Hoće li oni koji upravljaju Ustavnim sudom BiH odigrati na dvosmislene referendumske signale rukovodstva RS?
U vezi sa pitanjem da li će u Republici Srpskoj 25. septembra biti referenduma, bilo bi korisno na samom početku objasniti razliku između analitike i proročanstva. Analitika prikuplja i celovito razmatra dostupne podatke u vezi sa nekim pitanjem od javnog značaja u nastojanju pre svega da sagledavanjem relevantnih činilaca prognozira najverovatniji ishod, a pored toga da proceni posledice raznih mogućih ishoda. Analitika odgovara na pitanje: šta će se najverovatnije dogoditi? Proročanstvo, s druge strane, nudi decidirani odgovor na drugačije pitanje: šta će se dogoditi? Onaj ko želi da dobije nepogrešiv odgovor ove druge vrste trebalo bi da proučava kvatrene Nostradamusa, a ne da sluša nekoga ko se bavi analitikom.
U slučaju referenduma, najviše što može da se ponuditi je analitika, sa njenim skromnim dometima. Za sada, čak ni naizgled najkompetentnija adresa – a pored Nostradamusa, to je predsednik Milorad Dodik – očigledno da ne bi bio u stanju da pruži pouzdan i konačan odgovor na pitanje šta će se ili neće dogoditi 25. septembra.
Ako, dakle, krenemo analitičkim putem, verovatnoća da će referendum biti održan je otprilike jednaka verovatnoći da neće, s tim što ova poslednja ima blagu (i sve jaču) prednost.
Argumenti u prilog održavanja referenduma (ako je posle toliko najavljivanih i zaboravljenih, zakazivanih i otkazivanih referenduma u Republici Srpskoj, neko još uvek u nedoumici – ovaj se odnosi na ustavnost zvaničnog proslavljanja Dana Republike Srpske, 9. januara) poznati su i jasni. Prvi i osnovni razlog koji se navodi u prilog održavanju je to da se eroziji ustavnih ingerencija Republike Srpske instrumentalizacijom politički zavisnog „pravosuđa“ BiH mora odlučno stati na put. Taj razlog je sam po sebi dovoljan. Na početku ove godine otkazani referendum o pravosuđu BiH bio je idealniji način da se isti cilj postigne, ali u principu svaka poruka u istom smislu od strane nosilaca suvereniteta u RS, a to je narod, služi toj svrsi. Drugi važan razlog za referendum je potvrda načelnog prava građana Republike Srpske da, po svom nahođenju, koriste i taj oblik političkog odlučivanja. U tom pogledu, otvoreni protivnici referenduma (ima ih i prikrivenih u redovima pete i šeste kolone u RS) pravilno ocenjuju da bi, sa stanovišta njihove političke agende, dopuštanje takve procedure predstavljalo nedopustiv presedan. To je tačno. Ta činjenica predstavlja ubedljiv razlog više da se referendum neizostavno održi, upravo da bi presedan takve vrste bio nedvosmisleno potvrđen.
Protiv održavanja referenduma nisu poređani suvisli argumenti, nego nešto što je u realnoj politici od njih znatno jače, a to su – okolnosti.
Pored okolnosti koje su očigledne i na koje zato ne vredi trošiti prostor, bilo bi korisno osvrnuti se na još nekoliko mada u javnom diskursu nisu dovoljno uzete u obzir.
vucicsrebrenica01Prva od tih okolnosti je činjenica da je priroda globalnog političkog sistema, koji se sa Zapada nameće, otvoreno gangsterska. Svako ko mu se na nekoj neuralgičnoj tački efikasno zameri ili suprotstavi, ili samo pokrene inicijativu koja se percipira da bi mogla da ugrozi njegove vitalne interese, rizikuje sve, uključujući život. To je implicitno potvrdio i sam predsednik Dodik pre nekoliko meseci, obraćajući se na jednom skupu Fonda strateške kulture u Beogradu, kada je izjavio da „uvek, kad pokušam nešto što se njima ne dopada, kreću pretnje protiv mene i moje porodice“. Uznemirujuće implikacije dela rečenice koji je u kurzivu – očigledne su i ne potrebuju nikakvo dodatno objašnjenje.
Nedavna potvrda Džulijana Asanža da je pretnjama Berni Sanders bio prinuđen da povuče svoju predsedničku kandidaturu da bi raščistio put kandidatkinji koju podržava politički establišment SAD, [1] sugeriše da je „ubeđivanje“ ovakve vrste široko rasprostranjeno i da se ne primenjuje samo Balkanu.
Još jedna indicija da se radi o mehanizmu za slanje poruka široke primene je nedavna još uvek nerasvetljena, ali po svemu sudeći znakovita automobilska havarija u Moskvi.
Na lokalnom terenu dovoljno je ukazati na napola urađeni atentat za vreme obeležavanja dvadesetogodišnjice Srebrenice u julu 2015. godine i nedavno kroz medije neslučajno provučenu tempiranu vest da na navodnoj listi za odstrel „islamske države“ predsednik Milorad Dodik zauzima, doduše, ne najviše, ali ipak respektabilno „jedanaesto“ mesto. [2] Istovremeno, demonstrativno obustavljanje istrage prošlogodišnjeg atentata od policijskih organa „države domaćina“, BiH rukovodiocima sa obe strane Drine šalje brutalnu poruku da su njihovi životi politički bezvredni i, u slučaju da im se nešto neprijatno dogodi, da se niko čak ni formalno neće baviti otkrivanjem krivaca. Uzgred, neobećavajuća sarajevska „istraga“ prošlogodišnjeg atentata na stranu, postavlja se pitanje do kakvih je rezultata došla čuvena paralelna istraga koju je poveo MUP Republike Srpske? [3] Quis custodiet ipsos custodes?
Egzistencijalna ugroženost aktera danas je jedan od glavnih mehanizama odvraćanja i kontrole. Analitika koja taj faktor izostavlja i ne ugrađuje u svoje procene sve je drugo osim – profesionalna.
Sledeća okolnost koja će značajno uticati na to da li će referendum biti održan ili ne su ozbiljni nedostaci u kulturi političkog odlučivanja u Republici Srpskoj. Taj faktor je od izuzetnog značaja i njegov uticaj se mora sagledavati kartezijanski objektivno i hladno, bez najmanje primese slovenskog romantizma. U Republici Srpskoj nema institucionalnih foruma za analizu pitanja i donošenje odluka od državnog značaja. Nema instituta ili think tank organizacija koje bi se sistematski bavile ključnim strateškim problemima, osmišljvaale različite prilaze i koje bi donosiocima političkih odluka dostavljale na uvid naučno obrazložene zaključke da bi im pomagale u procesu odlučivanja. Po ključnim pitanjima, odluke sa potencijalno dalekosežnim posledicama su lične, improvizovane, često donete ad hoc, po trenutnom nadahnuću, a ne kao plod pažljivog vaganja relevantnih činilaca, sa objektivnom procenom verovatnih posledica raznih opcija. Pošto su najdublji politički instinkti predsednika Dodika u osnovi ispravni i njegove početne najčešće emotivne reakcije koje se zatim pretaču u državnu politiku takođe su generalno ispravne. Problem je u tome što je emotivna reakcija prihvatljiva kao lični stav, ali predstavlja najkrhkiju od svih podloga za utvrđivanje državne politike. U domenu javne politike, emotivnost i improvizacija su – nedozvoljivi.
dodikvucicnikolic11Prethodne referendumske drame su poučno štivo. Na početku ove godine, bio je aktuelan referendum o pravosuđu. [4] Sve je bilo spremno, „biramo samo dan koji je najbolji, mart ili april“. [5] Malo pre tog čarobnog datuma referendum je naprečac otkazan sa najneveštije formulisanim obrazloženjem koje je ikada bilo ponuđeno u sličnoj situaciji – da sporovođenje nameravanog čina nije moguće zato što „nema podrške opozicije“. [6] Da podsetimo, takođe poređenja radi, kako je ova neslavno završena referendumska drama počela. Emotivni okidač tom prilikom bilo je odbijanje pravosudnih organa Bosne i Hercegovine da pokrenu krivični postupak protiv Nasera Orića za zločine počinjene protiv srpskog stanovništva srebreničkog kraja. Na sličan način emotivni okidač za tekuće referendumske pripreme bila je odluka Ustavnog suda BiH kojom se zabranjuje proslavljanje Dana državnosti 9. januara, navodno zbog religioznog karaktera tog datuma.
U oba slučaja ispravnost odluke za održavanje referenduma ne podleže sumnji, ali čvrstina te odluke je sasvim posebna stvar. Čvrstina zavisi pre svega od toga da li je odluka odraz trenutnog impulsa ili sastavni deo promišljene državne strategije. Pošto ovo poslednje sigurno nije, bez obzira koliko bila ispravna iz drugih razloga, takva odluka je inherentno promenljiva i uslovna, neustoйčiva, kako bi se to reklo na ruskom, i zato je – kao što brojni primeri iz prethodnog iskustva pokazuju – podložna odustajanju u svakom, pa čak i u poslednjem trenutku.
Treća okolnost koja će uticati na održavanje referenduma je srodna prethodnoj, ali se ispoljava kao zaseban faktor. To je nesposobnost rukovodstva Republike Srpske da izdvoji ona načelna pitanja gde će zauzeti jasne stavove zato što u vezi sa njima javna dvosmislenost nije odraz diplomatske veštine, već, naprotiv, nekompetentnosti. Dvosmislenost šalje poruku o nesposobnosti, slabosti i pometnje. Pravo građana da se izjasne po pitanju koje je ključno po njih i njihovu državu i da ujedno time postave presedan na koji će moći da se pozovu i ubuduće u sličnim prilikama, jedno je od tih pitanja par excellence. Tu se politička veština ogleda ne u konfuznim čaršijskim dvosmislenostima nego u zauzimanju i čvrstoj odbrani stava koji je kristalno jasan i od kojeg nema odstupanja.
zeljkacvijanovic121Po ustaljenom obrascu, kao obično kada se radi o teškim odlukama i istrajavanju na njihovom sprovođenju, i ovaj put rukovodstvo Republike Srpske šalje protivrečne signale. Emitovanje takvih signala sugeriše neodlučnost i slabost, čime se ohrabruje pojačavanje pretnji, ucena i pritisaka, što donosioce odluka čini još nespretnijim i neodlučnijim. Premijer RS Željka Cvijanović je pre neki dan potvrdila da Vlada RS koristi taj štetan pristup kada ga je (mada sa odobravanjem) definisala kao „dva koloseka, koji idu paralelno“. [7] Slična politika vođena je u prvoj polovini ove godine, kada je bio aktuelan referendum o pravosuđu BiH. Dok su, s jedne strane, tada pravljene aktivne pripreme za izjašnjavanje građana i dok su se nizala uveravanja sa najviših mesta da ništa ne može poremetiti održavanje referenduma, istovremeno – i dosta diskretnije – formulisana su „četiri zahteva Republike Srpske za odustajanje od referenduma o pravosuđu“. [8] To nije ostavljalo mesta za sumnju da se i tada vodila politika „duplog koloseka“, što je kulminiralo otkazivanjem pod krajnje neubedljivim izgovorom, a da od ispunjavanja „zahteva“ Republike Srpske – to se podrazumeva – nije bilo ništa.
Repriza iskustva sa prethodnim referendumom ne mora da se ponovi, ali njeni obrisi su već na horizontu. Istovetan obrazac je na delu. Uporedo se pripremaju dve infrastrukture, jedna za sprovođenje javno artikulisane politike i druga za njenu negaciju. U ovom slučaju spasonosna „izlazna strategija“ je specijalna sednica Ustavnog suda BiH, zakazana za neradni dan subotu 17. septembra, gde će jedina tačka na dnevnom redu biti „preispitivanje“ odluke o zabrani obeležavanja Dana Republike Srpske, što je i poslužilo kao okidač za ovaj referendum koji se „na drugom koloseku“ uveliko priprema. [9] Predsednik Dodik je eksplicitno izjavio da, ukoliko 17. septembra Ustavni sud BiH bude poništio prvobitnu odluku, referendum više neće imati svrhu i biće otkazan. [10]
Za politiku „strateške dvosmislenosti“, kakvu pokušava da vodi Republika Srpska i koja deluje kao ne više od patetične kopije zrele i sofistikovane politike Izraela u vezi sa posedovanjem atomskog naoružanja, jedino se može reći to da je krajnje neodgovorna i katastrofalno neozbiljna. To je jasno svakom ko je pažljivo pročitao briljantnu i besprekorno stručnu analizu advokata Slavke Kojić Odustajanje od referenduma prevelik rizik za Republiku Srpsku nedavno objavljenu na sajtu Fonda strateške kulture. [11]
Gospođa Kojić iznosi čvrste i neoborive razloge zašto eventualna suspenzija, radi „preispitivanja“, odluke o zabrani Dana Republike Srpske ne bi predstavljalo pobedu za referendumsku inicijativu. U skladu sa stavom koji je rukovodstvo Republike Srpske saopštilo da će zauzeti u takvom slučaju, referendum će biti otkazan, ali bez ikakve sigurnosti da se nakon „preispitivanja“ Vrhovni sud BiH neće vratiti na svoje prvobitno stanovište. [12] Međutim, otkazivanje referenduma – treće po redu, ako računamo i onaj 2011. godine – nanelo bi nepopravljivu štetu kredibilitetu ustanova Republike i prouzrokovalo bi duboku demoralizaciju u redovima njenih građana, i to u vreme kada se zahuktava mašinerija unutrašnje subverzije i rastu pritisci za prekrajanje međunarodnopravnih mehanizama kojima je subjektivitet Republike Srpske priznat.
Ako predsednik Dodik nema pravnu službu koja je sposobna da mu adekvatno protumači implikacije rešenja koje će 17. septembra objaviti politički korumpirani Ustavni sud BiH, sa isključivim zadatkom da njemu olakša donošenje odluke koja je najštetnija po Republiku Srpsku, predsednik će postupiti pravilno ako u ekipi svojih bezbrojnih savetnika gospođi Kojić otvori radno mesto ili bar izdvoji dovoljno vremena da pažljivo pročita njen ubitačan tekst.
ustavnisudbih01Konačan i pouzdan odgovor na pitanje da li će referendum u Republici Srpskoj biti održan, znaćemo 25. septembra. U ovom trenutku jaki momentumi dejstvuju u oba smera. Najbolja uslovna konstatacija koju bi odgovorna analitika mogla da ponudi je to da oportunistička i neodmerena politika proizvodi posledice koje su jalove i kratkog daha. Ako referendum bude održan kao što je predviđeno, obradovaće se svi koji žele dobro Republici Srpskoj. Ako, prema dosadašnjem obrascu, u poslednjem trenutku bude otkazan, ne bi trebalo da bude zaprepašćen niko.
Stefan Karganović
FSK
_____________________
Napomene:
[1] http://www.blacklistednews.com/Julian_Assange%3A_This_Is_The_REAL_Reason_Bernie_Sanders_Dropped_Out_Of_The_Race/53951/0/38/38/Y/M.html
[2] „Blic“, 31. avgust 2016: „Dodik 11. na listi smrti,“
[3] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/mup-rs-osumnjiceno-20-osoba-za-napad-na-vucica
[4] http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=183625
Referendum u vezi sa sudom i tužilaštvom BiH, koji je bio predviđen da bude održan 2011. godine, naprasno je otkazan nakon što je predstavnica za spoljnu politiku EU Ketrin Ešton ubedila premijera Milorada Dodika da će „međunarodna zajednica“ podržati težnje Republike Srpske ukoliko otkaže referendum i u rešavanje spornih pitanja uđe preko mehanizma „strukturalnog dijaloga“. Suvišno je napominjati da je taj predlog bio varka i da ni posle pet godina besplodnog „dijaloga“ nijedno sporno pitanje nije rešeno u skladu sa interesima i na zadovoljstvo Republike Srpske.
Videti: http://www.vesti-online.com/komentari/141261/Vesti/Ex-YU/RS-i-zvanicno-odustala-od-referenduma
[5] Ibid. Ako se vrh RS bilo kada zanosio očekivanjem da bi „opozicija“, kojom upravljaju zapadne službe, mogla da podrži referendum kome se njihove gazde žestoko suprotstavljaju, to samo iznosi na videlo njihov politički diletantizam.
[6] http://www.fsksrb.ru/kljucna-rec/referendum-o-sudu-i-tuzilastvu-bih/
[7] „Dnevni Avaz“, 10. septembar 2016.
[8] http://www.politika.rs/scc/clanak/333715/Cetiri-zahteva-RS-za-odustajanje-od-referenduma
[9] „Blic“, 6. septembar 2016.
[10] „Faktor“, 10. septembar 2016.
[11] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/odustajanja-od-referenduma-prevelik-rizik-po-republiku-srpsku/
[12] „Politika“, 10. septembar 2016.
Predsednik Ustavnog suda BiH Mirsad Ćeman jasno je stavio do znanja (kao da je čitao raspravu gospođe Kojić) da će sud ponovo o referendumu raspravljati, ponovo doneti odluku, i da Narodna Skupština RS, „ili neko drugi“, ponovo ima pravo da podnese zahtev za preispitivanje, što znači da u svim varijantama 17. septembra sigurno neće biti konačnog rešenja, pogotovo ne u korist Republike Srpske. „A u takvom razvoju događaja“, znakovito naglašava Ćeman, „ove odluke i o referendumu i ovo ostalo zapravo ne bi više bilo aktuelno jer odluka kojom je to, uslovno rečeno izazvano, više ne bi pravno postojala“. Drugim rečima, sednica Ustavnog suda je opet varka. Oni koji upravljaju Ustavnim sudom BiH pravilno čitaju „dvosmislene“ referendumske signale rukovodstva RS i spremaju se da mu improvizuju politički prihvatljiv izgovor za odustajanje, bez činjenja najmanjeg ustupka po suštinskom pitanju.
