Juče sam razmišljala o krizi izdavaštva, te kako su nam umesto ozbiljne, dokumentarno naučne literature i kvalitetne prave književnosti plasirane jeftine priče sumnjivog kvaliteta koje će, eventualno, biti upamćene i značajne jedino sociolozima pročuavaocima sunovrata jednog društva. Tada sam priznala, i nemam problem s tim, da knjige kupujem na Limundo i sličnim sajtovima i po antikvarnicama, pijacama i drugim živopisnim i neuobičajenom mestima.
Danas mi je stigla jedna od tih knjiga, koje se traže mesecima i godinama, retko ko ih je i video, a još su ređi oni koji ih čitaju. Trebalo mi je relativno malo vremena (čista sreća!) i novca i evo je, napokon, u mojim rukama. Tačnije, počiva na krilu, dok okrećem stranice potpuno nesvesna ljudi oko sebe, mesta i vremena.
Da vidimo, koliko nas zna o Osam anonimnih? Koliko ljudi uopšte zna kad i povodom čega se oni pominju? Koja je, pored one u Berlinu, nakon Rezolucije Informbiroa, bila najčuvanija granica na svetu? Šta je to bio i gde se odigrao ,,Potop religije?“
Krenimo redom – najčuvanija granica posle berlinske je, nakon rezolucije Informbiroa, bila jugoslovensko – albanska. Istovremeno, tu najčuvaniju granicu na svetu samo za prve 3 godine prešlo je više hiljada navodnih albanskih izbeglica; iz zatvorene, žicom opasane, bunker države ostalo je zabeleženo da je, npr, samo u noći između 3. i 4. oktobra 1951. preko jugoslovensko albanske granice prebeglo 25 albanskih građana, sa ženama, decom, čak i jednom tromesečnom bebom, više stotina ovaca, desetak goveda i isto toliko konja. Vođa grupe bio je izvesni Djon Rupai.
To je vreme kad je SFRJ proklamovala otopljavanje odnosa sa Albanijom po svaku cenu. Albanija ‘fino’ uzvraća. Dekretom iz 1966. ta država ukida sva lična slovenska imena i sve slovenske nazive.
Odmah za dekretom usledio je tzv. Potop religije (1967.): uništavanje bogomolja (u praksi isključivo neislamskih – pravoslavnih) preoravanje grobalja – opet neislamskih, nearnautskih.
Deset godina kasnije, 1975. usledilo je donošenje jednog još rigidnijeg dekreta koji je zapečatio sudbinu našeg življa u Albaniji, prema kome su pripadnici našeg naroda (naš narod u Albaniji su tada činili, pored Srba, i Crnogorci i Makedonci) morali da se definitivno odreknu svojih ,,nealbanskih imena“ jer zvuče ,,neprikladno“ ili ,,ponižavajuće sa političkog, moralnog ili ideološkog stanovišta.“
Za sve to vreme, Ustav Albanije je, u članu 42, predviđao da je nacionalnim manjinama u Albaniji ,,garantovana zaštita i razvoj njihove kulture, njihovih narodnih tradicija, upotreba maternjeg jezika i nastave na maternjem jeziku u školama, jednakost u razvoju u svim oblastima društvenog života….“
Nije potrebno mnogo pameti da bi se shvatila gruba protivrečnst između proklamovanog (za potrebe marketinga, danas bi se reklo) raja i prave sudbine nacionalnih manjina u toj zemlji.
Za to vreme, desetine i stotine hiljada Arabanasa je prešlo i nastavljalo doseljavanje bez ometanja.
Ovo je rečit i strašan podatak: samo od kraja Drugog svetskog rata do 1960. na Kosovu i Metohiji uzurpirano je ,,više od 100 000 ha društvenog zemljišta“ ( u pitanju je bila, dakle, javna svojina građana Srbije). Godine 1965. objavljen je Zakon o jugoslovenskom državljanstvu, kojim ne samo da nije ni pokušano rešavanje nasilne ratne i posleratne kolonizacije i albanizacije kosovskometohijskih predela, već (neverovatno!) članom 22 ,,priznato je jugoslovensko državljanstvo svim licima koja su rođena ili odrasla u Jugoslaviji (!?) kao i ….. licima koja se se trajno nastanila u Jugoslaviji ….. ako su se do dana stupanja na snagu ovog zakona koristila pretpostavkom jugoslovenskog državljanstva … i nisu se pozivala na strano državljanstvo.“ (?! Auuu… jezivo. Kriminal!).
Partijski poslušnici gori od Osmanlija:
Inače, brigu o albanskim izbeglicama vodili su isključivo – lokalni (opštinski) organi. Broj albanskih imigranata koji je zaposlen u državnim organima tadašnje SAP Kosovo, vladajuća KP elita je krila jednako kao i stvaran broj Albanaca koji se nakon Drugog sv. rata naselio na KiM; lokalni Srbi, komunistički aparatčici, mahali su brojem ,,ne većim od 15 000″, što je na Sednici Odbora za zdravlje i soc. zaštitu Veća udruženog rada Skupštine SR Srbije, održanoj 17. januara 1989. godine, otvoreno dovela u pitanje i izrazila sumnju (jedina za sve godine) Ruža Petrović, profesor demografije na Filosofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Međutim, njene sumnje nisu prodrle u javnost. Formirane na osnovu njenih stručnih demografskih podataka i beležaka, ,,neizostavno su završile u stenografskim beleškama Skupštine SR Srbije, – na hrpi u nekom arhivu…
(Danas opet imamo mnoge državne nadležnosti prenesene na lokalnu samoupravu – opštinske organe i to u sredinama u kojima tradicionalno većinu čine narodi sa izraženom netrpeljivošću prema Srbiji i Srbima uopšte. Tako u Preševu niču spomenici arbanaškim teroristima kao ,,narodnim herojima“, u Novom Pazaru memorijalna tabla nacističkom zločincu Aćif efendiji – obrazac se, dakle ponavlja. Srbija je verna svojim greškama).
Onih Osam anonimnih, – to su Srbi iz Skadra, koji su se, igrom i voljom velikih sila, našli u granicama Albanije. Samo osmoro njih je uspelo da prebegne, (za razliku od Albanaca koji su bez problema puštani da napuste Albaniju i da uđu u SFRJ) i oni su bili jedini od kojih se, neposredno, moglo u to vreme čuti i o zabrani korišćenja slovenskih imena, albanizaciji toponima i istorijskih mesta itd. Mora da negde ima više o njima, pustila sam glasnike na četiri strane da oslušnu, pa ću, nadam se i to pronaći).
Ovaj deo je stravičan: U jesen 1986. Pokrajinski sekretarijat za zdravlje i socijalnu politiku SAP Kosova organizovano je pristupio UNIŠTAVANJU ogromnog arhiva u vezi sa prihvatanjem i tzv. ,,integracijom“ emigranata iz NSR Albanije. (!) Pojedine delove ovog arhiva sačuvali su od pretvaranja u ,,sekundarne sirovine“ i pepeo neki od onih ljudi čiji su se potpisi, nepune dve godine kasnije, našli na Peticiji 50.509 Srba i Crnogorraca s Kosova koja je dostavljena Skupštinama Srbije i SFRJ (o zulumima, progonima, ubistvima isl. koje su nad njima činili Albanci).
Ipak, dobar deo arhiva je spasen zahvaljujući ljudima čiji posao to nije, a koji su prozreli njegovu pravu vrednost. Deo dokaza o ‘poduhvatu’koji je, uz pomoć našeg novca (budžet Sr Srbije i SFRJ) značajno izmenio demografsku strukturu na KiM – zauvek je nestao.
Definitivno i konačno su izgubljeni tragovi brojnih rešenja o prhvatanju, kao i spiskovi albanskih emigranata na (našoj) soc. pomoći; o iznuđenim oglasima za prodaju srpskih i crogorskih imanja (ne manjih od 4 ha!) ii kuća, koje su nasilno otkupljivane da bi se u njih zbrinuli emigranti iz Albanije (!), zatim nestala su delom zvanična uputstva za administartivnu proceduru ,,otkupa.“, zapisnici o proceni imovine i ,,uvođenju u posed“ novih vlasnika iz NSR Albanije, o kupoprodajnim ugovorima i finansijska dokumentacija o definitivnoj isplati bivših vlasnika pre njihove konačne Seobe sa KiM.
Nestali su i brojni dokumenti značajni za egzodus Srba sa KiM prostora, kao i potpisi Srba i Crnogoraca, poslušnika, koji su sve to aminovali i na to pristajali. Osim istorijskog, ovakvi dokumenti bi bili od izuzetne koristi za studiju fenomenologije kolaboracije u procesu izgona i zatiranja vlastitog naroda. Ostalo je ime Neđa Borkovića, koji se, zahvaljujući šurovanju sa Arbanasima uspeo na položaj potpredsednika Skupštine SFRJ, na primer.
Takođe su se u tajnosti držali podaci o albanskim emigrantima koji su zauzimali visoke državne funkcije počev od Opština, pa sve do rukovodećih položaja na Univerzizetu u Prištini, predsedništvu SAP Kosovo, CK SK, Predsedništvu SFRJ.
U ovom nizu dokumenata, evo najbenignijeg: ovo je potvrda kojom se (primetićete da je na lošijem srpskom), zahteva da se albanskom emigrantu omogući naseljavanje u selo Muh. Babuč (ili ć, š?) iz Suvog dola, kao i sve njegove stoke i imovine, o trošku Sekretarijata (države Srbije!)
A možda se zato stari zapisi i ne štampaju.
Daniela Dorado
www.kmnovine.com
Корисно је проширити оквир на целу бившу Југославију, јер је политика на Космету била саставни део политике комуниста према Србији, и Србима уопште. Ова политика се није битно мењала од самог настанка југословенске „филијале“ послеоктобарског совјетског комунизма, и била је не само антијугословенска – у погледу постојања краљевине СХС/Југославије – него и изразито антисрпска. Разлог овог става је што је „српска буржоазија“, кроз доминантан положај српске краљевске куће )ниједан други југословенски народ није је ни имао), виђена као главна препрека ослобађању „потлачених пролетерских маса“.
Видећи српску краљевску кућу као непријатеља, комунисти су неминовно видели као непријатеља и српски народ који ју је подржавао. Углавном из тог разлога, комунисти су желели исто оно што су – из других разлога – пре њих желели Немци и Енглези, и што ови последњи, са новодошлим Америма, желе и данас: да се Срби што више распарчају, и да се Србија сведе на најмању могућу. Управо су комунисти ти који су доследно, од почетка, Космет и Војводину видели као територије које не припадају Србији (Црна Гора је, наравно, одвојена већ у почетку). То што су их после рата као покрајине ипак оставили у њој је било изнуђено тиме што су Срби изнели противфашистичку борбу на својим плећима и, важније, што су били доминантна снага ослободилачке војске. Чим су могли, међутим, комунисти су наставили примену своје „српске доктрине“ даљом федерализацијом Југославије и давањем Војводини и Космету статуса републике у републици. Јер Срби су, једини, још увек имали краљевску породицу, макар и тамо негде у Лондону, и незгодну слободарску историју.
Оно што више нису имали, а да то нису ни знали, је елита, интелектуална и политичка (економска елита је уништена самим доласком комунизма), која је – за разлику од осталих народа Југославије – углавном (част изузецима!) настањена де-национализованим комунистичким клоновима, који су приљежно спроводили изворно антисрпску политику КПЈ. Оно што је политички рађено на нивоу устава, на терену је рађено променом демографске слике. Тако је Босна од већински српске претворена у већинско муслиманску, а Косметски Албанци су од испод 60% становништва пре рата дошли на преко 80% крајем 80-тих, док су Срби у истом периоду пали са трећине на испод 15%. Само 50-так година пре почетка другог светског рата, Срба је на Космету било колико и Албанаца, а током бар осам векова пре тога били су апсолутна већина. Е, али требало је спречити српску буржоазију да стане на ноге и поново „тлачи“ све околне народе…
Тито је одмах после рата желео да са Енвер Хиџајом створи једну комунистичку унију Балкана, тиме што је на Косово населио 120.000 албанских породица, док је у Албанију прешло само 20.000 Срба, због чега је нагло сочиво пораст албанског становништва. Исто тако у целом послератном периоду он је говорио о НОБ-у и “ нашој социјалистичкој револуцији „,. Разлог томе је што је његов једини циљ био уништење српске монархије и српске елите у чему је из успео као што је успео да испере мозак послератним генерацијама.