Osujećena prevara

0
329

Bratko je iznenada dobio poziv za druženje! U šumi ljudi na ulici u centru glavnog grada, prepoznao ga je kolega iz davnih studentskih dana. Posle kratkog razgovora razmenili su brojeve telefona. Dva meseca kasnije, drugar javlja da slavi nekakvu godišnjicu, pravi proslavu kod kuće i setio se njega. Bratko je zaboravio o kakvoj je godišnjici reč, ali se seća da mu je Mirko, da…da, drugar se ne zove Slavko nego Mirko, obećao da će na zabavi biti relativno mlađe društvo i nekolicina njihovih klasića sa fakulteta. Silno se obradovao i pomno pripremao da ponovo vidi stare drugare, a posebno drugarice.

– Kako li izgledaju,kopkalo ga je!

Dao je odelo na hemijsko čišćenje i odabrao dobro čuvanu reprezentativnu kravatu, dobijenu na proslavi prilikom njegovog odlaska u penziju. Pažljivo se obrijao da ne bude kakve greške, to jest posekotine, i malo jače namirisao.

Bratko ima 70 godina i dugačak penzionerski staž. Retko kad ga ko poseti, ili pozove telefonom, osim desetak godina mlađeg komšije Duleta. Kada se sam šeta ne ide daleko od svog stana na Doćolu. Desi mu se ponekad  da ne zna kako da se vrati kući, što je priznaćete velika sramota. Ne želi da se za to sazna kod ljudi koji ga još uvažavaju, razumete vi mene. Bratko ne voli o tome da priča. Postidi se, pa malo pocrveni po ušima i vratu. Inače on pretežno sluša sagovornika ne skidajući radoznali  osmeh sa svog simetričnog lica. Donekle je svestan svoje demencije. Bratko je dobar čovek, jer inače ne bi imao takav nadimak.Vole ga žena, sin i unuk, a i nekoliko preostalih drugara, mada im je ponekad dosadan, ako ćemo iskreno.

– Ponavljaš se bre Bratko. kažu nestrpljivo ali ipak iz poštovanja nastavljaju da ga slušaju.

Te večeri obasut neoubičajenom pažnjom prisutnih provodio se divno, iako je od nekolicine bivših kolega prepoznao samo Slavka kao nekadašnjeg studenta Fakulteta organizacionih nauka. Učestala su kuckanja čašama i nazdravljanja u slavljenikovo ime, njegovo a kasnije u bilo čije zdravlje. Još ranije obećan mu je taksi prevoz kući, pa je mogao da se opusti preko obećanja datog svojima. Dakle, jedno, najviše dva oštra pića. U  datom trenutku, neko je glasno objavio da prisutni imju nenadanu privilegiju, jer je sa njima predstavnik poznate evropske fabrike nameštaja! On će pokloniti nestvaran popust od 70 odsto jednom od gostiju za kupovinu ekstra luksuznog ležaja! Neko je glasno dobacio:

– Al’ ste ga napili!

Čuo se smeh i kikot, a gosti oko Bratka su se došaptavali u poverenju da je to “dobra prilika” tako tiho da samo on čuje. Začas je domaćin ispisao imena desetak zainteresovanih (skoro svi su učestvovali) na malenim već uredno pripremljenim papirićima. Svakako da je i Batko spontano pristao, jer dve hiljade evra odavno nije video, a sad su bile tu negde blizu njega. Tačnije u ispražnjenoj činiji za voće. Opet su nazdravili i podigli čaše. Sa nestrpljenjem je gledao u zanosnu plavušu koja je vešto mešala prstima po posudi i vrckala utegnutom guzom pored njega. Već nekoliko puta ga je kao slučajno zakačila svojim oblinama, a Batko inače dženltlmen od glave do pete samo se uljudno izvinio.

Pročitali su i prikazali  svima njegovo ime na papiru! Najpre tajac i zagledanje svako u svakoga pa onda uzvik oduševljenja svih prisutnih osim zbunjenog srećnog dobitnika Bratka.

-Bravo! Čestitamo!- čulo se sa svih strana. – ‘Srećniče’, dođi da te poljubim, reče plavojka i nagnu se napućenim usnama preko stola otkrivajući dobro upakovane grudi.

Napokon i Bratko se sa malim zakašnjenjem silno obradovao, a elegantni menadžer ugledne firme mu je podnosio već spremljene formulare za potpis, jer žuri kako kaže na neodložno viđenje sa generalnim. Pomogli su mu da nađe ličnu kartu u novčaniku, čekovnu knjižicu i sve se to zalilo bučnim otvaranjem šampanjca. Okružen neobičnom ljubaznošću i pažnjom, Bratko je sijao od sreće pa je zaboravio da vrati hemijsku olovku. Otpratili su ga do taksija, koji je čekao ispred stare privatne kuće u mračnoj ulici. Tek ujutru kada se mamuran probudio, rekao je svojima za sreću i odličan posao koji je napravio na partiju.

-Odakle da platimo ? Šta će nam ležaj? Ko su ti ljudi? Kako si mogao?- pljuštala su pitanja na koja Bratko nije imao odgovor, kao ni na okolnost da je kupio samo posteljinu, a ne ceo krevet, kako stoji sitnim slovima u ugovoru koji su detaljno proverili. Telefon bivšeg kolege studenta  Mirka bio je isključen, a ni adrese se nije sećao, jer ga je pričljivi domaćin dovezao na proslavu.

Bratku se više ne izlazi u šetnju i ne ustaje iz starog kreveta. Pokriven novom posteljinom radije bi da se uopšte ne probudi i da ga nema. Telefon skoro da ne koristi, jer nema ni cvonjka. Na jedan od retkih poziva je odgovorio drugaru Dušanu i ukratko mu objasnio depresivno beznađe. Dule ga je posetio u stanu, ali je tom prilikom više pričao sa njegovim najbližima, jer (ne)srećni dobitnik ne može da nađe reči opravdanja za svoju naivnost.

Bratka steže u grudima. Boli ga i plače mu se. Muči ga sve, pa i nevraćena luksuzna hemijska olovka ljubaznom menadžeru. Sada, ne da nema za obećan bicikl unuku, nego ni za kafu u gradu sa Dušanom antikvarom, dugogodišnjim iskrenim prijateljom i komšijom. Ni Duletu nije svejedno. Gleda kod kuće svoju omiljenu umetničku kompoziciju koju uporno odbija da unovči, jer je voli više od svega što je u karijeri ukomponovao. Zato što je neprevaziđena i bolja od najboljih. Odavno ništa nije prodao ali …-To su samo mrtve figure, mislio se, a već sledećeg jutra se pojavio nasmejan na vratima Bratkovog stana. U jednoj ruci je imao ugovor koji dokazuje da su njegova potraživanja isplaćena u celosti, a u drugoj flašu njihovog omiljenog belog vina. Bratko se upravo po savetu lekara pripremao za bolnicu, a njegovi su se uveliko raspitivali o staračkom domu, jer mu je bivalo sve gore i nikakvu komunikaciju sa njim nisu imali.

Mislio je da sanja a malo mu se i zavrtelo u glavi, pa se iz sedećeg položaja ponovo vratio u krevet i pokrio do nosa. Po Dušanovoj želji nisu mu rekli da je to on, njegov drug platio za njega, nego da je firma poništila ugovor, a posteljinu poklonila srećnom dobitniku. Takav dogovor je napravio prijatelj, koji se prodajom lišio omiljene starine i zaradu usmerio komšiji i drugu u nevolji. Bratko je ubrzo veoma obradovao unuka novim biciklom i pohvalio se  Dušanu. A Duško, Dulence, kako ga odnedavno zove Bratko je sad sa posebnim uživanjem gledao razdraganog drugara kako priča zgode o unuku i pompezno časti tradicionalnu kafu sa sladoledom u bašti Hotela Balkan u Beogradu. Moglo bi se reći sa većim uživanjem nego što je znao da pogledom satima daje život idealno sklopljenoj kompoziciji svoje omiljene umetničke starine, koja je sada stvarno oživela.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime