Opozicija posle izbora ili – kamo dalje rođaci?!

0
630
Đorđe Vukadinović / Foto:printscreen(N1)

U najkraćem: mislim da su ovi „takozvani izbori“ i sve ono što se na njima, oko njih i posle njih dešavalo, u potpunosti potvrdili opravdanost odluke onog dela opozicije koji se, sa više ili manje žala, složio da na takvim izborima ne treba i nema smisla učestvovati.

I to je suština. Sve ostalo je sporno.

Dakle, bez obzira na dobru volju, rezerve i dileme nekih (uključujući tu i pisca ovih redova) i bez obzira na objektivne probleme koje bojkot sa sobom nosi – učešće na OVAKVIM izborima, u OVOM trenutku, iz epidemioloških, demokratskih, političkih i psiholoških razloga – naprosto nije bilo opcija. I to se u nedelju više nego jasno pokazalo.

Drugim rečima, nije bojkot bio toliko dobra stvar – koliko je izlazak bio „“nemoguće“, katastrofalno i loše opredeljenje. I u to smo sada mogli svi da se uverimo. A naročito su mogli da se uvere oni koji su, uprkos svim argumentima, upozorenjima, molbama i pretnjama – ipak na te izbore pohrlili.

Nikad nećemo do kraja saznati da li je presudno bilo smanjenje izbornog cenzusa, ili se radilo o zavedenosti i opijenosti rezultatima istraživanja javnog mnjenja koja su gotovo svakom učesniku izbora govorila ono što je hteo da čuje – ili je možda bilo i nekog, eventualnog, Vučićevog obećanja (ili makar „miga“) da će to sa cenzusom „sve biti u redu“. U svakom slučaju, svi od opozicije (sa ili bez navodnika) koji su otišli na ove izbore ljuto su se prevarili, obrukali i, rekao bih, u velikoj meri, to jest, barem u devedeset posto slučajeva, definitivno okončali svoju političku karijeru.

U tom smislu, razume se, najveći gubitnici su oni kojima su davane najveće šanse – dakle, pre svega, Sergej Trifunović, Radikali, „Metla“ i Radulovićevi „suverenisti“. (Mada je jedan deo građanske javnosti imao nerealna očekivanja i u pogledu eventualnog plasmana „Udružene demokratske Srbije – Čanak, Đurišić, Macura i društvo – što je tek bilo apsurdno i predstavljalo pravi zlatni rudnik za pasionirane i politički bar malo upućenije kladioničare.

Redovniji čitaoci Vremena i pratioci istraživanja NSPM prezentovanih na ovim stranicama, neće biti previše iznenađeni rezultatima. Bilo je jasno da – bez prave opozicije i ikakve kontrole na izborima – Vučić može postići rezultat kakav želi. A želeo je, očigledno, apsolutnu pobedu, dva miliona glasova i izlaznost od „pedset plus“ odsto. I nije bilo sumnje da će mu vredni SNS aktivisti i usrdni RIK to i isporučiti. A opozicionari koji su na izbore izašli, sviđalo im se tom ili ne, bili su samo voljni ili nevoljni saučesnici u tom procesu.  (Doduše, na kraju se ispostavilo da – čak ni po RIK-ovim podacima – nije baš ni „punih“ 50 odsto izašlih, niti je baš „puna“ dva miliona glasalo za SNS, ali u svesti ostaje ono što je prvo rečeno i ponavljano, a ne tzv. konačni rezultati, na koje se, u trenutku dok se ovaj tekst završava, još uvek čeka.)

Da Vas podsetimo:  Američko ili kinesko oružje

Da li su „bojkotaši“ zapravo pravi pobednici ovih izbora? U neku ruku, da. No, dabi ta relativna i uslovna „pobeda“mogla postati apsolutna, ili da bi se makar mogla pisati bez navodnika, mora se još mnogo stvari dogoditi, steći i uraditi. Nema razloga ni za kakav trijumfalizam. Neizlaskom na ove nesumnjivo felerične i nelegitimne „izbore“ bojkotaški deo opozicije je samo stekao pravo na šansu, odnosno izborio se za „opstanak u meču“ – i ništa više od toga. Svi problemi i slabosti koji su pratili opoziciono delovanje prethodnih meseci i godina i dalje ostaju. I ništa ne bi bilo pogubnije – a to uopšte nije nemoguće – nego da se ovaj bojkotaški deo opozicije sada uljuka na krilima ovog „uspeha“, odnosno dodatno opusti i uspava usled činjenice da su im praktično svi opozicioni konkurenti (ne)slavno poginuli na ovim izborima.

I po izjavama Aleksandra Vučića i po nastupima svih drugih učesnika u izbornoj trci, očigledno je bilo da je glavni problem i glavni, zapravo, jedini protivnik na ovim izborima, kako vlastima, tako i onima iz izlazeće opozicije – bio bojkot i svi oni koji su u bojkotu učestvovali. Prema njima su bile upućene glavne žaoke i poruke, sa grozničavom željom da se dokaže kako je bojkot propao, i kako je to manje-više „propast“ za one koji su na taj gest političkog protesta pozivali i u njemu učestvovali. I upravo zbog toga ima osnova da se sada izborna propast svih drugih opozicionih (i „opozicionih“) aktera indirektno shvati kao uspeh, da ne kažemo baš i „pobeda“ onih koji su izbore bojkotovali.

