Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?
Ako je njihovo, zašto ga otimaju?
A ako već mogu da ga otmu, ne znam zašto se toliko ustručavaju?
Matija Bećković
Pitao sam se nedavno, dok sam gledao spaljenu Bogorodicu Ljevišku kako nas izdata i napuštena čeka kraj vode Bistrice, da li nam je Kosovo dar od Gospoda, ili njegovo prokletstvo? Blagodet ili iskušenje? Nebeska kapija ili Večna tuga?
Ako nam je dar zašto nas vekovima odatle teraju, a ako je prokletstvo zašto uvek želimo da mu se vratimo? Arhetipski!
Stajao sam tu, pred svetom zadužbinom Kralja Milutina, osećajući svoju beznačajnost u prostoru i vremenu, svoj udeo u grehu izdajstva koje nisam počinio. Gde smo sada i šta radimo MI, generacija nesretnika, koja je imala pa izgubila, uzela pa predala?! Sa čim ćemo pred pretke izaći, a šta potomcima ostaviti, Sveta Bogorodice Ljeviška…
A pre samo, za Istoriju i Vreme, mizernih dvadesetak godina na ovom istom mestu osećao sam veru i snagu da nam niko i nikada ne može oteti ono što je NAŠE. Ali, šta može biti naše kada ni MI sami nismo NAŠI?! Tada sam ovde bio sam, a sada je kraj mene stajala žena, još malo pa starica, niz čije lice su tekle suze. Doveo sam je ovde, ili je ona vratila mene (ko bi to više znao) kao živi dokaz da Kosovo nije mit već stvarnost srpske duše, da nije istorija već zov u genima. Nju koja je nakon gotovo 60 godina života u Beogradu i mnogih putovanja po svetu, odjednom osetila ZOV da dođe na mesto gde nikada ranije nije bila. Na Kosovo. Bila je u Parizu, Rimu, Gizi, Palma de Majorci … Ali, nikada na Kosovu …
I jednoga jutra jednostavno se probudila PROBUĐENA, da njen život neće imati smisao ako se ne pomoli u kosovskim svetinjama. Da nikada neće videti Nebesku Srbiju, ako ne prošeta zemaljskim Kosovom. Ne, nije smrtno bolesna, nije izgubila posao, nema nameru da se ubije. Samo je osetila ZOV da što pre dođe i sretne se sa Sobom na Kosovu. Da upali sveće u Gračanici, da se pokloni na Gazimestanu i pokuša da spozna zašto se mi, Srbi, vekovima pozdravljamo sa „Dogodine u Prizrenu…!“
I eto nas tu, kraj vode Bistrice, spojeni Kosovom, a razdvojeni motivima, kako sami za sobom tragamo. Pred nama ONA, Bogorodica Ljeviška, čiju iskonsku čistotu nisu narušili tragovi plamena, baš kao šti ni Simonidinu lepotu nisu narušile na fresci iskopane oči. Može li se ONA nekome oteti? Turci Osmanlije prekrečili su je malterom i od nje napravili džamiju, ali ONA nam se vratila i ponovo nam otkrila Svetog Savu, Stefana Prvovenčanog, Kralja Milutina i sve svete tajne koje u srcu nosi. Ali, trebaju li te tajne nama koji glasasmo za bolesnike koji govore da je ovo mesto (i stotine takvih širom Kosmeta) simbol poraza, a ugovor sa Etihadom simbol pobede … ?!
I kolko se Srba danas seti Kosova, a da nisu na njemu rođeni, kada preseku slavski kolač i upale sveću?!
Šta je, zapravo, Kosovski mit i kome uopšte treba u odnosu na Srbiju danas?
Šta je sramota Vuka Brankovića u odnosu na sramotu Aleksandra Vulina i Marka Đurića koji svoju izdaju pesnicama telohranitelja uteruju onoj šačici napuštenih Srba koji se usude da ih nešto pitaju?
Šta je junaštvo vojvode Miloša u odnosu na dostojanstvo i čvrstinu Aleksandra Vučića kojom nam on saopštava da Srbija neće priznati Kosovo, i da je trpljenje Raminih provokacija i ponižavanja, odraz snage a ne slabosti srpske države?!
Šta je ponos Boška Jugovića u odnosu na izjavu Vlade Divca kako je interes sporta da sportisti Kosova postanu članica MOK-a i da o tome ne želi da sa novinarima razgovara?!
Šta su mudrost i žrtva starog Jug Bogdana u odnosu na skrušenost i spoznaju Tomislava Nikolića da će nam na kraju evropske agende ipak tražiti priznanja Kosova i njegove spremnosti da nam to saopšti sada kada njegov „politički sin“ tvrdi da to niko ne traži, i da njegov prijatelj Kurc „nikada ne bi tako nešto rekao“,
Šta je muk Majke Jugovića u odnosu na ćutanje Ustavnog suda o Briselskom sporazumu, šta je njen predsmrtni krik prema njegovoj objavi da nije nadležan?!
Šta je ljubav Kkosovske gevojke za sve ono čime nas godinama obasipaju Vesna Pešić i Sonja Biserko?
Šta je Zavet kosovskih mučenika u odnosu na nas, današnje Srbe, koji predaju Kosova čekamo gledajući turske serije, sve brinući za Sulejmana Veličanstvenog i sudbinu njegovih haremskih družbenica, dok Turci u Istambulu kolju Srbe kao onda u vreme njihovo.
I šta je Lazareva kletva u odnosu na pohvale koje dobijamo od Merkelove, Baroza, Devenporta i Kirbija za hrabrost kojom koračamo na evropskom putu, za odlučnost našeg premijera da nas dokusuri i našu spremnost da mu u tome pomognemo?!
O, sveta Bogorodice Ljeviška…! O, Hriste Bože, raspeti i svet … !!
A, opet, ako je sve tako crno, ako je Kosovo samo prazan mit, šta će ovde suze ove tašte i načitane žene koja je posle Sai-babinih ašrama, piramida u Gizi i Bogorodičine crkve u Parizu osetila potrebu da zagrli Kosovo i stane pred Bogorodicu Ljevišku?! Da svoje suze preda Bistrici…
Šta ju je pozvalo ovde, dok nam zemaljsko Kosovo sve brže curi pod prstima, ako ne ona Nebeska Srbija u koju ni pola Sinoda više iskreno ne veruje?!
I zato moramo imati veru i nadu da još ništa nije gotovo i da nema toga što ljudi potpišu a da ga Bog i Vreme ne mogu obrisati …
Dragan Milašinović
U Gotovusa postoji niz kulturno istorijskih spomenika iz 14 veka a to su crkve Presveta Bogorodica i Sveti Nikola kao i Krst zastitnik Gotovuse,oni nam daju snagu i nadu da ne napustamo Gotovusu i svoja vekovna ognjista na kosovu.
gospode boze sta smo docekali.postovani matija hvala vam na ovome clanku.ocigledno je da smo losi ljudi i vernici.jos slabiji srbi.jos uvek velika vecina veruje u broza koji nas je sa srpskim izdajnicima do ovoga doveo.mozda je ovo kazna za izdaju srpskih junaka iz proslosti. koji su zivote dali za srpstvo i odbranu otadjbine.car lazar sa voim mucenicima suze roni ali uzaludno neka im je slava i hvala.