8 C
Belgrade
Nedelja, 19. Novembar 2017.
Naslovna Aktuelno Oprostačenje

Oprostačenje

1
1041
Slobodan ANTONIĆ

Tema ovog teksta nisu tek Labanove psovke i to što ga je zaštitio Predsednik lično. Tema mog članka nije samo vulgarizacija i degeneracija našeg javnog života, ubrzana naročito posle 2012. godine – sa đubre-tabloidima i pornografskim rijaliti-emisijama kao simbolima dominantne „narodne kulture“.

Tema ovoga teksta zapravo je širenje, i to po celoj dubini srpskog društva, jednog malignog procesa gde su Laban i nedavna višednevna sprdnja sa navodnim ulaskom bebe u rijaliti samo simptomi. U ovom tekstu, dakle, pisaću o oprostačenju.

Znam da će mi mlađi čitaoci ovoga sajta teško poverovati, ali nekada se u Srbiji ne samo daleko manje psovalo već u značajnim segmentima društva uopšte nije bilo psovki.

Kada smo mi bili deca, zaista nismo psovali. Rođen sam u Beogradu 1959. godine – dakle, ne u Versaju u 18. veku – i odrastao u novobeogradskom 21. bloku. Koliko se sećam, psovali su samo Cigančići koji su dolazili sa Starog sajmišta, i izvesni Šempa koga smo se svi plašili, a koji je, mislim, i završio kao delinkvent.

„Pa kako ste onda izražavali ljutnju?“, pitaju me u neverici sinovi, pošto sam se čudio psovkama jednog dvanaestogodišnjaka, upućenim košarkaškoj lopti, tokom igre („Ma uđi ku*vo, pi*ketino jedna raspadačka!“). Znam da to danas zvuči smešno, ali mi, dok smo bili deca, ljutnju smo izražavali uglavnom izrazima: „A u peršun!“ i „Dođavola!“, a dobri Goran Gajić, koji je u inat svima, iako beogradsko dete, navijao za „Dinamo“, govorio je: „Dovraga!“.

Nije se psovalo u pozorištu, nije se psovalo u književnosti, nije se psovalo na filmu, na televiziji, u stripu (najdalje dokle se tu išlo bilo je „Sto mu gromova!“ i „Grom i pakao!“). Neću da kažem da tada niko nije psovao. Reč je o tome da je u centralnom delu društva postojao konsenzus da je psovanje primitivno, uvrediljvo i neprihvatljivo, da ono psovača automatski diskvalifikuje iz sveta ne samo pristojnih već i normalnih ljudi.

Tek u gimnaziji, moji vršnjaci koji su se „profrajerisali“ počeli su da puše i da psuju. No, oni su bili u izrazitoj manjini među svim drugim dečacima, a o tome da neka devojčica psuje nije bilo ni govora. Tokom celokupnog školovanja u Desetoj gimnaziji (1974−1978), ne sećam se da sam bilo kada čuo da neka devojka psuje. Svako ko danas koristi gradski prevoz svedok je da po učestalosti i repertoaru psovki devojke, nažalost, više ne zaostaju za mladićima („Ma skini mi se s ku*ca!“, reče baš pre neki dan u trolejbusu devojčurak, inače sasvim lepo obučen i našminkan).

Dobro, možda je kvart u kojem sam odrastao bio specifičan – u njemu su stanove dobili oficiri i vojni službenici (moj otac bio je inženjer-grlica: „građansko lice na službi u JNA“), pa smo svi bili tipična „socijalistička srednja klasa“. I Deseta gimnazija bila je tada odlična, bolja od Jedanaeste, što bi se danas reklo – elitna škola.

No, moje iskustvo kaže da se nije psovalo ni u drugim segmentima društva. Sredinom osamdesetih prvi put sam se oženio, i tada sam imao priliku da bolje upoznam svet rakovičkih radnika. Tast i tašta radili su u „Rekordu“ i gotovo svi njihovi rođaci i prijatelji pripadali su tom miljeu. Ne sećam se da sam bilo kada od njih čuo jednu-jedinu psovku, a bar u dva navrata tast je kao vozač bio u stresnim situacijama – danas u takvim prilikama svi psuju „mrtvu majku“ i proklinju da se tako „deci na grob vozi“ – a iz njegovih usta izašlo je samo jedno „U, majku mu!“.

U januaru ove godine putem mejling liste nastavnika i saradnika mog fakulteta (nekih 237 primalaca) povela se kraća rasprava o tome da li bi trebalo za Svetog Savu zvati sveštenika da seče kolač. Dekan je pokušao da obrazloži zašto bi trebalo, na šta je jedan redovni profesor odgovorio mejlom u kome je stajalo samo: „WTF?“. Pošto ne koristim društvene mreže, nisam imao pojma šta to znači, pa sam izašao na net i tamo našao: „WTF je skraćenica `What the f*ck`što na srpskom znači `Šta koji k*rac`“ (ovde).

Kada smo mi bili studenti, za nas su profesori Filozofskog fakulteta bili polubogovi – dostojanstveni, autoritativni, strogi, ali pravedni… Teško mi je da zamislim Vojina Milića, Boška Popovića, Dragoslava Srejovića ili Vojislava Đurića da psuju kod kuće, a potpuno mi je, zaista potpuno nemoguće da zamislim kako oni dekanu pred svim kolegama kažu: „Ma šta, koji k*rac?!“.

E, tako smo došli do Labana. Kada nam je bilo mnogo smešno što smo u pozorištu, kao „hramu kulture“, prvi put čuli „A u pi*ku materinu!“, pa smo se svi kikotali i aplaudirali; kada smo bili oduševljeni kako naše dvogodišnje dete izgovara prvu psovku, pa smo tražili da to ponovi i pred razdraganim gostima; kada smo i sami počeli da psujemo, jer „svi to rade“….; e, tada je polako nastajao Laban.

I sada, evo gradonačelnika Subotice koji kaže: „Ne znaš sa kim si se za*ebavao. Nemoj da ti pi*ku razbijem! Hoćeš da ti pi*ku razbijem? To što ti želiš je ku*ac od ovce. Majmune jedan, šta to znači bre, jesi ti lud? Da ti je*em mater sad, a? Je*aću ti mamu bre, u te smrdljive oči što si s*ao. Šta misliš da ti tu pi*ku sad razbijem? Je*aću ti mater, pi*ketino jedna smrdljiva! Je l’ ti znaš s kim se za*ebavaš? Koji ti je ku*ac, zašto si izlepio `Bogdane, Bog je ljut na tebe`? Oćeš da pustim sina mog da te prebije? Mamu ti je*em! Evo ti, snimaj, ja se ne bojim, snimaj. A tebi ću da je*em i oca i majku. Ti si džukela. Jesi ti psihopata, jesi se lečio? Nemoj onda da se*eš više, je*aću ti mater, kao pi*ku ću te namestiti. Gledaj me pravo, grkljan ću ti iščupati, kad ga ščepam, kao moj pitbul ću ti pojesti taj grkljan. Pi*ko jedna smrdljiva! Treba da ti betonske cipele dam? I jaja ima na ražnju da ti stavim. Pi*ko jedna! Je*ao te i taj iz Građevinskog komiteta u Beogradu. Je*aću te i tamo u usta, jesi čuo šta sam rekao? Beži, pi*ko smrdljiva!“ (integralni snimak i transkript ovde).

I ne samo da se taj čovek nije našao posramljenim, pošto je njegovo preteće psovanje snimljeno i dospelo u javnost, pa da odmah podnese ostavku – kako bi uradio svaki iole pristojan (normalan) čovek. Ne samo da se njegova stranka nije našla posramljena, kao ni njegova gradska većnica, pa da su ga smenili u roku od 24 časa. Ne, nego je lično Predsednik republike uzeo da ga brani.

Evo kojim rečima ga je štitio i pravdao: „Laban je napravio strašnu grešku, uradio je nešto što ne sme da uradi neko ko je gradonačelnik. Da građanima Srbije kažem šta je uradio. Razgovarao je sa čovekom koji ga napada i vršio pritisak da se postavi određeno lice u poslovni prostor Subotice. I Laban mu u tom razgovoru kaže: `Ti mene teraš da ja kradem, ti hoćeš da ja kradem, ja neću da kradem!; grlo ću da ti iščupam, ovakav si, onakav, oba oka ću da ti iskopam…` – ne znam šta je sve izgovorio, što su strašne stvari, ali bar Laban govori da neće da krade, na šta ga tera ovaj. Za to je zaslužio pohvalu i najstrašniju osudu“ (ovde, 31:42-32:20).

Dakle, osuda za psovanje i pretnje, ali pohvala što je to sve bilo sa ciljem da se odbije učestvovanje u krađi. Predsednik, pritom, zanemaruje podatak da je i Labanov sagovornik – koji ga, navodno, tera da krade – takođe član SNS. Takođe, ako ponovo pogledamo šta Laban priča, videćemo da je to prilično neobičan način da se kaže „Ja neću da kradem“. Pošten čovek bi zaista rekao tu rečenicu – ili, ako je tačno da je reč o „pritisku da se postavi određeno lice u poslovni prostor Subotice“, kako kaže predsednik – Laban bi rekao: „Ja tvog kandidata neću da postavim i tačka!“, i tako bi se sve završilo.

Ali, Laban nije tako rekao. On ne samo da najstrašnije psuje, on preti „čupanjem grkljanja“ i „betonskim cipelama“. Kako bi otklonio pritisak na sebe da nešto ukrade ili da nekoga postavi na dužnost? Pa, teško.

„Čupanje grkljanja“ i „betonske cipele“, koliko je poznato, tipične su pretnje u mafijaškim obračunima. Čitav Labanov diksurs je ne samo prostački, već i karakterističan za kriminogeni milje. E, to je suština problema: uz najstrašnije psovke idu i mafijaške pretnje, a onda se pojavi Predsednik republike koji da legitimitet takvom ponašanju.

Predsedničkom ekskulpacijom Labana ne samo da siledžijski prostakluk dobija legitimitet nego Srbija kao da postaje mafijaška jazbina u kojoj vlada zakon džungle, reketa, pretnje i ucene. Kada se pređe ta crvena linija – sve je dozvoljeno.

Zato priča o psovanju uvek ima rep. Nije tu nikako reč tek o „finim dušicama iz devojačkog internata“ koje ne razumeju životnost i lepotu „sočnih psovki“ (da li su psovke neko poželjno voće koje bi trebalo da bude „sočno“?). Reč je o tome da kada psovanje dobije pravo građanstva, uz psovke, kao kod Labana, obavezno idu najpre, najstrašnije uvrede („Pi*ketino smrdljiva!“), zatim pretnje („Nemoj da ti pi*ku razbijem!“; „Je*aću ti mamu bre, u te smrdljive oči!“; „Šta misliš da ti tu pi*ku sad razbijem?“; „Je*aću te u usta“, itd.), da bi sve kulminiralo tipičnim mafijaškim pretnjama („Treba da ti betonske cipele dam? Grkljan ću ti iščupati, pi*ko jedna smrdljiva!“).

To je pravilo strme ravni: kada jednom krenete da se kotrljate, ako se ne osvestite i ne pružite otpor, završićete u ambisu. Anestetizirani Frulaševim melodijama o Evropi, o Ikei i samo-što-nije poboljšanju standarada, a i sami prethodno usisani u kulturu oprostačenja i svedenosti na životinjske nagone i potrebe, ne želimo da primetimo kako se sve oko nas raspada – i država, i društvo, i kultura, i moral, i pristojnost, i porodica…
Nama je potrebna ozbiljna metanoja, dubinska katarza, odlučna duhovna i društvena revolucija. Ili ćemo dopustiti da Srbija na kraju zbilja postane mafijaška jazbina – zemlja nasilja, pretnji, reketa i „pi*ketino-smrdljiva“ diskursa?
fsksrb.ru

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime