Opoziciona doslednost – ili propuštena šansa?

Naime, ne samo da je i posle ove sednice, uprkos višesatnom Vučićevom ekspozeu i njegovim potonjim monolozima, ostalo je – barem formalno – nejasno šta po ovom najvažnijem državnom pitanju misli vlast, nego nije više jasno ni šta o Kosovu zaista misli i za šta se zalaže i najveći deo ovdašnje opozicije.

Što se Vučića tiče, pažljivo posmatranje ne samo njegovih često konfuznih i namerno protivrečnih formulacija, nego još više njegovih gestova, mimike i reakcija na izlaganja pojedinih poslanika (a, pre svega, moje malenkosti) ipak ne ostavlja prostora za sumnju da se definitivno sprema na potpisivanje „pravno-obavezujućeg sporazuma“, i samo gleda kako da taj potez izvede uz što manje političkih gubitaka. Ali upravo zato i jeste šteta što u skupštinskoj sali nije bilo makar još nekoliko (pravih) opozicionih poslanika da ga u živom prenosu po tom pitanju isteraju na čistac.   

Naravno da je stanje u srpskoj skupštini daleko od regularnog. Naravno da postoji svojevrsni „teror većine“ i da udarne pesnice i skupštinske „perjanice“ režima svaki trenutak i svaku temu koriste samo za besomučne napade na opozicione lidere i poslanike, bili oni prisutni ili odsutni iz skupštinske sale. I naravno da je bilo za očekivati da će režim (čitaj, Vučić) kada se konačno odluči da se pojavi u skupštini sa pričom o Kosovu za to birati termin i agendu koja njemu najviše odgovara. No, to smo znali i onda kada smo, kao opozicioni poslanici, a pogotovo mi sa „nacionalnog“ i patriotskog dela političkog spektra, tražili zakazivanje takve sednice i najmanje desetak puta – što pismeno, što usmeno – zahtevali od predsednice skupštine i vlade da se sednica sa takvim dnevnim redom održi.

Već i samo to je, po mišenju pisca ovih redova, morao biti dovoljan razlog da se odluka o bojkotu (i) ove sednice makar preispita, ili možda malo elastičnije protumači. A pogotovo je razlog za preispitivanje morala biti važnost teme, jer – sviđalo nam se to, ili ne – u Srbiji i danas od toga nema važnijeg i urgentnijeg državnog pitanja (što se može zaključiti već i na osnovu ozbiljnog međunarodnog komešanja i diplomatske vreve koja se i ovih vrelih dana povodom i oko Kosova neprekidno odvija). Konačno, mada ne i najvažnije, bila je to prilika da opozicioni poslanici Aleksandru Vučiću „u lice“ kažu nešto od onoga što mu zameraju i što su mu proteklih meseci govorili i poručivali sa opozicionih tribina i protesta.

No, to se nije dogodilo i sada pomenute režimske perjanice sa izvesnim pravom mogu da seire kako su, eto, Vučićevi opozicioni kritičari „pobegli sa megdana“.

Argument opozicije koja je izabrala da istraje u bojkotu bio je (1) da se stanje u skupštini nije bitno izmenilo u odnosu na trenutak kada je odluka o bojkotu doneta (što je u osnovi tačno), kao i da je (2) nakon poslednjeg izveštaja Evropske komisije režim pod velikim pritiskom međunarodnih zvaničnika i da će na ovaj način biti prinuđen na ustupke – što je već nešto manje sigurno.

U svakom slučaju, čak i da je ova računica bila ispravna, to jest, čak i da su zapadni činioci zaista ozbiljno zalegli za to da se se opoziciji daju neki ustupci (a ja se u to uopšte ne bih previše kladio), mislim da je neprisustvo ovoj sednici, sa stanovišta opozicije ipak bio više autogol, nego potvrda snage i principijelnosti. (A nešto slično se može reći i za nedolazak na glasanje o tzv. „Tijaninom zakonu“, uprkos tome što je upravo opozicija u skupštini nekoliko godina gurala inicijativu fondacije Igora Jurića o doživotnoj robiji bez prava otpusta za ubice i silovatelje dece.)

U suštini, i ovde su se – kao što to i inače često biva – malo pobrkali lončići, pomešali ciljevi i sredstva, uzroci i posledice. Bojkot skupštine, isto kao i oponiranje predlozima vlasti, jeste instrument političke borbe za bolju Srbiju, a ne sam sebi svrha. Baš kao što je i pretnja eventualnim bojkotom nekih narednih izbora samo sredstvo da se dođe do koliko-toliko ravnopravnih izbornih uslova – a ne cilj po sebi.

Ne računajući onih 15-20 odsto tvrdo opoziciono opredeljenih, koji će za opoziciju, tačnije, protiv vlasti glasati i ovako i onako, šira javnost to neće razumeti, niti najbolje prihvatiti. A ukoliko se ne želi večno vrteti oko ovog procenta (i dva-tri cenzusa koja taj procenat „tvrdih“ opozicionih glasova obezbeđuje), opozicija mora naći načina da napadne one „neutralne“ ili mekše prorežimske birače. A prisustvo i jasan kritički nastup na sednici skupštine posvećenoj KiM upravo je bio jedna od prilika za tako nešto. Pri čemu, to što je ta prilika ostala uglavnom propuštena otvara jednu drugu i još ozbiljniju dilemu. Naime, da li je deo opozicije tu priliku propustio zato što je beskompromisno opozicion – ili možda zato što na temu KiM nema šta (jedinstveno) da kaže? Ili, možda, zato što se u vezi sa tim pitanjem sa Vučićem u najvećoj meri slaže?! Ili se, zapravo, ne slaže, ali zbog nezameranja stranom faktoru nema naročito veliku volju da to svoje neslaganje demonstrira baš na kosovskoj tematici? 

Šta god da je od ovoga u pitanju – a verovatno je neki miks od svega pomalo – mislim da je, kada se sve sabere i odzume, ipak propuštena šansa da se pred najširim auditorijem i publikom (RTS, javni servis) koja veoma retko ima priliku da čuje istinski opozicioni glas raskrinka i pokaže sva pogubnost, licemerje, katastrofalni učinci i kvislinški potencijal Vučićeve kosovske politike. A veliko je pitanje da li će do narednih izbora uopšte još biti slične prilike.

Konačno, da kažemo i ono što sve vreme imam na umu, a što do sada nisam rekao. Sve i da su razlozi opozicionih kolega koje su rešile da ovu kosovsku debatu propuste bili potpuno čisti i opravdani (a bilo ih je, verovatno, i ovakvih i onakvih). I sve da to rezultira ne znam kakvim  političkim benefitom i profitom za opoziciju u celini. Ipak je sramota – u svakom slučaju, mene bi bilo sramota – da se u najvišoj instituciji ove zemlje dva dana utvrđuje i priprema teren za najsramniji potpis u istoriji srpskog naroda, a da se u skupštini nije čuo ni jedan jedini glas koji bi tu nameru i tu politiku jasno i javno osudio.

Moja malenkost je, svojim kritičkim istupom, u tom pogledu dala svoj skromni doprinos, sa nadom da će to, uprkos svemu i svim namernim šumovima, ipak ostati zabeleženo. Ako možda ne za neke buduće izbore, a onda svakako za neko buduće pokoljenje.

Đorđe Vukadinović
Izvor: nspm.rs