Opozicija, opoziciji

1
1293

Udar je našao iskru u kamenu, što bi rekao vladika Rade. Politika „spržene zemlje“, kojom se Vučićev režim obračunavao sa opozicijom, konačno je počela da radi protiv njega.

DOS-ovim vladama je bilo moguće zameriti mnogo toga, međutim, one su iz raznih razloga podsticale pluralizam u srpskoj politici. Svi znamo, Đinđić, Koštunica i Tadić nisu bili srpski Gledstoni i Lamartini, čak naprotiv. Međutim, malo zbog Evropske unije, malo u želji da napakoste jedan drugom, malo zato što su im se stranke (avaj) zvale „demokratske“, uveli su nekakve principe, ustanove, ozakonili su finansiranje stranaka… Mogu Vučić, Dačić i saučesnici da leleču koliko god žele, u njihove žalbe može da veruje samo neki tokom prve decenije veka otpušteni radnik koji nema internet. Kad je reč o njima i njihovim strankama, tih deset i kusur godina (2001–2012) bile su „zlatno doba“. Na stranu Haški tribunal, koji je Aleka i Ivicu doživotno zadužio – da ga nije bilo Milošević bi danas bio premijer Srbije, a Koštunica ili Tadić predsednik; Ivica bi bio neuspešni kandidat za gradonačelnika, Vučić ni toliko – možda bi bio generalni sekretar SRS-a koji bi Miloševiću davao većinu u parlamentu. A možda bi ga predsednik, vojvoda i kum (tri u jedan) naterao da prizna da je hrvatski ili, još bolje, kosovski špijun, pa bi sada kod brata, u firmi, do mile volje „nosio kutije“.  Dakle, pustimo Hag koji je za naše autoritarne i populističke stranke bio i dašak demokratije i smena generacija. Tranzicija i reforme, kakve su sprovedene kod nas, nisu bile samo plod neinventivnosti i nesposobnosti demokratskih stranaka, one su bile i posledica činjenice da je narod većinski, posle šezdeset godina autoritarnog režima, bio nespreman za promene. Dakle, ostavljajući imovinu SPS-u i SRS-u, donoseći zakone koji su im pogodovali, omogućavajući im izdašno i legalno finansiranje i amnestirajući ih (bez sudskih procesa, kazni i pouka koji su izostali), demokrate su ustvari, možda i nehotice, pokazale kako se vlast ponaša prema opoziciji u civilizovanim i demokratskim zemljama koje su imale sreću da budu lišene balasta autoritarnog nasleđa.

Kada se dokopao vlasti, Vučić je učinio sve da razori opoziciju, liši je ravnopravnog statusa, potkopa temelje nezavisnih ustanova, kompromituje sve koji su protiv njega, uspostavi državu jedne partije (koalicije), spreči bilo kakvu prisutnost (izuzev unapred režirane svađe među opozicionarima ili harange protiv opozicije) u medijima. To je dovelo do raspada stranaka demokratske opozicije. Pokušaj stvaranja novih stranaka (PSG i Narodna stranka)  podstakao je još autoritarniju i netrpeljiviju politiku režima. Zato se takva, slaba i sa svih strana napadana opozicija i ujedinila. Iako pod udarom sa svih strana, bez podrške iz inostranstva i opterećena unutrašnjim razlikama, pitanjem strategije i vođstva, takva opozicija je podstakla narodne proteste koji su je smesta prevazišli. U ovom trenutku samo je pitanje kako artikulisati volju više od 50% birača da nesposobni i kradljivi režim Aleksandra Vučića bude uklonjen na izborima i potom demontiran zajedno sa njegovim socijalističkim i komunističkim temeljima. Zauvek.

Baš kao i Miloševiću posle 1992. Vučiću sada ostaje samo da igra na neslogu, ideološku zaslepljenost i gordost vođa opozicije. Ipak, narod ga je prozreo i izašao je na ulice i to pre svega zato da njegov režim ne betonira svoje temelje i ne zacari nad Srbijom tokom narednih decenija. Kao i svaki tiranin, dušom zavistan od vlasti, moći i sile, i Vučić sada ne može da promeni svoju metodologiju vladanja. Ako bi to učinio raspao bi se polifemovski, paradržavni SNS, svaka promena u vladanju, ustanovama ili medijima dovela bi do pasivizacije onog miliona birača koji postoji u svakoj državi ali ga samo u diktaturama vlast ne prosvećuje ili makar ne krije od politike, već naprotiv na njemu – njegovim neznanjima, neobaveštenosti, zatucanosti i predrasudama – zasniva svoju većinu i legitimitet. Tako je Vučić – dok kao slon u staklaraskoj radnji pokušava da se reši većine politički aktivnih građana koji stupaju našim ulicama,  imaju odgovor na sve njegove varke i spremni su da prihvate samo od ekspertske vlade organizovane izbore na svim nivoima, koji bi bili pod međunarodnom kontrolom -konačno ostao bez poteza. Pokušaće da podmiti vođe opozcije, ali verovatno nema čime pošto među njima nema političara koji su uvereni da su tako blizi vlasti, kao što su bili Drašković i Šešelj u vreme kada ih je Milošević korumpirao. Ostaje mu dvorska opozicija.