Pogled na (preostalo) opoziciono dvorište ne uliva baš mnogo razloga za optimizam. Kampanja za bojkot je bila više nego apatična i mlaka. Plus je njen terenski deo trajao jedva nedelju dana. A ni ova po medijima i društvenim mrežama nije bila mnogo duža, niti živahnija. Bojkotaši su se oslanjali na intuiciju i zdravorazumski osećaj većine svojih simpatizera da u ovakvim okolnostima izborima „vreme nije“ – i bili su uglavnom u pravu. Ali nisu mnogo ni pokušavali, a još manje uspevali da za svoju poziciju i argumente pridobiju makar i delić onog drugog (i većinskog) dela biračkog tela. A to je pravac u kojem će se morati ići ukoliko ne žele da se pretvore u neku vrstu političkih „jehovinih svedoka“, ili modernu verziju „Srpske liberalne stranke“ pokojnog Nikole Miloševića i Koste Čavoškog (poznate po tome što, „iz principijelnih razloga“, na izbore nikada nije izašla).

Da Vas podsetimo:  Dostojni i nedostojni

Opozicija je relativno uspešno demonstrirala neuverljivost zvanične verzije događaja u izbornom danu. Uključujući i ono natprirodno povećanje izlaznosti u poslednjim satima, iako je optepoznato da simpatizeri vlasti uglavnom glasaju u jutarnjim i prepodnevnim časovima. I vrlo je blizu pameti – mada to takođe verovatno nikada nećemo tačno znati – da stvarna izlaznost nije bila preko 45 procenata, a verovatno i manje od toga. No, da bi bojkot mogao biti i matematički, a ne samo politički uspešan bilo je neophodno da (dokazana) izlaznost u čitavoj Srbiji bude otprike onakva kakva je bila u Beogradu, ili bar Novom Sadu i Zrenjaninu. Ovako je, kao što rekosmo, uspeh ipak polovičan i više politički nego kvantitativan.

Upravo dok su kolone naprednjačkih glasača privođene na birališta da svojim glasom uveličaju „praznik demokratije“, u Zemunu (ali ne Magistratu, nego u pozorištu „Madlenijanum“) odvijao se završni čin jedne otužne političke drame, u kojoj su preostale demokrate krčmile poslednje ostatke svog ličnog i političkog digniteta. Malo ko više i može da se seti oko čega se to tačno krve Đinđićevi i Tadićevi politički naslednici, ali je više nego jasno da je stranka koja je pod ovom dvojicom lidera bila stub i nosilac polititičkih procesa u Srbiji (i u dobrom i u lošem smislu) došla do same ivice svog političkog bitisanja. A onih 2,3 odsto koliko su demokrate osvojile na poslednjim beogradskim izborima (i zbog kojih je s razlogom odstupilo tadašnje rukovodstvo stranke), sada deluju kao visoka i nedostižna meta.

I tu ima mnogo simbolike. Naime, mislim da će srpska opozicija u celini uskoro tj. vrlo brzo morati da prelomi na koju će stranu. Da li će krenuti putem DS-a, ka potpunoj marginalizaciji i nestanku, ili onim suprotnim – ka zajedničkom nastupu i objedinjenju.

Da li nam treba „neka nova opozicija“, umesto ove „stare i potrošene“? Osveženje i kontinuirano podmlađivanje opozicionih redova uvek je dobrodošlo i, zapravo, trebalo bi da bude podrazumevani element političkog života. Druga je stvar što to u Srbiji nije slučaj i što – uz par časnih izuzetaka – ovde lideri ostaju na čelu svojih političkih entiteta (stranaka i pokreta) sve do svoje ili obostrane smrti. Ali mit o „novim licima“ i raznim „silama koje se iznenada pojavljuju i rešavaju stvari“, naivan je i štetan koliko i čitav „antipolitički“ begraund unutar kojeg se takav stav javlja i nekritički širi.

Da Vas podsetimo:  Izbacivanje Desanke iz škole ili – vrlo dobro oni znaju šta čine!

Nije Koštunica dvehiljadite godine bio „novo lice“. A još su manje „novi“ bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić 2012. Naprotiv. Potreban je neko ko ima, znanje, iskustvo i poznatost – i potrebno mu je samo malo „ispeglati“ i ispolirati imidž i staviti ga u novu političku ulogu.

Da li se Vučić, zapravo, preigrao? Ovo nije tekst o Aleksandru Vučiću, načinu i posledicama njegove vladavine i njegovim političkim perspektivama. No, ono što se, bez sumnje, u vezi sa tim može konstatovati povodom ovih izbora jeste to da – uz svu političku veštinu i nesumnjivo iskustvo – Vučić opet nije uspeo da odoli zovu svoje prirode. Naime, on je ponovo i ovaj put, čini se, definitivno prekršio staro dobro pravilo opstanka u političkoj i svakoj drugoj džungli – „Ubij, ali nemoj da preubiješ“. Upao je u opozicioni tor i bukvalno „podavio“ sve što se unutra zateklo. Uključujući i one koji bi mu mogli zatrebati. Doduše, u narednom periodu on će verovatno pokušati da tu stvar malo popravi i da nekima od „konstruktivnih“ gubitnika dobaci pojas za spasavanje, da im veštačko disanje i još ponešto da bi u javnosti mogli i nadalje da igraju svoju ulogu. Ali to će ipak uglavnom biti samo operacija „šminkanja“ političkih mrtvaca ne bi li, za nevolju, mogli da mu posluže i u nekoj sledećoj prilici.

I možda se, samo naizgled paradoksalno, upravo u tom „preubijanju“ – ne samo opozicije, nego i čitavog političkog života u Srbiji – krije i određena šansa, odnosno mogućnost da se ovaj galopirajući put u autoritarnu propast zaustavi i preokrene. U svakom slučaju, ono što se sa sigurnošću može reći jeste da – opet paradoksalno – nakon ove „najveće u novijoj istoriji“ izborne pobede Vučić sigurno nije jači nego što je pre nje bio.

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku „Vreme“ br. 1538)

Đorđe Vukadinović
Izvor: nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime