Opštinska demokratija u Srebrenici

Na izborima održanim 2. oktobra u opštini Srebrenica pobedio je – na lokalu – kako se to kaže terminologijom koja je rezervisana isključivo za izbore u Srebrenici, kandidat Mladen Grujičić, sa 4,350 glasova, naspram 1,914 glasova za njegovog protivnika, dosadašnjeg načelnika Ćamila Durakovića. I svršena stvar, done and dusted, rekli bi neupućeni. Međutim, Srebrenica je jedinstveno mesto na zemaljskoj kugli ne samo po narativu o navodnoj kosmičkoj patnji već i po tome što tamo brojanje glasova „na lokalu“ – ne rešava ništa. Ishod izbora određuje se dodavanjem glasova koji se – opet po srebreničkoj terminologiji – dopremaju „u vrećama,“ dakle potiču izvan područja opštine gde se glasa i čiji se javni službenici biraju.

Već godinama, monopol na politički i medijski visoko profilisani položaj načelnika opštine Srebrenica imaju predstavnici samo jedne etničke, ili verske, kako se već hoće, zajednice u toj opštini. Ne zato što uživaju podršku većine birača na teritoriji čijim poslovima upravljaju, nego zato što je izborni sistem namenski podešen tako da oni na izborima ne mogu da izgube. Ili je, barem do zadnjih izbora, preovlađivalo mišljenje da je tako. Ako ovakav sistem podseća na Čikago u nekom periodu svoje političke istorije, to je zato što je Čikago verovatno poslužio kao model za način kako se „demokratski“, ali bez rotacije vlasti, već godinama upravlja Srebrenicom.

Posmatrači neupućeni u srebrenički modus operandi pomislili bi da je kandidatu Grujičiću sa oko 4,300 glasova mandat načelnika osiguran, s obzirom na to da suparnik Duraković kaska daleko iza njega sa oko 1,900. Ili barem, tako je izgledalo nakon prvog, neštimovanog brojanja glasova neposredno posle izbora. Ali takva pogrešna procena izostavlja iz vida dva ključna faktora. Jedan je apsolutno odbijanje strane koja je poražena samo „na lokalu“ da samo iz tog razloga odustane od pobede. Drugi je da se dve nedelje nakon izbora prebrojavanje glasova – i verovatno podešavanje izbornih rezultata – i dalje odvija, samo više ne „na lokalu,“ u Srebrenici, nego u sedištu provereno neutralne Centralne izborne komisije Bosne i Hercegovine – u Sarajevu.

Prema zadnjim izveštajima koji su prispeli u petak 14. oktobra, Komisija je izbrojala i uračunala skoro sve tradicionalne glasove „iz vreće,“ dakle one koji potiču od uhodane monoetničke mašinerije navodnih stanovnika Srebrenice rasutih po svetu. Oni već više od jedne decenije odlučuju ko će biti načelnik opštine Srebrenica, u skladu sa specijalnim zakonom, lex specialis, donetim sa isključivim ciljem da omogući njima da na svim izborima u Srebrenici odnesu prevagu, bez obzira na to što godinama ili decenijama ne žive tamo, a možda nikada i nisu živeli. U skladu sa novom izbornom matematikom, pošto su svi glasovi „iz vreće“ otišli kandidatu Durakoviću – sa izuzetkom dva glasa, doduše – razlika između suparnika sada je smanjena na samo 780.

Pedantna Izborna komisija BiH upozorava, međutim, da još uvek nije odradila svoj zadatak, da će prilježno raditi i preko vikenda, i da će konačni rezultati biti saopšteni u ponedenjak 17. oktobra „nakon što se preko vikenda obrade preostali glasovi pristigli putem pošte, sa birališta u odsustvu, od birača koji su glasali putem mobilnih timova, u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, te na nepotvrđenim glasačkim listićima.“

Dobro ste pročitali. Pred nama je ceo vikend za dodatne marifetluke i za štimovanje, u Sarajevu, izbornih rezultata za Srebrenicu, da bi se postiglo da prilično impresivna prednost od 2,400 glasova nepoželjnog kandidata Grujičića – jednostavno ispari.

Bivši jugoslovenski kontra-obaveštajac Božidar Spasić najsažetije i najtačnije je odredio suštinski razlog za grčevitu borbu jedne strane da se produži u beskonačnost njena politička kontrola nad Srebrenicom. Srebrenica je – rekao je nedavno Spasić – „pozornica“ gde se u julu svake godine organizuje spektakularna predstava sa višeslojnim političkim, propagandnim i moralnim efektima. Opasnost da bi gubitkom kontrole nad „pozornicom“ bila konačno spuštena zavesa i da bi gledalačka publika najzad počela da se razilazi – potpuno je realna.

Ali postoji jedna – sa stanovišta dosadašnjih režisera – možda još gora varijanta. Šta bi se dogodilo ako bi nova uprava pozorišta odlučila da proširi dramski koncept i obogati repertoar uvođenjem ne novih, ali do sada namerno izostavljenih sadržaja u predstavu? Na primer, ako bi 11. juli proglasila danom sećanja ne na samo jednu, privilegovanu, grupu žrtava ratnih dešavanja u srebreničkom kraju, nego na sve žrtve bez razlike, i bez obzira na poreklo ili versku pripadnost? Sa ljudskog stanovišta, takav revolucionarni preokret bio bi pravi, moralno ispravan potez koji svi ljudi dobre volje, ako su informisani o tome šta se stvarno događalo za vreme rata u srebreničkom kraju – odavno priželjkuju. Za koristoljubive političke manipulatore, koji licemerno oplakuju i ističu jednu grupu žrtava dok surovo i bezosećajno zatiru sećanje na drugu, to bi bilo – katastrofa.

O Srebrenici je očigledno moguće govoriti čak bez korišćenja standardnog, očekivanog vokabulara – Srbi, muslimani – a da sve što je bitno svakom bude savršeno razumljivo. To je zato što je priča o izborima u Srebrenici, po svom dometu i značaju – univerzalna. Mladen Grujičić bi mogao da bude Kinez, a Ćamil Duraković Eskimac, ali predhodna analiza i zaključci ostali bi potpuno isti.

Srebrenička utakmica se neće završiti dok se izborno pitanje ne reši po standardima koji su barem nalik na „univerzalne“, na kojima takozvana „međunarodna zajednica“ uporno i neiskreno insistira u svim drugim situacijama. Srebrenička lopta je sada na delu igrališta Vlade Republike Srpske. Jedino ona može da reši ovaj problem, za koji postoji samo jedno rešenje. To je da Vlada nedvosmisleno potvrdi u opštini Srebrenica suverenitet – barem u dejtonskim okvirima – Republike Srpske i da u saradnji sa Narodnom skupštinom Republike Srpske ukine diskriminatorski lex specialis koji omogućava bestidno ruganje osnovnim demokratskim postulatima – u Srebrenici.

I neka niko ne poteže nesuvisle argumente o kompenzovanju „žrtava genocida.“ Osim ako nisu spremni da podrže primenu istog principa u Istanbulu ili Smirni gde bi – po istoj logici – bez obzira na faktički sastav i želje stanovništva, načelnik za sva vremena morao da bude Grk, sa većinom koja bi mu sigurno, na svim izborima, bila obezbeđena „iz vreća,“ računanjem glasova miliona proteranih – da ne koristimo onu drugu, mnogo jaču srebreničku reč – stanovnika ovih gradova i njihovih potomaka.

Stefan Karganović

FSK