Opozicija bije izgubljenu bitku – za drugi krug

Predizborna kampanja se zahuktava i primiče se svom vrhuncu. Hvala Bogu neće još dugo. Kampanja ima samo jednu temu „Vučić“. Čak i kampanje opozicionih kandidata se vrte samo oko Aleksandra Vučića.Kao da je u pitanju referendum za ili protiv Vučića.

Saša Radulović i Nenad Čanak su „došli do ideje“ da treba da se kandiduju samo zbog toga da Vučić ne pobedi u prvom krugu, a u drugom krugu da ga možda pobedi kandidat opozicije. No čini se da su se oni kandidovali da bi spasili svoje stranke koje će im oglodati novi lideri opozicije Jeremić i Janković, a u sličnoj opasnosti je i Boško Obradović.

Dakle, u opoziciji je potpuni cirkus naspram vladajuće koalicije koja je jedinstvena i izlazi sa najjačim kandidatom. Ishod je jasan. Ovi opozicionari nisu rekli šta ako Šešelj prođe u drugi krug (ako ga bude, a sve manja je šansa da ga bude). Koga će onda podržati? Komično je, ali verujem da će Radulović u tom slučaju podržati Šešelja. On je već opsednut mržnjom protiv Vučića. To mu se vidi iz gestova i iskolačenih očiju. Pojavio se negde krajem 2011. kao miran i pristojan lik, profesionalni stečajni upravnik koji hladno i odmereno kao grobar odrađuje svoj posao. Sad je potpuno dručačiji. Kad više nema šta da provokativno kaže nateže gitaru na konferenciji za štampu u Skupštini. Pravi rialiti od skupštine a time svoju političku opciju ugrožava. No nije jedini – Janković vodi bledu kampanju jer je i sam kao ličnost neubedljiv a ni podrška DS nije toliko iskrena i aktivna da bi mogao očekivati bolji rezultat. Jeremić nastupa kao potpuni diletant – bez stranke ili koalicije koja ga podržava on izgleda kao stranac koji je u turističkom obilasku Srbije. Što on zapravo i jeste jer ovde nije godinama živeo i ne poznaje situaciju u zemlji, a muke običnog čoveka iz perspektive pripadnika globalističke elite i života u Nju Jorku su mu daleke i strane kao da je u pitanju neka afrička zemlja. Kad se na ovo dodaju novi kandidati poput Radulovića i Čanka koji će samo oduzimati nešto glasova ovoj dvojici onda je jasno koliko proevropska i prozapadna opozicija nema šanse u Srbiji. Sa druge strane Boško Obradović je odavno izašao iz faze svetosavskog nacionaliste ali nije jasno šta je postao pa je pitanje kako će proći na izborima jer ga u njegovom biračkom telu „gaze“ i Šešelj i Jeremić. Na kraju Šešelj – star i retro, ali sa velikim talentom za bučnu i provokativnu trampovsku kampanju nije za odbacivanje, ali ni za nekakav spektakularan rezultat. Čanak bi u slučaju drugog kruga trebalo da se zapita „di su naši novci“.

Drugi krug znači trošenje novca koji bi se uštedeli u slučaju da se izbori završe u prvom krugu. Sem toga imali bi i dve nedelje njakanja građana više pred Uskrs. Kao da je ljudima samo do izbora. Ako opozcija ne može da istakne čoveka koji bi mogao da bude izabran za predsednika republike onda je bolje da se ne troši toliko na Vučića kada još ne može da ga pobedi. Previše je za ovaj narod da se stalno neko ruši. Uostalom koji je smisao da Vučić pobedi u drugom a ne u prvom krugu – kakva je razlika za građane kojima je dosta predizbornog cirkusa. S druge strane u medijima se forsira spin da Vučić sa moćnije funkcije ide na protokolarnu funkciju. To nije tačno.

U Srbiji je prisutan polupredsednički model podele vlasti u kome izvršnu vlast čine vlada i predsednik republike, a njegova ovlašćenja nisu strogo protokolarna kao kod predsednika Nemačke. Predsednik Republike Srbije nije „britanska kraljica“ kako je to Tomislav Nikolić svojevremeno hteo da predstavi, premda i ona ima mnogo veća ovlašćenja nego što se misli. Osim toga Vučić zadržava kontrolu nad najjačom partijom a time i nad skupštinskom većinom i nad vladom tako da sve zajedno sa predsedničkom funkcijom čini zaokruženu političku moć. S druge strane većina medija govori o nekom premijerskom modelu podele vlasti, kao u Nemačkoj, iako se u političkoj teoriji taj model naziva parlamentarni zbog toga što u njemu odlučujuću reč ima parlament. No, sve u svemu mesto predsednika republike predstavlja vrhunac političke karijere za bilo koga pa i za Aleksandra Vučića. To je i jedinstvena prilika da se provere njegovi lični legitimitet i harizma koja se već godinama gradi. Predsednika republike biraju građani direktno na izborima, a predsednika vlade narodni poslanici. Da bi neko bio predsednik vlade dosta mu je 126 glasova u Skupštini i može bukvalno da se menja svakog dana. Za predsednika treba mnogo više da se potrudi, a još više je potrebno za njegovu smenu.

Kad je reč o pitanju moći treba naglasiti da vlada jeste moćnija od predsednika republike, ali je predsednik republike moćniji od predsednika vlade. Situacija je u Srbiji u proteklih 5 godina izgledala drugačije samo zbog toga što je Tomislav Nikolić odlučio da ode u svojevrsnu prevremenu penziju predajući partiju Vučiću i baveći se laganim pitanjima, a vruć krompir je prebacio Vučiću i Dačiću. Ilustrativan je primer iz jeseni 2013. kada je do u kasne sate u Skupštini trajala rasprava o rekonstrukciji Vlade Ivice Dačića iz koje je isključen URS Mlađana Dinkića, dok je Tomislav Nikolić u to vreme u Aleksandrovcu prisustvovao Župskoj berbi grožđa. Nikolić je bio pasivan i nije ga mnogo zanimalo da se „petlja“ u politiku i u delovanje vlade, a to sa Vučićem neće biti slučaj. Tema u ovom momentu nije ko će biti predsednik jer to svi znaju, pa ni to da li će biti drugog kruga – što je nebitno, već ko će biti premijer. Iako sada figuriraju stranački kandidati poput Selakovića ili Mihajlovićeve ili pak koalicioni partner Dačić veće šanse u ovom momentu ima „stručni saradnik“ ministar Vujović.

Željko Injac

www.vidovdan.org