Otkrivanje istine

Prilikom nedavnog obeležavanja 76. godišnjice operacije „Halijard“ u Boljaniću kod Doboja, srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik i predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović odali su dostojnu počast junacima te operacije, tako što su, najpre, stvari, tj. aktere nazvali pravim imenima.

„Posle 76 godina ovde smo, kao dokaz da se istina ne može sakriti. Istina je da su ovde u Boljaniću, uz podršku Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja je učestvovala u borbi protiv fašizma, spaseni brojni piloti“, istakao je Milorad Dodik, dodavši da su Srbi imali dve vojske u borbi protiv fašizma i nacizma: „Pod okriljem Draže Mihailovića i pokreta NOB-a, koji je na kraju pobjedio, ali u oba Srbi su bili najznačajniji faktor te borbe. Nećemo ih nikada zaboraviti.“

„Ovim odajemo počast svim borcima protiv fašizma. Ova misija je trajala od maja 1944. do februara 1945. godine, i za to vrijeme spašeno je preko 1.200 pilota, a veliki udio imali su srpski seljaci i Jugoslovenska vojska u otadžbini“, izjavila je Željka Cvijanović.

DOKAZ STARE MUDROSTI
Zvaničnih negativnih reakcija iz Sarajeva nije bilo. Što je, u ovom slučaju, moglo i da se očekuje. Ne samo zato što je svaka navedena reč istinita, već zato što su u obeležavanju učestvovali i – Amerikanci. Ko u sarajevskoj političkoj bari sme da kritikuje sećanje na operaciju spasavanja američkih avijatičara? I to ne bilo kakvu operaciju, već, kako se navodi na sajtu Američkog ratnog vazduhoplovstva, najveće takve operacije u istoriji kada je reč o Amerikancima.

Još gore, ne samo da su u akciji spasavanja Amerikanaca učestvovali Srbi, već omraženi „četnici“ Draže Mihailovića. Oni isti za koje se decenijama lažno tvrdilo da su „kvislinzi“, „kolaboracionisti“, i još mnogo gore od toga. Tokom tih decenija, kako je istakao srpski član Predsedništva BiH, komunistički režim je sakrivao istinu o ovom događaju jer mu nije išla u prilog činjenica da je „kraljeva vojska“ učestvovala u ovom hrabrom i riskantnom poduhvatu.

Čak se istina o ovom događaju decenijama čuvala i od američke javnosti iz realpolitičkih razloga, zbog nezameranja Josipu Brozu Titu, koji je političkom Zapadu i te kako bio potreban kao neko ko je rušio jedinstvo real-socijalističkog bloka dok je SFRJ služila kao svojevrsna hladnoratovska tampon zona. Isto tako je i činjenica o posthumnom odlikovanju đenerala Mihailovića od strane američkog predsednika Trumana 1948. godine držana u tajnosti sve do 1967. godine, kada ju je obelodanio jedan kongresmen iz države Ilinois.

Podsećanja radi, ovako glasi tekst tog najvećeg odlikovanja koje su SAD dodeljivale stranim državljanima, Legije za zasluge prvog stepena: „General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i, kasnije, kao ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudionici u izvojevanju konačne savezničke pobede“.

Sadašnja obeležavanja operacije „Halijard“ su samo poslednji dokaz stare mudrosti da istina kad-tad izađe na videlo. A istina, tako nekako uvek ispadne, najviše odgovara srpskoj strani na ovim prostorima.

POBIJANjE TEZA
Kada se istina o „Halijardu“ jasno i glasno iznosi u Republici Srpskoj, ona ima više od pukog katarzičnog značaja, jer pobija više teza. Na primer, lažnu tezu da su i Srbi imali svoje „ustaše“, odnosno „handžarovce“ i „baliste“. Nije to bila samo uravnilovka uravnilovke tokom decenija radi „bratstva i jedinstva“, niti samo podmukli pokušaj izjednačavanja boraca za slobodu i istinskih kolaboracionista-dželata, već i način da se psihološki ubije osećaj moralne superiornosti koji su Srbi zaslužili da nose posle Drugog svetskog rata, kao glavni pokretači i nosioci oba antifašistička i antinacistička oslobodilačka pokreta na teritoriji Jugoslavije.

Pobijena je i teza da su Srbi nužno antizapadno, odnosno antiamerički nastrojeni, koja pogotovo odgovara propagatorima unitarne BiH, koju bez američke pomoći i podrške ne mogu nikad da ostvare. Isto tako je dodatno poljuljana neprikosnovenost „svetog AVNOJA-a“, koja počiva na temeljima prikazivanja NOB-a kao jedinog istinskog anti-fašističkog/anti-nacističkog pokreta na ovim prostorima.

Istina, samim tim što otvoreno zagovaraju priznavanje tzv. Kosova od strane BiH, sarajevski političari već zabijaju klinove u mrtvački kovčeg AVNOJ-a i njegovih veštačkih granica. Ipak, potezanje sećanja na još jedan, antikomunistički oslobodilački pokret nosi i dodatne prednosti.

Pogotovo u tandemu sa podsećanjem na činjenicu da su EU i Savet Evrope odavno u rezolucijama svrstali komunističke režime u istu ravan sa ostalim totalitarnim režimima poput „nacizma“, „staljinizma“ i „fašizma“ s čijim se nasleđima treba obračunati, a da je SFRJ svrstana i poimence među „dvadeset zemalja na četiri različita kontinenta“ koje se „mogu kvalifikovati kao komunističke ili pod komunističkom vlašću“.

A avnojevske granice, uključujući i granice BiH, deo su nasleđa tog i takvog režima. S kojim će, ako istinski žele u EU, političko Sarajevo kad-tad morati da se razračuna, onako isto kako se Srpska razračunava.

Na kraju, nije isključeno da će, ako Tramp osvoji drugi mandat, Amerikanci kod nas malo više nastupati u skladu sa nekim tradicionalnijim geopolitičkim obzirima. Na primer, kao protivteža Nemačkoj i njenom neokolonijalnom prodoru na naše prostore. A „Halijard“ je svakako podsećanje na to ko je bio na čijoj strani.

Uostalom – zašto i Džaferović i Komšić nisu bili na obeležavanju godišnjice „Halijarda“? Šta to tačno oni imaju protiv spasavanja američkih vojnika od neprijatelja?

Aleksandar PAVIĆ
Izvor: Standard / Sve o Srpskoj