Poneko pita, zašto opozicija nije ujedinjena? Na odgovor da u Srbiji jedinu opoziciju predstavlja Savez za Srbiju, takav kakav je, često ukazuju na postojanje DSS-a, LDP-a i LSV-a.

Ove stranke naravno nisu opozicija. Neka prvo DSS i LSV izađu iz koalicija sa SNS-om. LDP ne treba da izađe iz koalicija, dovoljno je da se nekako izmigolji iz Vučićevog džepa. Pošto nisu za to sposobni, ja im ne verujem da se zaista bore za odbranu suvereniteta Srbije na Kosovu ili Nezavisnu Državu Vojvodinu. Mislim da se predsednik DSS M. Jovanović i njegov kum i prvi politički savetnik  Miš. Ković, koji su staru priču o „dva loša koji ubiše Miloša“ pretvorili u farsu o „dva loša Miloša“, baš kao i Čanak, teško privikavaju na ulogu statista u Vučićevom filmu. Kuštunica je branio Kosovo referendumom iz koga je isključio naše građane Albance. Ovi brane Kosovo od vlasti sa kojom su u koaliciji i od opozicije kojoj navodno pripadaju. Čanak je bio mnogo ljut na mišljenje koje je o njemu izneo Sergej Trifunović. Vođa stranke koja protivnike naziva fašistima i falsifikatorima,  a program i ideologiju je pokupila od nacističkih slugu Eugena Jocića i Kornela Filipovića, nema mnogo prava da se ljuti na nekoga ko ga nazove „smrdljivim krmetom“ i „trulim đubretom“. Svinje su ovakve i onakve, ali nisu lažljive ni licemerne. One ne bi tvrdile da nisu separatisti, a istovremeno štampale pasoše nezavisne države „Voše“. Ne bi se ni branile od optužbi da sarađuju sa hrvatskim šovinistima, a onda učestvale u HRT-ovom performansu  pod namerno dvosmislenim naslovom „Srijem – Hrvatskoj“. Ne bi menjale Srbiju za klavirom, okružene gologuzim Pinkovim devojkama. Srbija, a ni ND Vojvodina se ne menjaju pozirajući sa novosadskim krimosima, ni nepažljivo vozeći motor. Knjige menjaju Srbiju, a ne batine. Šta bi bilo da je Vuk Karadžić svoje protivnike mlatio štulom?!

Ovo je jedinstvena prilika da pre nego što jednoga dana, u nadam se ne tako dalekoj budućnosti, oborimo Vučićev režim, demontiramo njegove dvorjane, onako kako 2000. nismo razložili Novu demokratiju ili SRS.

Naši problemi su veliki. Našu državu poseduju partije i mafija. Nedavna spaljivanja lutaka u Hrvatskoj podsetila su nas da postoje i teže situacije. U nezavisnoj Hrvatskoj je kju-kluks-klan dobio svoju državu. Mi tu ništa ne možemo, osim da gledamo da budemo makar malo bolji, pa će to možda inspirisati i naše susede.

Čedomir Antić
Izvor: intermagazin.rs

1 KOMENTAR

  1. Daa, lepo umivena i prepricane istorija u nas u toku dve decenije. Stracene na polzu Srba, odnosno stetu. Te dve decenije golobradi i gologuzi studenti (i to vecinom losi) dodjose na vlast. Neko od njih se opametio, citaj naucio nesto, a neko se dobro nakrao.
    Ovakav tekst je kamilica za pravu situaciju, a prica se o akterima odnosno, koji to nisu,vec su to lutke na koncu ili bolje reci placenici i vecinom korisni idioti bez dana iskustva. Ono sto je sigurno ti isti nemaju ni casti a ni mere u lazima i animozitetu prema svom narodu i tradiciji…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime