijama i paralelama, recimo da ih ima. I da su očigledne. Da i Tuđmanova u Zagrebu i Jacenjuk-Porošenko-Jaroševa hunta u Kijevu imaju iste sponzore: Atlantsku imperiju. Uz njenu pomoć, Zagreb je pre 19 godina ostvario Pavelićev san, što i danas slavi kao „domovinski“ praznik. U Kijevu priznaju da sanjaju isto.
Čak i Imperija forsira paralelu: još u martu je nekadašnji dopisnik Gardijana iz BiH poredio Vladimira Putina sa Slobodanom Miloševićem. Krajem juna je vodeći list američkih liberal-demokrata =, idući korak dalje i predstavljajući pokrete Pavelića i Bandere kao navodno legitimni otpor „civiliziranih zapadnih katolika“ Hrvata i Ukrajinaca (!) zlim istočno-pravoslavnim varvarima Srbima i Rusima. Ovakve klevetničke i genocidno-rasističke paškvile ne samo što „peru obraz“ Tuđmanu, Paveliću i Banderi već i današnjim nacistima u službi Kijeva, koji u prezentaciji zapadnih medija postaju „fašistički branioci slobode“.
Nije onda nikakvo čudo što je Srbima ovaj sukob preči i u svakom smislu bliži od drugih ratova širom sveta. Simpatije Srba za stanovnike Novorusije, narod u krajevima koje pod strahovladom drže banderovci, a pogotovo za Rusiju i Vladimira Putina, sasvim su razumljive. Problem je kada one prestanu da budu simpatije i postanu posredno proživljavanje sopstvene borbe za slobodu, dok se ta borba među samim Srbima potpuno zapostavlja.
Dok se mi bavimo fantazijama „ko će koga“ u bivšoj Ukrajini, žalimo što Putin nije uveo vojsku ili što novoruski tenkovi još nisu ušli u Kijev, Srbije i Srba svakim danom sve više nestaje. Evo samo jednog primera: na društvenim mrežama gledam kako se ljudi smeju „ukrajinskom“ jeziku i njegovim izvitoperenim imenima i rečima – na kusoj latinici i „mačećem“ srpskom, neretko svim velikim slovima i bez interpunkcije. Pa u čemu je onda razlika između „ukra“ i nas?
Nije ovde reč o davanju dobronamernih saveta Rusima da obrate pažnju na jugoslovenska iskustva. Oni bar pamte duže od juče i usuđujem se da kažem kako su svesniji jugoslovenske tragedije nego mi sami. Evo pre neki dan je u Moskvi održana konferencija na kojoj su učesnici ispitivali paralele između Jugoslavije i Ukrajine. Putin pominje razaranje Jugoslavije u skoro svakom govoru posvećenom ukrajinskoj situaciji. Lavrov takođe. Čak je i Aleksandar Zaharčenko, premijer Donjecke republike, naveo komadanje Jugoslavije u kontekstu ciklične agresije Zapada. Istok pamti. Pamtimo li mi?
Pamtimo li svoje heroje ili ćutke prihvatamo kada ih Zapad i kvislinški kult odreda proglašavaju za zločince? Pamtimo li svoje žrtve ili ćutke trpimo kreštanje „borkinja za ljudska prava“ koje vide samo tuđe, a za koje Srbi nisu ljudi? Čujem da je krajem avgusta neko uklonio (!) bistu Milice Rakić sa spomenika ubijenoj deci na Tašmajdanu. Zašto? Da se NATO ne uvredi? Da nam oprosti što nas je ubijao?
Žandara Stevana Sinđelića ubiše mučki na granici (!) sa „republjikom kosoves“, koju je ova vlast u Beogradu faktički priznala a preostale Srbe na okupiranim teritorijama čak fizički prisiljavala da učestvuju u „izborima“ te „države“. Kad sam se upitao zašto Srbi ćute i trpe, dočekala me zlurada optužba.
„Ugledali se na autora, samo im nije ‘dato’ da se protiv srbskih dušmana bore u srcu Imperije, na internetu, izmišljajući krupne reči i tekbireći ‘Rusija ekber’“.
Ko zaista misli da ja to ovde radim… da parafraziram kolegu Stepskog Sokola, molim da me smatra za mudžahedina i tornja se sa Sokola zauvek. Takvom nema više šta da kažem jer ne želi da me čuje (a kamoli sasluša). Sva sreća pa to nije bio slučaj sa autorom navedenog komentara jer smo donekle uspeli da nađemo zajednički jezik. Ali, i kada sam pohvalio njegov predlog borbe za slobodu nenasilnim, poštenim i moralnim putem – preko bojkota – on je odmahnuo rukom. To je stara ideja, veli, i zaključuje:
„Uostalom, sve će doći na svoje mesto kad se sibirska mečka probudi i pooslobađa svu svoju braću (i sestre), tako da nema potrebe da se deranžiramo bojkotima i kojekakvim indij(an)skim besposlicama.“
Ali baš se o tome radi: ne može nas da oslobodi ni Bog ni Rusija, ako mi sami to ne želimo. Ako smo uspešno preumljeni u robove, sluge, poslušnike i podanike, po željama i šablonima Imperije i njenog kvislinškog kulta. Zašto je nešto od pre godinu dana „staro“ i prevaziđeno? Da nije vlast u međuvremenu postala bolja, a problem manji? Kada je to vreme za pasivni, postepeni i svakodnevni otpor ako ne već danas? Negde mora da se počne. A ako smo već u slobodnom padu, onda ćemo morati više da se trudimo da preokrenemo putanju što duže budemo čekali da počnemo.
Još poraznije je što mnogi za vrhunac rodoljublja smatraju podlu teoriju o „mudrom čekanju“ u nekom fantomskom zapećku. To vam je ona ista priča koja žali što Srbi nisu ostali u savezu sa Hitlerom, što nisu nekakvim (kakvim?) ustupcima umilostivili ili pridobili Zapad devedesetih, što se ne ugledaju na Bugare ili Hrvate (!), pa malo kleče kako bi živeli (i klečali?) duže.
Oni koji su tako radili, postali su Bugari ili Hrvati (ili bilo koja od novokomponovanih „nacija“ Brozoslavije). I nešto ne vidim da im je išta bolje: imaju iste ili čak gore probleme sa privredom, natalitetom, drogom, džihadistima, propadanjem sela i kriminalom u gradovima kao i Srbi – iako je Srbe Zapad držao pod blokadom, bombardovao, okupirao, a njih „podržavao u reformama“. Niti Imperija ostavlja Srbima mogućnost zabijanja glave u pesak: evo Dojče Vele zagovara „preventivnu“ intervenciju na Balkanu kako bi se sprečilo da Zli Rusi svojim postojanjem (preko Zlih Srba koji su neizlečivo zli) remete bajkoviti EUropski san…
Nade ima u tome što se borci i „nojevi“ bar slažu da je ideološko podaništvo čisto zlo. Problem je što oportunističko podaništvo „nojeva“ niti je moguće, niti može dati bolje rezultate – naprotiv, njime se samo ubija volja za otporom i šire očaj i beznađe, čime taj patvoreni patriotizam u stvari igra ulogu „korisnog idiota“ za okupatore.
One što čekaju da im Rusi donesu slobodu podsetio bih da je jedan od razloga što Putin nije „uveo vojsku“ u bivšu Ukrajinu i zauzeo Kijev – što bi za Rusiju bio trivijalan zadatak – upravo to što on ne želi da bude osvajač ili okupator. Što neće da bude Atlantska imperija samo sa drugim predznakom, nego nešto suštinski drugačije. I što neće da žrtvuje ruske živote za ljude koji slobodu ne žele. U Donbasu su pokazali da su spremni da se bore i ginu za slobodu – i Rusija im je poslala pomoć. U Harkovu, Odesi i drugim mestima su – istina, posle stravičnih zločina kijevskih nacista – zaćutali i prihvatili huntu. Zato su hunti i prepušteni, bar zasad.
I zato sa nelagodom gledam na ovaj navijački odnos prema sukobu u bivšoj Ukrajini kao delimično i manifestaciju nespremnosti ili odsustva volje da se rešavaju sopstveni problemi i vode sopstvene bitke. Ko ne može ili neće da se bavi sportom, oseća se bolje tako što postane vatreni navijač pobedničke ekipe. Ali koliko god uživali u uspesima „svojih“, sami navijači nikada nisu dobili utakmicu. A, kada je utakmica koja se igra pitanje života i smrti, slobode ili ropstva, opstanka ili nestanka…, onda više nije vreme za navijanje. Nego za igru.
Nebojša Malić
