Ostaje u igri…

Sve je ličilo na scenario tabloidne sapunice sa srećnim krajem. Zadovoljni narod koji kliče od sreće što prvi put od okupacije vidi srpskog premijera, srpski premijer koji izgovara potresno “Ostajte ovde!” i roni suze niz “bijelo lice” prožet nacionalnim ushićenjem dok otkriva spomenik Kralju Milutinu, Kralj Milutin koji ponosno prkosi besnim Šiptarima, Šiptari koji razjareni istorijskim značajem premijerove posete nogama jurišaju na njegov blindirani automobil, automobil koji (iako išutiran) dostojanstveno odvozi premijera u rad, red i Evropu … U Brisel, gde se snimaju naredne epizode ovog scenarija …

O tempora, o mores! Kakva radnja, kakva predstava, kakvi naslovi u novinama! Ima li čestitog Srbina koji je gledao celu tu farsu (a zna šta se zapravo dešava na Kosmetu) da nije osetio grč u želucu a prazninu u srcu?! Da se nije zapitao dokle će taj čovek koga su počeli da se gnušaju i sami njegovi nalogodavci, da vređa naš intelekt svojom jeftinom demagogijom, kada će prestati da skrnavi svaku svetinju koje se na bilo koji način dotakne?! Ima li patriote koji je gledao to predizborno prenemaganje a da nije zavapio, ŠTA LI ČEKAŠ, KLETVO LAZAREVA?!

A Lazar trpi i gleda, da parafraziram velikog pesnika! Zna on da Vučić nikada nije video Gazimestan u junu i prvi božurov cvat i da kao takav ne razume sa čim trguje kupujući svoju apsolutističku vlast evropskim putem Srbije. Ali, zna i to da su sve Vučićeve priče već ispričane. I ovde, i na Istoku, i na Zapadu. I video je on, Lazar, gledajući kroz vekove sa visina Nebeske Srbije, da se zemaljski srpski voždi Kosova sete obično onda kada na vlast dolaze ili kada sa nje odlaze. A Vučić je već davno došao…

I još zna, taj naš velikomučenik Lazar, da se bitka za Kosovo danas ne bije ni kraj Sitnice, ni u Beogradu ili Briselu, već tamo u Donjecku, Moskvi i na njujorškoj berzi. Sa tih poprišta krenuće ili u njima nestati novo Carstvo pravoslavno, novo Srpsko Kosovo. I baš kao što bi nas i dan današnji klali po Jasenovcu da se čekalo da nam Nemci ili Jezuiti odrede mesto pod kapom nebeskom, a Nedić donese prosperitet i slobodu, tako i ovoga puta, neka druga voda, moćna i čista, spraće sramotu onoga što je Dačić potpisao, a Vučić ovom posetom priznao. A ta voda neće mnogo pitati ni Vučića, ni Dačića, baš kao što ni vatra nije pitala Miloševića. Jer, vode dolaze ili ne dolaze…

Zna to, taj naš velikomučenik Lazar! I zato ćuti i gleda. Čeka, dalek i bezvremen!

Ali mi koji bezvremeni nismo, koji ne znamo da li nam teže pada glad i poniženje koji su nas ophrvali, ili mentalno demagoško silovanje kome smo svakodnevno izloženi od strane ove vlasti, mi moramo razmisliti šta znači i šta nam donosi Vučićeva poseta Kosovu.

Prvo što treba istaći jeste da se ova premijireva poseta dgovorala na nivou dve vlade, odnosno bez uibičajenog posredništva Euleksa. Uostalom, prvu najavu ove posete dao je kosovski list Ljajm, a zatim je usledila i službena potvrda Hašima Tačija. Nigde Euleksa. Premijera i njegovu svitu obezbeđivala je kosovska policija, nije bilo žandarmerije kao kada je kao PPV posećivao Sever. Liči li Vam to na priznanje nečega?

Sledeće, poseta je očigledno vremenski i programski usmerena tako da predstavlja podršku listi “Srpska”, (kreaciji SNS-a za uvlačenje Srba u kosovske institucije) na izborima za gradonačelnika Gračanice, budući da je doskorašnji predsednik ove opštine, gospodin Stojanović, avanzovao u vicepremijera Kosova. To samo po sebi ne bi bilo ništa loše (zašto se premijer ne bi borio za svoje političke interese), da nije nezgodne činjenice da tzv. “novoformirane opštine” u koje spada i Gračanica (Novo Brdo, Ranilug itd.) taj status nemaju u pravnom i političkom sistemu države Srbije (gde je inače Gračanica samo mesna zajednica grada Prištine). Liči li Vam to na “de facto” priznanje kosovske paradržave? I više od toga!

Nadalje, mora se primetiti da je premijer zaobišao Sever Kosmeta gde je političkim prevarama, nezakonitim odlukama republičkih državnih organa i fizičkim nasiljem njegovih političkih izaslanika razrušen državni poredak, a sve u službi tzv. “inplementacije” Briselskog sporazuma. Jedna od posledica takvog stanja je i očekivano otimanje srpskog dela “Trepče” od strane šiptarske paradržave, posle čega će biti nemoguće održati ekonomsku nezavisnost ove srpske teritorije! A sve to pred očekivanu novu rundu briselskih razgovora, koju će predvoditi premijer lično. Zašto, onda, nije otišao na lice mesta da se iz prve ruke informiše io situaciji i mogućim scenarijima? Da li samo što bi bio izviždan ili ima i drugih motiva?

Kada smo već kod toga, svakako da su predstojeći Briselski razgovori itekako uticali na Vučićevu kosovsku retoriku iz koje su neki izvukli pogrešne zaključke da on istinski Kosovo smatra srpskom teritorijom. Nakon što su uložili kviska na odluku Ustavnog suda da je Briselski sporazum politički akt, pa kao takav nije podložan njegovoj oceni, Vučić @ company imaće sada jako težak zadatak da objasne kako se na bazi političkog akta mogu dati državna preduzeća “Trepča” ili “Gazivode”, a to će biti neizbežna briselska tema. Lukavi Dačić se vešto migolji iz te priče, baš kao što se migoljio Vučić dok je bio PPV. Otuda blago naginjanje ka nacionalnoj retorici, koje ga na ništa ne obavezuje, a namenjeno je daljoj medijskoj eksploataciji, nije neočekivano. Naprotiv! Liči li vam to na nove ustupke u smislu zaokruživanja kosovske državnosti?! Liči, dabome! I više od toga.

Ali, uz sve rečeno, premijerove kosovske suze imaju uporište ne u značaju otkrivanja spomenika Kralju Milutinu, ili plime nekakvog nacionalnog ponosa ili pokajanja koja ga je nenadano preplavila, već u činjenici da mu je Zapad jasno stavio do znanja koliko mu je politički rok trajanja ograničen i kako više nema ni strpljenja, ni tolerancije za njegove neodmerenosti. Očigledno da mu jedino puno vladanje kosovskim problemom, uz nespornu spremnost na dalje ustupke, garantuje ostanak u igri još neko vreme. A njemu se igra.

Samo u tom kontekstu valja posmatrati Vučićeve kosmetske poruke koje idu u dva pravca. Prvi je gore navedeni prema zapadnim nalogodavcima, a drugi prema narodu. Njegova poruka narodu data nakon onog muljanja sa tenderom, da ga napadaju jer je, navodno, Srbiji štedeo pare delovala je šuplje kada se saznalo da su pare ustvari njihove. A pokazalo se jako brzo. Poruka da ga napaduju jer pokušava da odbrani Kosovo delovaće narodu mnogo ubedljivije. I svakako će duže trajati. Ali i taj zec brzo će morati na čistinu. Nije li upravo on godinama govorio da sa Kosova neće biti dobrih vesti i da je ono simbol slavljenja poraza, a Srbiji trebaju pobede. I Evropa. I Veber. Nije li upravo on (preko Vulina) prevarama, ucenama i silom razbio državne institucije na Severu Kosmeta koji sada, kao čardak ni na nebu ni na zemlji, lebdi između nekakve imaginarne Zajednice srpskih opština koja nikako da zaživi i šiptarske nezajažljivosti.

I kakav je, uopšte, smisao skrivanja iza narodne volje u zemlji u kojoj se glasovi broje CESID-ovom metodologijom? Ali to na stranu. Vučićevo hvatanje za Kosovo znak je da mu zalihe praznih obećanja ubrzano ponestaju i da neće imati one dve godine koje uvek iznova traži svaka tri meseca. Ni od Zapada, ni od naroda.

Zna to, taj naš velikomučenik Lazar. I zato ćuti i gleda. Zna da Vučiću zaista nije lako. Strašna je kletva Njegova a Kosovo nije grad na vodi, niti njegovu Istoriju mogu pisati tabloidni mediji.

Dragan Milašinović