Otkriveno ko je čovek iz katakombe

0
391

Izašli smo iz laguma u Zemunu i ostavili teško bolesnog beskućnika Dejana iza sebe. U ponedeljak smo objavili tekst o pristojnom čoveku koji kopni u tami sakriven od sveta. Jedan za drugim mejlovi su počeli da stižu. Ovi su nas zaustavili u koraku. Priča je dobila obrt koji je pokazao da kao narod uopšte nismo sebični, usmereni samo na sebe i neosetljivi – naprotiv. zemun

zemunSišli smo u napušteni lagum sa Urbanim istraživačima i u njemu zatekli čoveka prekrivenog ćebićima, koji nam je ispričao svoju tragičnu priču i zamolio da se ne maltretiramo oko njega jer je na samrti. Odlučili smo da pozovemo čitaoce i da probamo da mu bar malo olakšamo život.

Naizmenično su nam zvonili telefoni, neprekidno stizale elektronske poruke. Ljudi iz Beograda, Novog Sada i iz dijaspore raspitivali su se kako da pomognu.

Javljali su nam se razni ljudi. Od onih sa dugim, zvaničnim poslovnim potpisima, do nezaposlenih i studenata. A onda su se uveče nenametljivo pojavila dva mejla. Njihovi autori se ne poznaju. Nikada se nisu videli. Ali spojila ih je humanost.

Vera (prezime poznato redakciji) iz Švajcarske ponudila se da mu ustupi stan u Beogradu koji renovira, a kada je procenjeno da zbog radova nije baš pogodan za život ponudila se da mu iznajmi stan.

“Puno ga pozdravite i recite mu da više nije sam, sada ima porodicu koja se brine za njega”, rekla nam je.

A onda je usledio mejl jednog Nemanje koji nam je otkrio još jedan trag o divnom čoveku iz laguma. On radi u blizini njegovog skloništa i odao nam je kako je Dejan poznat na ulici.

“Zdravo Nina! Moje ime je Nemanja, pročitao sam članak u novinama o, kako ste ga nazvali, dostojanstvenom beskućniku Dejanu Stojkanoviću iz Čačka. Radim već godinama u jednoj menjačnici u Zemunu i blizak sam sa Dejanom, inače, nadimak mu je Candy, pomalo brutalno, ali i on se sam nesrećnik smeje tome. On periodično svrati kod mene, ponekad se ne pojavljuje po deset dana. Nekad se smejemo do suza, a nekad i ne baš… S vremena na vreme mu donosim nešto odeće da nosi ili da proda na pijaci. Inače, Candy je sjajan lik.”

Ovo su samo neke od poruka koje su nakon priče o Stojkanoviću, stigle na mejl “24 sata”:

Suze preko granice

Muškarac koji živi daleko od Srbije nije mogao da obuzda suze “Pročitao sam jutroj tekst o dostojanstvenom beskućniku u 24 sata i doslovno me je naterao da se rasplačem. Ja bih mnogo voleo da pomognem, ali ja živim u inostranstvu, a rodom i poreklom sam iz Beograda, stoga me priče iz mog najdražeg grada na svetu veoma interesuju”, obrazložio nam je Miloš i rekao da mu javimo kako može da pomogne.

“Računajte na mene”

Nastavnica iz jedne beogradske škole bila je spremna da izdvoji čak i ono malo što ima da nesrećniku priskoči u pomoć.

“Ostalo mi je 4 ampule mutnog insulina (Insulatard) od mog bolesnog preminulog mačka. Volela bih da se organizujemo i pomognemo tom čoveku na duže staze. Računajte na mene”, poslala nam je.

Nemam mnogo, ali šaljem sve što mogu!

Jedna Jelena koja je nezaposlena poslala nam je dirljivu poruku. I ona je dijabetičar, a ponudila se da odvaja od svog insulina kako bi dala Dejanu.

“Moje mogućnosti nisu velike jer sam bez posla, ali ako mogu da dam neki svoj skromni doprinos u vidu konzervirane hrane i sl. rado cu to učiniti. Pokušaću svaki mesec da izdvojim za bar nešto hrane da pomognemo tom čoveku.

Svi koji su zainteresovani da pomognu zemunskom beskućniku, mogu se javiti na mejl

nina.gavrilovic@ringier.rs

Nina Gavrilović / ozonpress

Foto: Slobodan Stanišić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime