Otac Vasilije: Nije težak život u manastiru, težak život je u svetu

0
119
Otac Vasilije / Foto: printscreen

Jeromonah Vasilije, starješina pravoslavnog manastira Lepavina kraj Križevaca, jednostavan je i smiren čovjek. Zajedno sa svojim monasima brine se o manastiru, traktorom obrađuje manastirsku zemlju, njeguje cvijeće u manastirskom dvorištu i svakodnevno, ujutro i navečer, drži liturgiju u manastirskoj crkvi. Govori tiho, ali ono što kaže ima značajnu težinu i za vjernike i za one koji to nisu. Ljudi koji dolaze u manastir poštuju ga i vole i kažu da sve što radi, čini s predanošću i smirenjem. Naročito su mu zahvalni za savjete koje im daje, u magmi nemirnog života ovoga svijeta iz kojeg dolaze. S jeromonahom Vasilijem razgovaramo o spokojstvu, ali i o iskušenjima manastirskog života, kao i o brojnim ljudima koji s bremenom svojih nevolja na leđima hodočaste u ovaj manastir. Razgovaramo o današnjem svijetu u kojem je sve manje duhovnog, a sve više materijalnog i sebičnog, ali i o radosti, miru i dobroj volji, čega bismo se svake godine, barem na Božić, trebali prisjetiti.

Kada ste došli u manastir Lepavinu, oče Vasilije?

U manastir sam došao 1991. godine. Sada su u manastiru nas četvorica: otac Teofan je došao 1996., otac Marko nešto kasnije, a tu je i brat Vlado. Kada sam došao u manastir, njegov starešina je bio jeromonah Gavrilo, veliki čovek i jedan od većih duhovnika u pravoslavlju. Kada smo samo nas dvojica bili u manastiru, bilo je teško, ratno vreme. Ljudi su dolazili na molitve, a mi se u politiku nismo mešali, pa nas nisu ni dirali.

U tim godinama je Lepavina bila prilično zapuštena. Kako ste je uspjeli obnoviti?

Pokušavali smo da obnovimo manastir koliko smo mogli. Zasluga jeromonaha Gavrila u obnovi manastira je neprocenjiva. Kada je rat završen, recimo od 1999. godine i kasnije ljudi su dolazili masovno u manastir i davali priloge za njegovu obnovu koliko je ko mogao, i onda smo tim prilozima obnavljali manastir, u prvom redu crkvu, kap po kap, korak po korak. Ljudi hoće da učestvuju kada vide da se nešto gradi, hoće da daju vlastiti prilog.

Spokoj kao čudo

Ljudi često dolaze u manastir na hodočašće. Zašto?

Ljudi dolaze na hodočašće između ostalog da u našoj manastirskoj crkvi posete čudotvornu ikonu Bogorodice Lepavinske iz 16. veka. Objavili smo i knjigu o toj ikoni, “Čuda Presvete Bogorodice Lepavinske”, u kojoj ima jako puno svedočanstava ljudi o njihovom životu nakon susreta sa ikonom Bogorodice Lepavinske, ali najviše ima tužnih iskustava o onome što su ljudi činili jedni drugima. Dolaze ljudi da posete manastir, često žele da im se čitaju molitve, mnogi su uznemireni zbog različitih stvari u njihovom životu. Ljudi imaju duhovnih problema, pokušavaju da odgovore na mnoga pitanja, ali ne uspevaju. U današnjem svetu duhovna situacija je teška.

Kako se iz manastira Lepavina vidi ovaj svijet?

Ja ga nastojim što manje gledati. U to me uveravaju ljudi koji dolaze u manastir i pričaju o svojim mnogobrojnim problemima i traumama tog vanjskog sveta. Prema onome što ti ljudi pričaju i kako se oni osećaju, taj vanjski svet izgleda tako kao da su došla njegova poslednja vremena.

Da Vas podsetimo:  Bakirov uslov za formiranje SM: Minimalna plata od 800 KM!

Kako pomažete ljudima koji vam pričaju o svojim problemima?

Razgovaramo sa njima i slušamo njihove tegobe. Oni govore o svojim mukama, a mi pokušavamo da ih razumemo. Ono što mi hrišćani verujemo i ono što tim ljudima govorimo jeste da ih je taj nesretni materijalizam, o kojem nam svakodnevno pričaju, odvojio od duhovne suštine njihovog bića. A duhovna suština ljudskog bića u koju mi verujemo je Bog od kojeg se čovek preko tog materijalizma tako tragično odvojio. Čovek je danas stekao neku drugu duhovnost, ali ta duhovnost sasvim sigurno nije od Boga, nego je od nekog drugog.

Kolika je zapravo njihova muka?

Njihova muka je jako velika jer nije u pitanju samo obična ljudska nervoza, nego se radi o delovanju nekih puno jačih sila, kojima upravlja onaj koji želi sve da pokvari, koji vitla tim ljudima i baca ih iz jedne nesreće u drugu. Tada ljudska sklonost ka svađi, netrpeljivost i želja za suprotstavljanjem drugima i dokazivanjem vlastite istine zadobivaju, mi bismo rekli, demonske osobine.

A u kakvom raspoloženju odlaze iz manastira?

Kada dođu u manastir, ti ljudi dolaze u jedan potpuno drugačiji svet, pa svakako iz manastira odlaze rasterećeni. Oni imaju potrebu da izbace sve svoje jade, mi ih slušamo i onda im je lakše. U manastiru se nalaze u prostoru bez žurbe i napetosti i nemaju potrebu da bilo kome nešto predbacuju: sami su sa svojim problemima koje žele izgovoriti.

Kolika je zapravo težina problema tih ljudi?

Njihovi psihički problemi izazivaju i njihove telesne muke. Kada je nezadovoljan i nervozan, čovek traži da bude još nezadovoljniji i onda strada i njegovo telo. Radi se o tome da ljudi u tom vanjskom svetu pokušavaju da se smire na krivi način: koriste alkohol, razne narkotike i druga sredstva i to ih toliko sreže da počinju gubiti elementarne ljudske osobine. Ti ljudi su svesni da im je teško, ali im njihovi unutarnji demoni ne daju da se iščupaju iz takvog stanja i oni se osećaju izgubljeni. U takvom stanju oni često dolaze u manastir.

Koliko je prisutna njihova ljudska savjest u spoznaji položaja u kojem se nalaze?

Ono što je važno za te ljude jeste da oni prepoznaju stanje u kojem se nalaze, ali ne mogu sebi pomoći. Takođe je važno za bilo kakav njihov unutrašnji obrat da oni u tom svom jadu osećaju da imaju neke dobre osobine kao ljudi i onda je teška njihova spoznaja do čega su sami sebe doveli. Ljudi u takvom stanju pokušavaju i da pobegnu od problema, da se opravdaju “vanjskim okolnostima”, ali u suštini nije tako: ljudi uvek imaju izbor da čine dobro ili zlo. Ono što za ljude nije dobro jeste njihova navika: “nisam mogao drugačije”, “takvi su bili uslovi”, pa iz lošeg čine još gore i na kraju se nađu pred zidom bez izlaza. Kako kaže Jovan Zlatousti: “I dobro i zlo navek hrani vreme, kao drva oganj.” Kakva smo mi drva bacili u oganj, ovisi o nama samima. Svi ti ljudi koji dolaze u manastir nalaze se u ljušturi vanjskog sveta, koja je sazidana od briga i nemira, iz koje oni ne mogu izaći. Mi u manastiru obično kažemo: bez nevolje nema bogomolje.

Da Vas podsetimo:  „Besplatno“ obrazovanje košta

Uspijevaju li se konačno iščupati iz svojih problema?

Ljudi dolaze u manastir Lepavinu i više puta jer osećaju mir, spokojstvo i bratimstvo manastira, za razliku od buke i nemira grada. Mir, bogosluženje, tišina i spokojstvo manastirskog života oni doživljavaju kao čudo, potpuno suprotno od svega onoga iz čega su došli. To im pomaže i smiruje ih. Pravoslavnih ljudi iz okolnih mesta nema puno i oni obično dolaze na Božić ili Vaskrs. Najviše ljudi dolazi na hodočašće: to je uglavnom subotom i nedeljom i tada ih ima i nekoliko stotina.

Kada u manastiru ujutro ustajete?

Ustajemo oko četiri sata ujutro, nakon toga imamo molitve u ćelijama, a liturgija je svako jutro u devet sati. Nakon toga je doručak i zatim svi idemo na svoje poslove, to je naša obaveza i mi to zovemo poslušanjem. Svi smo razbacani na sve strane: otac Teofan se bavi ovcama, otac Marko je zadužen za kuhinju, brat Vlado prima goste, a ja se bavim zemljom, služim na liturgiji i čitam molitve. Dan se završava večernjom liturgijom i molitvom.

Da li na hodočašća u Lepavinu dolaze i ljudi drugih vjeroispovijesti?

Kako da ne. Dolaze i ljudi drugih veroispovesti, budu na liturgijama i borave u manastiru, a mi ne pravimo nikakvu razliku prema onima koji dolaze. Pravoslavni narod se na liturgijama pričešćuje, održava post i u stvari malo je koji dan da bar neko ne svrati u manastir.

Podele među ljudima

Rat je na ovim prostorima bio velika tragedija, a i ovo što se danas u svijetu događa nije ništa bolje. Kako gledate na ljudske podjele?

Podele među ljudima… Čovek je takvo biće koje bazično nosi nemir u sebi. Onda se taj nemir širi na porodicu, pa dalje u društvo i dalje među narode. Podele su nastale zato što su ljudi ostali, mi tako verujemo, bez ljubavi Božije. A te ljubavi nema zato što je čovek izabrao mržnju umesto ljubavi, a mržnja, to vidimo svuda oko nas, stvara onda podele i zavist, a ne bratstvo među ljudima. Sve ovisi o čoveku: u njemu može biti čovek, a može biti i nečovek. Ako čovek u sebi nema ljubav Božiju i mir, onda on drugome čoveku ne može dati ono što nema, a ono što ima nije dobro ni za njega ni za onog drugog. To je kao požar: požar dobrote vas greje, a požar zla će vas spržiti.

Ima jedna izreka koja kaže da kada bi ljudi znali koliko blagotvornosti ima oko svakog monaha, svi bi poželjeli otići u manastir, a kada bi znali koliko je gorak taj život, nitko u njega ne bi otišao. Koliko je težak život u manastiru?

Da Vas podsetimo:  Edukujte decu – droga “krokodil” na ulicama Srbije

Nije težak život u manastiru, težak život je u svetu. Monasi se u manastiru bore kako da se što više približe Bogu i to nije nimalo lako, a ljudi u svetu su zabrinuti za egzistenciju i da steknu što više materijalnog, a to je zaista teško. Mi bismo u manastiru rekli da što manje ljudi imaju, to više donose. Istina je da u manastiru ustajemo rano, ali i radnici koji odlaze da rade u prvoj smeni moraju da ustaju rano. Prevedeno sa grčkog, monah je samac. Monah je čovek u tišini koji se opredelio za što ispravniji život, odnosno za život u kojem postoje samo dve stvari: ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku. U tome je sadržano sve. I u manastiru ima uspona i padova i postoji velika borba, ali monasi se bore sa demonima u svojim ćelijama, dok se u svetu ti demoni nalaze među ljudima. Monasi se od svojih demona brane smirenjem, a da bi čovek bio smiren, mora da bude ponizan, da radi, da oprašta i da živi što bliže Bogu.

Kada se monasi u svojim ćelijama mole, za što se oni mole?

To za što se mi molimo može se čuti na svakoj našoj liturgiji. Molimo se za mir u svetu, za blagoslov svim stvorenjima, za spas od teskoba i nemira, greha i opasnosti. Kada se molimo, tražimo mir. Molimo za savršeni dan, miran i bezgrešan i oproštaj od svih naših grešaka i grehova.

Kako se pobjeđuje zlo?

Zlo se pobeđuje žrtvama. Pobeđuje se zajedničkim molitvama kako bismo bili što bliže Hristu. Treba započeti dan molitvom za ispravan život i takvom molitvom ga treba i završiti. Jer zlo nikakva dobra doneti ne može. Sa zlom ništa dobro ne možeš započeti. To se odnosi na sve: na naše misli, reči i dela. Moramo imati želju da se žrtvujemo, a najsavršeniji primer žrtve imamo u liku Isusa Hrista, koji je radi života čitavog sveta pristao da bude raspet na krstu, a da nikome ni za šta nije bio kriv. To je bila njegova žrtva za nas, a naša žrtva je da svaki dan raspinjemo ono što ne valja u nama i da to zlo našom žrtvom uništimo.

Koja bi bila vaša poruka svijetu iz manastira Lepavine za pravoslavni Božić?

Božić je radosni praznik i ljudi bi trebalo da ga slave. Dolazak sina Božijeg ključni je trenutak za spasenje ovoga sveta i duša ljudskih. Božić je praznik mira. U skladu sa onom pesmom koju su anđeli pevali kada se Hristos rodio: “Slava Bogu na visinama i mir na zemlji ljudima dobre volje…” To je smisao Božića. Da slavimo Boga, da želimo ljudima mir i da imamo dobru volju jedni prema drugima.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime