Oslobođeni Naser Orić

1
224

Zašto se uporno ne presuđuje za ratne zločine nad Srbima, čime su žrtve celog jednog naroda postale žrtve drugog reda

Posle Haškog suda, Naser Orić u ponedeljak je oslobođen za ratne zločine i pred Sudom BiH. Verovatno će se u razočaranoj srpskoj javnosti govoriti o novom pravosudnom incidentu. Nažalost, nije bilo incidenta, već je reč o pravilu. Kao što je Apelaciono veće Haškog tribunala Orića 2008. godine oslobodilo pod objašnjenjem „da nema sumnje da su teški zločini počinjeni nad Srbima u Srebrenici u periodu od septembra 1992. do marta 1993, ali da dokaz da su zločini počinjeni nije dovoljan za izricanje kazne pojedincu“; isto tako je predsednik sudskog veća Šaban Makusmić u ponedeljak rekao da Tužilaštvo BiH nije van razumne sumnje dokazalo Orićevu krivicu za zločin nad srpskim zarobljenicima u okolini srebrenice 1992. godine. Naravno, kada je reč o presudama koje potvrđuju pomenuto pravilo, deo tog pravila nije Orić. Reč je o drugom: uporno se ne presuđuje za ratne zločine nad Srbima, čime su žrtve celog jednog naroda postale žrtve drugog reda. Zašto?

U oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije veliki broj civilnih žrtava bio je iz redova etničkih Srba. Sasvim je razumljivo da je Srbija, po ugledu na većinu država EU [1], u svom pravnom poretku utvrdila univerzalnu nadležnost domaćih sudova za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, ograničenu po mestu izvršenja na prostor bivše Jugoslavije i po vremenu izvršenja na period od 1991. godine [2].

Iako EU prepoznaje univerzalnu jurisdikciju u skladu sa međunarodnim pravom i njene države članice je utvrđuju za teške zločine protiv humanitarnog prava, potez Srbije da pravno doprinese ostvarivanju pravde za žrtve naišao je na protivljenje. Univerzalnu nadležnost Srbije, na primer, Hrvatska doživljava kao napad na svoj suverenitet. Bivši premijer te države, članice EU, izneo je stav da je to „neprihvatljivo“. Njegov ministar pravosuđa, pozivajući se na Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, ocenio je da se ovim zakonom Srbija nastoji da ima svoj „mini haški tribunal“ [3].

BEZ KRIVICE U „OLUJI“ I NA KOSMETU
Hrvatska je, valja podsetiti, 1995. godine provela vojnu operaciju pod nazivom „Oluja” na teritorijama na kojima su većinski živeli njeni građani srpske nacionalnosti (koje je ranije izbacila iz Ustava kao konstitutivni narod). U pripremi za tu akciju hrvatske oficire su uvežbavali penzionisani američki oficiri angažovani kroz plaćeničku firmu MPRI. Naravno, uvežbavanje je izvedeno je uz nadzor i konsultacije SAD [4]. Radi se o operaciji u kojoj hrvatske snage nisu imale humane ciljeve i nisu nastojale da spreče civilne žrtve, koju samo SAD I Nemačka nisu osudile [5]. Zločini hrvatskih oružanih formacija protiv etničkih Srba, uključujući odgovorne za njihovo sistemsko proterivanje iz sopstvene države, do danas nisu procesuirani.

Nakon dolaska snaga KFOR na Kosovo I Metohiju u junu 1999. godine, kad je na terenu praktičnu kontrolu imala isključivo OVK, prema izveštaju Saveta Evrope, konstatovan je nestanak skoro 500 ljudi, od kojih su oko 400 Srbi. Specijalni izvestilac Saveta Evrope navodi da ne može i ne sme biti jedna pravda za pobednike, a druga za gubitnike. Prema njegovom nalazu, snage UN pod vođstvom NATO na Kosmetu želele su „da promovišu kratkoročnu stabilnost po bilo kojoj ceni, čime žrtvuju neke važne principe pravde“ [6]. Danas neki od mogućih optuženika pred novim Specijalnim sudom u Hagu uključuju komandante bivše OVK, koje je već Tribunal u Hagu optužio i oslobotio, tako da zauzimaju najviše položaje u vlasti Albanaca na KiM [7] [8].

Pomenuti Sud radi po zakonima „Kosova”. Kancelariju specijalnog tužioca za postupanje pred novim sudom vodi Dejvid Švendimen, bivši pripadnik advokatskog tima američke mornarice koji je šest godina proveo u aktivnoj službi stigavši do čina starijeg poručnika bojnog broda. Od 2006. godine radio je u specijalnom odeljenju za ratne zločine tužilaštva BiH, a pre toga u američkom Ministarstvu pravde u ime kojeg je proveo mandate u Bangladešu, Tajlandu i Vijetnamu [9]. U svom prvom javnom nastupu Švendimen je poručio da „niko ne treba da sumnja da je ovo (novi mehanizam procesuiranja ratnih zločina na KiM koji će obezbediti zaštitu svedoka) veoma ozbiljan poduhvat“ [10].

U Srbiji nisu nestajali svedoci protiv domaćih građana i funkcionera optuženih pred Tribunalom u Hagu, i neki domaći državljani procesuirani su ili isporučivani zbog sumnje da su počinili zločin tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Uprkos tome, u okviru poglavlja 23 (pravosuđe, osnovna ljudska prava) pregovora o članstvu u EU komesar za proširenje ove organizacije je najavio da će EU „nadgledati“ kako će Srbija sprovesti „efikasan i nepristrasan tretman ratnih zločina“ [11].

CIVILI BEZ LJUDSKIH SVOJSTAVA
Za to koji je stvarni razlog odbojnosti prema univerzalnoj nadležnosti srpskog pravosuđa za ratne zločine indikativna su dva pristupa problemu srpskih žrtava. Prvi je ispoljio potpredsednik Odbora za spoljnu politiku Sabora i bivši zamenik ministra spoljnih poslova Hrvatske (koja je i sama utvrdila univerzalnu nadležnost) kada je izneo konstrukciju da srpski zakon „u sebi ima i jednu skrivenu nameru, a to je da se kroz presude piše istorija ovog prostora, odnosno sukoba na teritoriju bivše Jugoslavije [12]. Drugi je ispoljio generalni sekretar NATO, organizacije nakon čijeg bombardovanja su oružane snage Srbije teritoriju Pokrajine prepustile pobunjenicima, kada je na na verbalne razmirice između Beograda i prištinskih vlasti reagovao porukom da se „smire” [13].

Imajući u vidu interese u pozadini sukoba u bivšoj Jugoslaviji, pitanja „pisanja istorije” i suzbijanja otvorenog suočavanja sa problemima deluju kao motivi zbog kojih se ignoriše odgovornost za zločine nad Srbima i ssuspenduje međunarodno pravo za Srbiju kao državu. Slična situacija sa tretmanom žrtava je i u slučaju zločina na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji koji su izvršili pripadnici oružanih formacija SAD, države koja neprikosnoveno dominira u NATO.

Američki vojnici i dronovi ubili su desetine hiljada civila u Iraku, Avganistanu i Jemenu. Američko vojno pravosuđe pušta na slobodu marince umešane u namerna ubijanja nenaoružanih civila, a njihovim starešinama, koji su im naređivali da neselektivno prvo pucaju a pitanja postavljaju posle, a čak ni dobro dokumentovana mučenja hiljada pritvorenih civila u logorima u Abu Graibu i Gvantanamu nisu imala posledice za počinioce iz redova oružanih snaga i plaćeničkih firmi. Očigledno, Amerika ne smatra svoje trupe obavezanim humanitarnim pravom u državama koje se nađu na njihovom udaru. Na taj način civilima ovih država oduzima svojstvo ljudskih bića, što je u skladu sa ilegalnim vojnim intervencijama koje se vode se uz narative o humanitarnim i demokratskim razlozima. Da se radi o svesnom postupanju, ukazuje to da se američki vojnici koji su bili uzbunjivači o zločinima svojih saboraca optužuju za špijunažu, te je tako, na primer, Bredli Mening, koji je video-snimak američkih vojnika koji su ustreljivali civile u Iraku poslao Vikileaksu, bio pritvorovan i godinama držan u samici u nehumanim uslovima. Generalno, dok nema odgovornosti za agresiju, nije ni za očekivati da će nacionalno vojno i civilno pravosuđe kazniti svoje vojnike koji počine ratne zločine na terenu. Nemoć međunarodne zajednice da obuzda ilegalne ratove znači da je malo šanse da u bližoj budućnosti nevine žrtve ostvare međunarodnu pravdu [14].

PODSEĆANJE BOBA DILANA
U otimanju Kosova i Metohije od Srbije, vodeću ulogu su imale oružane snage SAD, pod komandom generala Benca Kredoka, kasnije komandanta južnog krila NATO i funkcionera plaćeničke firme MPRI [15]. Naoružani pobunjenici na KiM bili su deo američkih (NATO) vojnih operacija. Upravo to je, čini se, poput na Bliskom istoku i Centralnoj Aziji, razlog zašto zločinci iz redova OVK izbegavaju pravdi, kao i zašto se ne presuđuju zločini protiv krajiških Srba. Za istinu i za pravdu nema interesa ni volje ukoliko mogu da naruše narativ po kome su Srbi i Srbija zlikovci i negativci.

U mestu Dulutu (SAD) juna 1920. godine rulja je obesila tri afroamerikanca, bez dokaza osumnjičenih za silovanje bele devojke. Policijski komesar prećutno je dozvolio linčovanje, a sa tog događaja su prodavane razglednice. O tome se nije pisalo, ali je u blizini mesta pogubljenja živeo devetogodišnji Abram Zimerman, koji je kasnije o događaju ispričao svom sinu. Njegov sin Bob Dilan je 1965. godine objavio pesmu Red ojađenih (Desolation Row), čiji se uvodni stihovi direktno evociraju taj događaj [16]:

„Prodaju razglednice sa vešanja,
pasoše farbaju u braon,
salon lepote je pun mornara,
cirkus je u gradu.
Evo, stiže slepi komesar,
Doveli su ga u trans,
jedna ruka mu je vezana za balansera na žici,
druga mu je u pantalonama.
A jedinica za suzbijanje nereda, oni su uznemireni,
treba negde da odu,
dok dama i ja motrimo večeras
iz reda ojađenih…” [17]

Ovi stihovi simbolizuju nepravdu i nedostatak ljudskosti i empatije moćnih i mase. Nama, koje je globalistički progon ojadio, često bez osnova, anologija sa stvarnim ljudima i situacijama je drugorazredna u odnosu na sliku arhetipa likova i metaforički prikaz da stvari ne moraju biti onakve kakvim ih oni u poziciji moći predstavljaju, kroz prizmu za njih korisnih (prigodnih) laži. Nepravdu ne smemo ignorisati niti se za njom povoditi, jer to nas čini neljudima. Rasvetljavanje istine o nevinim žrtvama je stoga obaveza i prema nama samima.

Sud BiH oslobodio je Nasera Orića, kojeg Srbija potražuje za zločine protiv Srba na prostoru Bratunca i Srebrnice. Ako je Dilan, kao pojedinac, uspeo da u svest javnosti vrati potisnutu istinu o zlodelima prema ljudima samo zato što su druge boje kože, nema razloga da sumnjamo da i mi kao narod možemo da pobudimo u svesti međunarodne zajednice sećanje o nepravdi koja je dovela do stradanja ljudi koji su u bivšoj Jugoslaviji živeli obične živote samo zato što su Srbi.


Izvori:

[1] The Redress Trust/FIDH (2010), Extraterritorial Jurisdiction in the EU: A Study of the Laws and Practice in the 27 Member States of the EU.
http://www.redress.org/downloads/conferences/country%20studies.pdf

[2] Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine “Sl. glasnik RS”, br. 67/2003, 135/2004, 61/2005, 101/2007, 104/2009, 101/2011 – dr. zakon i 6/2015 čl. 2, 3.

[3] Maurice, Eric, War crimes law poisons Serbia accession talks, euobserver.com, 29. April 2016.
https://euobserver.com/enlargement/133273

[4] Avant, Deborah (2005), The Market for Force: The Consequences of Privatizing Security, Cambridge: Cambridge University Press, p. 104.

[5] Seybolt, Taylor (2007), Humanitarian Military Intervention: The Conditions for Success and Failure, Oxford: Oxford University Press, p. 239.

[7] Council of Europe Parliamentary Assembly, Inhuman treatment of people and illicit trafficking in human organs in Kosovo, AS/Jur (2010) 46 (12 December 2010), Explanatory memorandum by reporter Dick Marty, paras. 12, 15.

[8] EURACTIV; AFP, Serbians seek justice for Kosovo’s forgotten victims, EURACTIV.com, 13 February 2017.

Serbians seek justice for Kosovo’s forgotten victims

[9] Biography of prosecutor David Schwendiman.
http://www.tuzilastvobih.gov.ba/files/docs/Biography_of_prosecutor_David_Schwendiman_-_19_Mar_07.pdf

[10] Remarks by the Specialist Prosecutor, Mr. Schwendiman, at the Press Conference, 15 September 2016, Kosovo Specialist Chambers & Specialist Prosecutor’s Office web site.
https://www.scp-ks.org/en/remarks-specialist-prosecutor-mr-schwendiman-press-conference

[11] Johannes Hahn, 2015 progress report on Serbia, European Parliament no. 2015/2892(RSP), 3 February 2016.

http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=//EP//TEXT+CRE+20160203+ITEM-012+DOC+XML+V0//EN

[12] Karabeg, Omer, Ima li Srbija pravo da goni ratne zločince po celom regionu?, Radio Slobodna Evropa, 8. Maj 2016.
https://www.slobodnaevropa.org/a/ima-li-srbija-pravo-da-goni-ratne-zlocince-po-celom-regionu/27722178.html

[13] EURACTIV; AFP, NATO chief tells Kosovo and Serbia to ‘calm down’, EURACTIV.com, 6 February 2017.

NATO chief tells Kosovo and Serbia to ‘calm down’

[14] Global Policy Forum (2007), War and Occupation in Iraq, pp. 65-70.
https://www.globalpolicy.org/images/pdfs/full.pdf

[15] 1920: Triple lynching in Duluth, Minnesota, ExecutedToday.com, June 15th, 2013.
http://www.executedtoday.com/2013/06/15/1920-triple-lynching-in-duluth-minnesota/

[16] https://genius.com/Bob-dylan-desolation-row-lyrics (prev. autora)

[17] https://en.wikipedia.org/wiki/Bantz_J._Craddock

MIROSLAV STEVANOVIĆ

standard.rs

1 KOMENTAR

  1. Nije to čudo no je čudo kad je slobodno krstario Srbijom štitili ga Vučić, Dačić i kompanija od hapšenja. Naser Orić oslobođen svih optužbi kao i Gotovina, Čermak, Markač i ostali ustaše. Sad će od njega praviti heroja kao i Hrvati od svojih zločinaca. A najveći srpski izdajnik i strani plaćenik Vučić poziva na novo ćutanje Srba? Taj monstrum i bolesnik nema nit stida nit obraza. Da ne uvredi Bošnjake kao pre Hrvate ili Albance. Pa do kada više njegovo puzanje pred eu i zamajavanje celog naroda. Kud gura Srbe u eu koja nam je uz Vatikan i katoličku crkvu vekovni neprijatelj. Pokatoličavanje Srba u privremeno okupiranoj Republici Srpskoj Krajini i Hrvatskoj Hrvati i katolička crkva sprovodili su i pre I svetskog rata, pa u II svetskom ratu i sad zadnji genocid nad Srbima Krajine potpomognut Vatikanom i EU Srbi bi po Vučiću trebali odobravati? Pa Bože jel narod slep ili samo glup pa ne vidi kako nas podlac vodi u nestanak naroda i država? Zašta genocid nad Srbima prikriva od sveta i ne govori jasno o genocidu kad Hrvati mogu po cele dana o srboćetnicima dok u našim portalima ne puštaju reč ustaša pravi administratori proustaše u pokorenoj koloniji Srbiji. Hrvati su kaže sanjali svoj san o državi 1000 godina a mi Srbi kao narod nikad ne smemo zaboraviti privremeno okupiranu Republiku Srpsku Krajinu koja za Vučića nije bitna.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime