Ono što vidimo na ekranu nije obrazovanje za 21. vek

0
304
Foto: pixabay.com

Intervju sa Aleksandrom Baucalom, profesorom razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za podcast “Dan posle”

Jedan od izazova koje ova vanredna situacija postavlja pred decu jeste i ugrožavanje privatnosti. U kući im je sad teže da se na neko vreme izoluju od ostalih ukućana, a pojavio se i novi potencijalni problem sa slanjem video-snimaka i fotografija u okviru onlajn nastave, gde isto postoje određeni rizici — neko dete možda neće baš želeti da njegovi snimci budu dostupni u Vajber grupama sa hiljadama članova. Kako ih tu zaštititi?

Aleksandar Baucal: Prvo, hajde da razdvojimo onlajn okruženje i porodično okruženje. Dakle, u onlajn okruženju važe ista pravila kojih treba da se pridržavamo i van ove situacije. Čim Vaša deca počnu da koriste telefone i društvene mreže, već je pravi trenutak da sa njima razgovarate o tome koje su moguće opasnosti, i šta je neka vrsta kućnog reda kada ste u digitalnom prostoru. Tako da u ovoj situaciji samo treba da primenjuju ista ta pravila koja je već trebalo da nauče.

Što se tiče onlajn nastave, treba imati poverenja da Ministarstvo i škole koriste određene servise, koji ipak imaju neki razuman nivo sigurnosti. Naravno, sad je pitanje šta se tačno koristi — ali, s druge strane, treba imati razumevanja i za škole i za Ministarstvo, jer niko nije ušao u ovu situaciju spreman. Niko je nije očekivao, i niko nije mogao da napravi čitav novi sistem za bezbednu onlajn komunikaciju. Zato mislim da u ovoj situaciji je važno da nastavnici, i roditelji pre svega, obrate pažnju na moguće pretnje po privatnost. Dakle, da vode računa koja se platforma koristi, i ko je sve u toj grupi, ako je to Vajber grupa. Ako je to Gugl učionica, onda ko se registrovao, i na koji način se to proverava — ko sve može da vidi, recimo, taj snimak koji šalje njegovo dete.

Što se tiče privatnosti u porodici, to je možda najosetljivije pitanje za tinejdžere, jer oni imaju određenu razvojnu potrebu za privatnošću. Ukoliko im je u kući moguće obezbediti da imaju svoju sobu, onda je ta soba svet njihove privatnosti. Čak i ako to nije moguće, oni su dovoljno zreli da mogu da budu u svom svetu, iako su fizički sa nama. U tom slučaju im treba obezbediti određeno slobodno vreme — vreme koje će provesti sami sa sobom ili sa svojim drugarima, preko društvenih mreža.

Kad smo već pomenuli onlajn nastavu… To je nešto što je potpuno novo iskustvo, i nama kao zemlji, odnosno našem obrazovnom sistemu, a takođe i deci i roditeljima. Kakva su dosadašnja iskustva — šta su se pokazali kao plusevi, a šta kao minusi?

AB: Veliki plus je to što su Ministarstvo i nastavnici reagovali tako brzo — ako me sećanje ne vara, mislim da je bilo samo jednog dana kada nije postojala neka aktivnost. To je veliki plus, jer je naš sistem, i naše društvo, često vrlo inertno i reaguje se prilično sporo, s puno lutanja. I ovde je, naravno, bilo lutanja, ali to je sasvim normalno — jer niko, kažem, nije mogao da očekuje, niti da se pripremi za situaciju u kojoj se nalazimo. Čitav obrazovni sistem se našao na nekom nepoznatom terenu. Dakle, sve što bismo na ovu temu mogli da kažemo za cilj ima da istakne šta bi u budućnosti moglo da se unapredi, a ne da se bilo kome nešto zameri.

Da Vas podsetimo:  Zašto nemamo izveštaj i procenu o efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici?

Ipak, ono što je minus, to je da su sada roditelji — i deca, naravno — dodatno opterećeni obrazovanjem, iako deluje da imaju manje časova i manje angažovanja. Kad je u pitanju nastava preko TV ekrana, tu je dete u jednoj vrlo neobičnoj situaciji. U normalnim okolnostima, kad je ono u školi, tu je nastavnik koji pomaže detetu da usmeri svoju pažnju ka onome što se dešava u učionici, i onome što se uči. Takođe, tu su i druga deca, koja isto gledaju tog nastavnika i paze na času. Međutim, kada je dete samo pred ekranom, ono mora unutar sebe da ima kapacitet da usmeri svoju pažnju — da ne odluta, nego da prati, uči, zapisuje… Tako da ovakav sistem rada zahteva mnogo više od dece nego redovna škola, i mislim da je veliki broj dece imao problem i sa motivacijom, i sa praćenjem i razumevanjem.

Druga stvar je da u toj situaciji roditelji, u stvari, moraju da zamene nastavnike, i tu su oni dobili dodatnu ulogu. Oni moraju da obezbede da dete vodi računa, da prati nastavu i moraju redovno da proveravaju koji su domaći zadaci, i tako dalje… Što se tiče nastavnika — u nekim slučajevima su se nastavnici koji predaju istim odeljenjima dogovarali o količini  zadataka koje daju deci, a u drugim, izgleda, ta koordinacija između nastavnika nije bila baš uspešna, pa neki roditelji signaliziraju da su njihova deca dobijala od svakog nastavnika, po njihovoj proceni, preveliki broj domaćih zadataka, koji onda previše opterećuje i decu i porodicu.

Tako da tu očigledno ima nekih stvari koje nisu bile najuspešnije, ali kad se uzme u obzir to da smo se ovako iznenada našli u ovoj situaciji, i da pre toga nismo imali nikakva, ili smo imali vrlo minimalna iskustva s digitalnom nastavom, možemo da kažemo: “OK, skočili smo u bazen — ne plivamo baš za umetnički dojam, ali ostali smo s glavom iznad vode i doplivali do drugog kraja.” Sada ovo iskustvo treba da bude prilika da se dalje razmišlja o tome kako pripremiti obrazovni sistem za situacije kao što je ova, a još važnije — kako iskoristiti iskustva s digitalnom nastavom, koja su se stekla u ovoj iznudici, u redovnoj nastavi, kakva će biti kad se svi vratimo u normalne okolnosti.

Sad smo već prešli u ono zbog čega ova emisija nosi naziv “Dan posle”. Dakle, nas pored ove sadašnje situacije, i svih njenih aspekata, interesuje i kako će se ona odraziti na svet posle vanrednog stanja i pandemije. Kako će izgledati naš obrazovni sistem kad sve ovo prođe?

AB: Jedna opcija je svakako da će se sve samo vratiti na staro, i kad je u pitanju obrazovanje. Ta opcija nije malo verovatna, ona je, štaviše, veoma verovatna — zato što je obrazovanje jedan glomazni sistem, u kome postoji jaka tradicija. Dakle, ono što se dešava u školi, a to sada  vidimo na TV ekranima — taj način školovanja i učenja je nešto što traje decenijama, i tu postoje generacije i generacije nastavnika koji su školovani da rade na taj način. U obrazovanju postoji jedna jaka inercija, i ona će se aktivirati kada se sve vrati u neke normalne okolnosti, i zato postoji velika verovatnoća da će se obrazovanje posle krize vratiti u stare tokove.

Da Vas podsetimo:  Ćulibrk i Obradović: Problem za SNS što nema neprijatelja, a bez njega ne mogu

Međutim, taj povratak u normalne okolnosti sada pruža jedan prostor da se ta jaka tradicija makar eventualno obogati praksama, iskustvima i modelima koji su izgrađeni kroz ovaj period. Ipak, pitanje je da li će to moći da bude na nivou čitavog obrazovnog sistema, ili će sve ostati na nivou pojedinačnog nastavnika. Naravno da je bolje ako to postane jedna promena koja će da bude opšta za sve škole, i za sve nastavnike i učenike, ali nisam siguran koliko je to verovatno.

Da bi se to desilo, neko bi morao da ima jasan plan. Morao bi da zna kakvu promenu hoće, i za koje od ovih novih praksi koje su se sad razvile želi da budu deo te neke “nove normalnosti” u koju ćemo se vratiti. Kako Ministarstvo u ovom trenutku jeste preokupirano time kako da se “preživi”, pod znacima navoda, ova situacija, moguće je da će oni u tu fazu “dana posle” ući pre svega s jednim osećanjem umora — da su, eto, preživeli ovu krizu, i da će onda podržavati taj povratak na staro. Naravno, bila bi šteta da se sve ono što smo u ovoj situaciji naučili i saznali ne iskoristi da se obrazovanje malo unapredi, ali ne bih mogao da kažem da ne bih razumeo ukoliko se nakon ove krize škole budu vratile na staro.

Šta bi od ovih iskustava, vezanih za onlajn nastavu i nastavnike sa ekrana, moglo da bude najzanimljivije, ili najizazovnije za dalje razvijanje i primenu? Bilo je nekih komentara da deca sadašnje generacije vrlo zanimljivo komuniciraju sa nastavnicima sa ekrana — da, na primer, kad im nastavnik sa ekrana nešto priča, kada im zadaje zadatke i kaže: “Deco, je l’ ste to uradili?”, oni odgovaraju ekranu “Jesmo!” ili “Nismo!”

AB: Ja se nadam da mi sada razgovaramo o mlađoj deci (smeh). Ako razgovarate sa ekranom, a stariji ste…

To je onda već zabrinjavajuće (smeh).

AB: Da, ne sluti na dobro (smeh)… Na primer, neki od tih časova su bili vrlo zanimljivi. Recimo, ako je u pitanju čas istorije ili biologije, mi tu vidimo da bi bilo dobro ukoliko bi obrazovni sistem imao jednu bazu takvih snimljenih tematskih celina, u kojima, eto, neki dobar nastavnik biologije na lep način objašnjava ćeliju kao jednu tematsku jedinicu. Taj jedan snimak od petnaest minuta bi, onda, mogao da bude resurs za sve nastavnike koji će svojim učenicima predavati tu lekciju. Oni bi taj film mogli da prikažu svojim đacima, ili da ga deca čak pogledaju kao deo domaćeg zadatka, pa da, kad dođu u školu, taj nastavnik iskoristi ono što TV nastava nema — a to je interakcija i komunikacija. Potom taj nastavnik na času može da porazgovara sa decom, i da ih pita šta su razumeli, šta im je bilo teško, kao i da im da neke dodatne primere i objašnjenja. Dakle, to može biti jedna dobra stvar, odnosno jedan resurs koji bismo preneli iz ove situacije u budućnost.

Da Vas podsetimo:  Kako i zašto smo izgubili Krajinu? (2)

Druga stvar je korišćenje digitalnih servisa. Sada je, na primer, veliki broj nastavnika otkrio da može da pošalje domaći zadatak preko Gugl učionice, i to je jedan način da mi digitalno obrazovanje ugradimo u veliki broj predmeta. Međutim, ono što definitivno mislim da smo primetili, jeste to da je naša škola dominantno predavačka. Dakle, ono što mi vidimo sa naših TV ekrana prosto nije obrazovanje za 21. vek. Mi sada možemo da vidimo da se deci u školi uglavnom prikazuje jedno visokoapstraktno i složeno naučno znanje, i da deca često ne mogu to da prate, niti razumeju zašto je važno da to nauče.

Mislim da je sada veliki broj roditelja imao prilike da vidi kako pretežno izgleda nastava u našim školama, i da obrazovanje koje je u velikoj meri takvo na neki način nije relevantno za buduće živote njihove dece. Tako da, iako ta stvar nije vezana za ovu situaciju, mislim da ona može biti korisna. Sada smo svi mi, kao građani, razumeli šta to deca uče u školi — i, što je važnije, na koji način se uči u školi — i to možda može biti dobra platforma da se o tome pokrene jedna malo šira diskusija.

A budućnost nosi gomilu novih problema — od mogućih novih pandemija, preko klimatskih promena, do društvenih, na koje se sve treba prilagođavati…

AB: Tako je. Evo, mene je, recimo, iznenadilo to što, od svih časova koji su bili na televiziji, nijedan nije imao veze sa ovom trenutnom situacijom. A ona je, na primer, mogla da se iskoristi za neko predavanje iz geografije… Zaista mislim da su u ovoj celoj situaciji mogli da nađu dosta inspiracije. Međutim, naša škola se tu zaista pokazala kao nekako odvojena od života, i nastavnici su nastavili da predaju sve ono što bi predavali i inače. Da je obrazovni sistem reagovao, to je moglo da bude drugačije. Recimo, ako je ionako trebalo da deca uče nešto o ćelijama, ili o virusima — onda su mogla da uče nešto o tome šta je taj virus korona, i kako on utiče na našu ćeliju…  Trebalo je da iskoristimo priliku da povežemo ono što učimo sa onim što nam se trenutno dešava.

Izvor: Nova Ekonomija

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime