Lavini onih koji u poslednje vreme govore o odlasku iz Srbije kao jedinoj alternativi (njihovom) beznađu, ovih dana pridružio se i bivši vaterpolista Danilo Ikodinović, koji je u intervjuu „Njuzviku“ poručio svojim ćerkicama da „beže odavde“.
„Najviše bih voleo da mogu da im kažem – ostanite ovde, učite škole, imaćete posao, ceniće se vaš rad i trud. Ipak, ne mogu da ih lažem. Ne mogu da budem takav egoista i da im kažem – Ostanite ovde da bi tata mogao da vas pomazi. Ne, bre, idite, borite se, pa će tata, ako bude imao love, doći kod vas”, pojasnio je.
Ne znam zbog čega je Ikodinović toliko ogorčen, ali se sećam da je, nakon nesreće koja mu se dogodila, cela Srbija bila uz njega, uključujući i tadašnjeg predsednika Tadića. O kakvom god da je razočaranju reč, poruka deci da odu iz zemlje mi uopšte ne zvuči kao “idite i borite se”, nego pre kao “odustanite od svega”. Možda bi proslavljeni vaterpolista svet danas posmatrao iz manje pesimistične vizure, da jednog dana nije vozio motocikl neprilagođenom brzinom i pod dejstvom alkohola, ali toga je on sigurno svestan, a nadam se i toga da za to nije kriva Srbija, nego njegova glupost, kako je i sam naveo u jednom intervjuu od pre nekoliko godina.
Da sve (ipak) nije tako crno, govori priča o bivšoj učenici Matematičke gimnazije, Aleksandri Dimić, koja je kao srednjoškolka svake godine osvajala medalje na naučnim olimpijadama širom sveta. Na osnovu tih uspeha ona je konkurisala za novčane nagrade Fonda za mlade talente. Kada se saberu iznosi, njene gimnazijske naučne uspehe taj Fond nagradio je sa 840.000 dinara. Od tog novca Aleksandra je pomogla majci da otplati stan, kupila računar, putovala na naučne kampove u inostranstvu… Po osnovu nagrada i stipendija, od srednje škole do kraja master studija, dodeljeno joj je ukupno 1.440.000 dinara.
“Kad je čuvena generacija ‘veličanstvenih’ otišla iz srednjoškolskih klupa, šestoro na Kembridž, a dvoje na studije u Americi – Aleksandra Dimić, jednaka među najboljima, odlučila je da ostane u Srbiji”, pisala je nedavno “Politika” u jednom od izuzetno retkih, a afirmativnih tekstova, kad je reč o (ne)odlasku iz zemlje.
Dvadesetčetvorogodišnja Aleksandra danas je asistent na Fizičkom fakultetu u Beogradu i kaže da nije zažalila što nije otišla iz Srbije, a mogla je. Iako ne znamo šta će sa njenom karijerom biti u narednim godinama i hoće li tako uspešno nastaviti da pliva u srpskom okruženju, zbog kog mnogi žale što su se rodili baš ovde, a ne npr. u Norveškoj, očigledno je da se ona, za sada, dobro snalazi.
Daleko od toga da promovišem protestantsku etiku, naročito kad znam da kod nas na prvom mestu treba da bude Sv. Sava, pa milion mesta praznih, pa eventualno Veber, ali je činjenica da oni vredni, poput Aleksandre, u ovoj zemlji ipak mogu nešto da (u)rade, a da pritom, i za divno čudo, budu zadovoljni. Pitanje je samo čime se ko zadovoljava. Istina, nama jeste potrebna radna etika, ali ne protestantska, nego srpska i domaćinska, što je tema za neki drugi tekst…
Danilo Ikodinović mogao je ćerkama da kaže i da se ugledaju na novosadsku Barbiku, da budu lepe i da se prave da nešto pevaju, a “uspeh” će doći sam od sebe, ali to, srećom, nije učinio, što je pohvalno. Ono što nije pohvalno jeste trend kojem u poslednje vreme ne odolevaju čak i pojedini ministri, a to je širenje beznađa, te ideje o odlasku iz zemlje, kao jedinog odgovora na zidove u koje se udara. Ovo širenje apatije postalo je toliko “trendi”, da ukoliko neko ne smatra da je odlazak najpametnija i najnormalnija stvar, gledaju ga kao na pripadnika neke ekstremnodesničarske organizacije.
Istine radi, postoje dve vrste iseljenika – jedni su oni koji idu trbuhom za kruhom, koji su u većini i koji uvek streme tome da se vrate, a drugi su izrodi, koji beže od svog krsta, da bi postali neko drugi, samo da više ne budu Srbi. Zbog tih drugih ovo i pišem.
Još je pred kraj pretprošlog veka Šantić napisao: “Grki su tamo zalogaji hleba, gde svoga nema i gde brata nije.” Hleb u tuđini nakon jednog veka i dalje je gorak, ali se shvatanje “svog” i “brata” značajno promenilo, kao i doživljaj domovine, koji pesnik izražava stihom: “A majka vaša zemlja vam je ova.”
Mnogi će danas reći da su negativan stav prema svojoj zemlji formirali zbog njenog lošeg odnosa prema sopstvenom narodu, ali se čitava stvar može posmatrati i iz drugačijeg ugla: Ako se domovina prema svom narodu odnosi kao zla maćeha prema svojoj pastorčadi, možda je to stoga što se narod prema svojoj domovini više ne odnosi kao prema majci.
Dragana Miljanić
Vidovdan
