Oprostite, ali ja to ne mogu…

Predsedniče, da Vama ja, baka u sedmoj deceniji, nešto pošteno kažem. Uzeh da prelistam novine, internet izdanja, i natrčim na ovaj naslov u „Blicu“

(UŽIVO) KLJUČNE PORUKE VUČIĆEVOG GAZIMESTANA Nećemo mitove, oružje i nebesku Srbiju, želimo mir i kompromis sa..

Oprostite, gospodine predsedniče, tako Vam Boga, ali ja to ne mogu… Evo zašto:

Prvo. Različito tumačimo reč MIT. Studirala sam umetnost i da sam najgluplja bila, koliko smo puta ponovili šta je mit, zapamtila bih čak i da sam neopevani duduk. A nisam duduk, prosek mi je iznad 9,70. I pritom sam doktor nauka, s prosekom 10,00 na poslediplomskim studijama. Mene su učili, i to u komunizmu, da je mit reč nastala od starogrčke reči μῦθος – „reč, predanje“, predanje koje prenosi ljudske ideje o svetu, mestu čoveka u njemu, poreklu svega… Ne bih dalje, bila bi to vulgarna simplifikacija nauke. Mit o Kosovskom boju prenosio se s kolena na koleno, kao srpski zavet dat Bogu da će se osloboditi Kosovo i Metohija kad tad. Druga reč za zavet je savez, ugovor. To je savez srpskog naroda sa Bogom da će osloboditi Kosovo i Metohiju. I to se, konačno, i obistinilo 1912. godine. Do tada, mošti kneza Lazara je narod nosio sa sobom, sklanjajući ih od neprijatelja. Raznih neprijatelja. I sve tako od 1389. do 1989. dok nisu odnete u Ravanicu… Nije narod toliko blesav da kroz vekove šeta obezglavljeno telo 12 puta tamo-`vamo. Bile su netruležne, verovao u to neko ili ne. Netruležne su postale od vere. Od kneževe vere u Boga. I srpski narod je verovao u Boga, ma kako se komesari trudili da ubiju Boga u čoveku. Danas, 09. septembra 2018. niste mogli da uđete ni u jedan hram u Beogradu, kolike su gužve bile. Danas je bilo više sveta nego bilo kada. Niko od tih što je došao na Liturgiju nije hteo da se odrekne zaveta, ni Starog, ni Novog, ni kosovskog…

Za neke je mit isto što i osnova mitomanije. Mitomanija je patološko laganje, „termin koji označava bolesnu sklonost nekih ljudi da izmišljaju priče o neverovatnim događajima, kao i da izvrću istinu i preteruju u opisivanju stvarnih događaja, sa ciljem da sebe prikažu u što povoljnijoj svetlosti“ (prepisala iz Vikipedije, neću da lažem. Gde smem da lažem…? Rekao mi Patrijarh Pavle „Kad smo sa istinom, onda smo direktno sa Bogom“). Dakle, ako treba da se ukine mitomanija, skroz sam uz Vas. Moj zet kad se napije pored kazana, on priča kako je bio u Africi i kako je stavio lavu glavu u usta, a ovaj ni da zucne. Laže. A i kako lav da zucne s punim ustima…?

Drugo. Nećemo oružje, reče predsednik. Nećemo, dabome. A i koji će nam? „Boj ne bije svijetlo oružje, već…“. Kažu, reka` Njegoš. A njega su se odrekli Crnogorci, ne Srbi. I onda šta će nam oružje?

Treće – nećemo nebesku Srbiju, rekoste. Joj, da l` da se smejem ili da plačem, šta ću, jadna, pre? Vidite ovako. Crkva nije ono što nosi mantiju. Niti je to jedna naci-fašistička nevladina organizacija. Ne. Crkva je živa zajednica krštenih duša i Boga. I onih duša koje su sada u telu i onih, koje nisu više u telu. Crkva ima poredak u kome postoji klir i laos (vernici). Crkva postoji i na Zemlji i na Nebu. Gde je Carstvo Nebesko? Pa na Nebu! Ko živi u podnebesju? Demoni. A ko živi na Zemlji? Pa, ljudi. Mi. Kad se kršteni čovek upokoji, njegova duša je i dalje živa. Ona samo prelazi iz jednog dela Crkve u drugi. Nećemo sada više o tome. Nije prilika. Za ovu priliku je važno da znamo da se život ne završava upokojenjem. I tako je u svim narodima sveta. Svuda postoji duboka vera u zagrobni život. Kod nas hrišćana i u vaskrsenje. Naše vaskrsenje. Znam da se to ne zna. Baš završih knjigu o tome.

Onaj koji je dao život za druge, braneći ono što mu je Bog odavno dao, on je već u Carstvu Nebeskom. I to je ono što mi nazivamo Nebeska Srbija. To postoji bez obzira na nas i naše uverenje. To je, prosto, prirodna posledica života na zemlji – s Bogom. Čak i da se odreknemo toga, što ne znam u kom se ritualu radi, to će postojati, te će postojati. Nebeska Srbija je skup svih onih koji su poginuli u borbi za Srbiju ili su se kroz život na zemlji toliko približili Bogu, da su s njim na Nebu, a Srbi su. To znači taj izraz Nebeska Srbija .

Kako da se odreknem Patrijarha Pavla koji je sad u Nebeskoj Srbiji? Nisam poznavala Svetog Savu, ali ovog svetitelja jesam. Kako da kažem „Odričem te se!“? Pa samo sam se satane odricala na krštenjima, a bila sam kuma, kao da sam, Bože me `prosti – Hitna pomoć. Kako sad da se odreknem i Boga…?

Ja to, oprostite, stvarno ne mogu. Pa, treba jednog dana da se pojavim pred Njim. Kako ću, ako Ga se odreknem…?

Mnogo ste zatražili od mene. Kako ćemo sad…? Pa lepo, nadam se. Bog nikad politiku ne prepušta do kraja političarima. On zna najbolje šta je dobro za sve nas.

Eto. Ja rekoh i spasoh dušu. I to rekoh onako iskreno, dečije naivno, pa šta Bog da. Ionako sam Njegova…

Perla
blogfrket.blogspot.com