Osim suvoparnih brojeva, koji se pominju svakog 17. marta, počevši od 2004. godine, stoje ljudi. Oni koji su poginuli, prebijeni, izbegli i preživeli. Stalno se govori o navodnom povodu za neviđeno nasilje nad Srbima, Crnogorcima i Romima pre jedanaest godina. Bila je to medijski eksploatisana priča da su Srbi naterali šestoricu albanskih dečaka u selu Čabra u reku Ibar, od kojih su se trojica utopila. Uzalud su se trudili iz tadašnje UNMIK policije da demantuju ove navode, mediji na albanskom jeziku su bili neumoljivi. Niko od tih medijskih radnika nije odgovarao za to. Predstavnici međunarodne zajednice su zaključili da će problem rešiti tako što će pojedine urednike i novinare poslati na seminare; valjda da nauče da ne smeju da šire lažne priče, podsticavši tako na nasilje.
Što vreme više odmiče, sigurnija sam da je ta medijska priča bila samo javna priprema za ono što će se dogoditi. Tajna je verovatno trajala mnogo duže. I niko ništa, navodno, nije znao. Niti jedna tajna služba, a mnogo ih je na Kosovu i Metohiji, nije imala saznanja da će, po procenama UNMIK-a, između 50 000 i 70 000 ekstremnih Albanaca krenuti da ruši, proteruje i ubija.
Još jedan događaj se zbio tih dana, koji se skoro i ne pominje. Istog dana kada su se u reci Ibar udavila tri dečaka albanske nacionalnosti, u selu Čaglavica ranjen je sedamnaestogodišnji Srbin. Tada su meštani blokirali put Priština-Skoplje u znak protesta. A, onda, kada je sve pripremljeno, 17. marta u Kosovskoj Mitrovici, od naizgled manjih demonstracija Albanaca u južnom delu grada, dolazi do onoga što će postati najveće nasilje nad nealbancima od dolaska međunarodnih trupa na KiM:
Nakon svega, razgovarala sam sa tadašnjim nastojateljem manastira Sv. Arhangeli kod Prizrena. Poslušajte šta se ocu Germanu dešavalo 17. marta, koji ga je zatekao u Kosovskoj Mitrovici, odakle je telefonom pokušao da dobije manastir. Na jedan od njegovih poziva odgovorio je Albanac:
Blizu četiri hiljade Srba je bilo prinuđeno da napusti svoje domove. Veliki broj njih je kakvo takvo utočište našao na severu Kosova. Bili su smešteni po fiskulturnim salama, nekadašnjem hotelu „Trojka“ i samačkom hotelu u Zvečanu. Jedna od njih je ispričala šta se dešavalo u naselju Potkaljaja u Prizrenu:
I šta ostaje posle svega što se dogodilo? Sećanja. Obnova porušenih i spaljenih objekata još uvek nije do kraja urađena. Većina Srba se nije vratila u svoje domove. Kazne za učesnike nasilja su blage, a da se ne govori o tome što niko nije osuđen da je bio njihov organizator. Ostaje i sramota UNMIK policije i vojnika KFOR-a, koji nisu zaštitili ni ljude, ni imovinu. Imalo je i među njima pojedinaca koji su samoinicijativno spašavali Srbe. Ali pojedinaca. Organizovane zaštite nije bilo. Bilo je samo jako dobro organizovanog nasilja.
Tanja Vujisić
Izvor: KoSSev
