Otuđenje, modernizacija i simoraštvo

0
463

Međuljudsko otuđenje, kao fenomen i problem modernog doba, staro je koliko i modernizacija. Ono nastaje sa industrijalizacijom i urbanizacijom, sa klasno-slojnom i profesionalnom diferencijacijom društva.

nis-obrenoviceva
NIš – Obrenovićeva ulica

Što su ovi moderni procesi više uznapredovali to je veća pošast međuljudskog otuđenja. Tradicionalno, agrarno i socijalno homogeno društvo jedva da je poznavalo ovu neželjenu društvenu pojavu. Pre svega, zato što je u takvom društvu, ili bolje reći u primitivnoj ili tradicionalnoj zajednici, sa slabom socijalnom diferencijacijom, gde je u društvu nesrazmerno dominiralo seljaštvo (u predratnoj Srbiji čak i sa 90%), vladao visoki stepen socio-kulturne homogenosti među stanovništvom (istovetnost socijalnog položaja: način života i privređivanja, identičnost materijalnih interesa i interesovanja, shvatanja, navika, ukusa…).

Život se odvijao u uslovima primitivne, naturalne privrede, koja je po nužnosti, interesno i intenzivno povezivala ljude zbog neophodnosti uzajamne radne pomoći o čemu svedoče razne tradicionalne agrarno-seoske institucije (moba, pozajmica, spreg) na koje su se, zatim, nadovezivali i drugi oblici društvenih aktivnosti – zajedničke svetkovine.

Nije bilo tako oštre granice između perioda rada i slobodnog vremena već su se oni međusobno nadovezivali i preplitali. Seljak je bio sam svoj poslodavac koji je, u velikoj meri, upravljao svojim radnim i slobodnim vremenom (i druženjem), dok to danas nije slučaj sa radnicima, službenicima.

Modernizacija donosi surovu novinu razbijanja ove tradicionalne socijalne jednakosti, jednoličnosti i solidarnosti. Ona donosi raznovrsnost slojeva i profesija, što opet dovodi do jedne novine, da se ljudi više ne druže i ne sarađuju na osnovu prostorne blizine i pripadnosti istoj kolektivnoj zajednici (istom komšiluku, ulici, selu…), na osnovu obavljanja istovetnih poljoprivrednih zanimanja (seljaštvo) i uzajamne potrebe ispomaganja, kao i krvnog srodstva, već za razliku od toga, na osnovu pripadnosti istim ili sličnim profesijama, kao i na bazi istog obrazovnog i kulturnog nivoa koji uključuju čitav niz zajedničkih afiniteta, ukusa, ponašanja, navika, interesovanja, shvatanja…

Objektivni i subjektivni faktori

Na proces međuljudskog otuđenja utiču objektivni i subjektivni faktori. U objektivne faktore spadaju fizička udaljenost mesta stanovanja ljudi koji bi želeli da se druže, tj. vreme koje je potrebno za savlađivanje tog rastojanja i razdvojenosti, materijalno-finansijska sredstva koja je potrebno uložiti da bi se uspostavio fizički kontakt i došlo do druženja sa odgovarajućom grupom ili pojedincem, kao i vreme koje je potrebno izdvojiti za druženje a ne samo savlađivanje fizičkog rastojanja.

U subjektivne faktore spadaju sve socio-kulturne i individualne karakterne razlike koje međusobno odbijaju pojedince i kada su prostorno veoma blizu, kada dele zajednički životni i radni prostor.

nis-slobodna-ilustracijaRazlika između subjektivnih i objektivnih faktora otuđenja veoma je tanka i relativna jer ovi subjektivniji faktori mogu biti objektivniji od onih tzv. objektivnih ili materijalnih. Često je druženje sa svojim najbližim komšijom teže izvodljivo, uprkos fizičkoj blizini, zbog nepostojanja dodirnih tačaka ili ogromnih međusobnih socijalnih, kulturnih, psihičkih (karakternih) sličnosti – odsustva „srodnosti duše“. Tu se na delu obistinjuje ona narodna izreka „tako blizu a tako daleko“. U takvim slučajevima, lakše je prevaliti veće udaljenosti, što ljudi i čine, radi razgovora i druženja sa „srodnom“ ili bliskom dušom nego uzaludno gubiti vreme sa najbližim susedom, koji se potpuno razlikuje od nas, prema kojima se gaji međusobna ravnodušnost.

Nemaština ili osiromašenje kao aktuelni faktor otuđenja

Međutim, ima još jedan faktor, pored modernizacije, koji je uzrok savremenog otuđenja, a to je dugotrajna kriza u našoj državi, i to ona ekonomske prirode. Ona ukupno traje dve i po decenije, sa osetnim oscilacijama u intenzitetu, ali se ove poslednje tekuće decenije značajno osetila i odrazila na platežne mogućnosti i nezadovoljstvo građana celokupne zemlje, ali naročito njenih južnih krajeva, pa i Niša.

U ranijim istorijskim epohama i tradicionalnim zajednicama (sve do modernizacije), čak i u današnjim modernim društvima u kojima žive getoizirane, marginalizovane i tradicionalno siromašne grupe (u slamovima, mahalama…), ekonomska ugroženost ili nemaština predstavljali su, a i dalje to čine, faktore koji mogi da deluju integrativno na njih (čine ih solidarnim, zbližavaju ih). Kod civilizovanijih naroda koji su naviknuti na viši standard i čiji je je prag ljudskog dostojanstva dostigao viši nivo, ekonomska kriza ima suprotan efekat – deluje otuđujuće. Kriza, u novim uslovima, očigledno ne zbližava ljude, već bi se pre reklo da ih udaljava. Zašto je to tako? Zato što ti narodi siromaštvo doživljavaju kao ponižavajuće koje kod njih izaziva osećanje manje vrednosti jer se plaše da će ih drugi tako doživeti (kao manje vredne, radne, sposobne, snalažljive).

To, opet, povlači za sobom manjak samopouzdanja i samopoštovanja, osećanje potištenosti i, shodno tome, izbegavanje socijalnih kontakata sa svojim poznanicima, pogotovu sa onima koji se percipiraju, ili stvarno jesu, materijalno situiraniji, uspešniji. Iako bi ti bolje stojeći poznanici, prijatelji i rođaci, verovatno, razumeli njihovu finansijsku situaciju, i ne bi ih osuđivali i prezirali, osiromašeni ljudi sami sebe opterećuju i svoje stanje prebacuju sebi kao neupeh pre ičije primedbe ili osude.

Na njihovu socijalnu izolovanost dodatno utiče i to što su ostali bez posla ili ga nisu ni dobili što značajno umanjuje njihove socijalne kontakte.

U našoj kulturi, za održavanje socijalnih veza i kontakata finansijski faktor ima značajnu težinu. Odlazak u kafanu, druženje sa prijateljima (uz piće i jelo) zahteva finansijski izdatak. Tako oni „gubitnici tranzicije“, tj. svi osiromašeni, odustaju od takvog druženja ili ga barem značajno proređuju. Takođe, kad se odlazi u goste običaj je da se ponese i neki poklon, ali i kad se gosti dočekuju treba ih pristojno ugostiti. Takođe, kada se bira kum, sklapa kumstvo nije samo bitna duhovnost i bliskost već često njegov finansijski status budućeg kuma („da odreši kesu“.)

Dva životna primera otuđenja

Kako se odvija to otuđenje ilustrovaću na dva životna primera iz iskustva. Moj drug, bivši radnik EI u Nišu, sada bez (pravog) posla, pričao mi je kako je njegov drug iz najranijeg detinjstva i školskih dana, hteo da obnovi prijateljstvo sa njim. Međutim, on se, kao klasičan „gubitnik tranzicije“, ustručava od takvog intenzivnog druženja jer tvrdi da ne može dostojno da dočeka njega i njegovu porodicu niti da njegovoj deci, pri poseti, odnese prikladan poklon. Pri tom, on ne da nema internet već nema ni kompjuter. Takođe, i nas dvojica smo se skoro potpuno udaljili zbog toga što nema klasično radno vreme i najčešće je zauzet privatnim opravkama tv uređaja, od čega se izdržava.
Drugi životni slučaj je iz druge ruke i govori o otuđenju zbog nemaštine na selu za koje se često pogrešno smatra da je sasvim pošteđeno ove pošasti. Naime, na jednom parastosu saznam od meštanina sela Kočana sličnu životnu priču. Njegov drug mu se poverio da izbegava druženja takođe zbog nemaštine. Tu teško pomažu ubeđivanja i ohrabrivanja da nije stvar u piću već u u druženju i da ćemo „ako treba piti i vodu“.

Mit ili zabluda o internetu kao faktoru otuđenja

Kako se ova prilično dugotrajna kriza znatno intenzivirala poslednjih godina u periodu koji se poklapa sa sve masovnijim i intenzivnijim korišćenjem kompjutera, interneta i tzv. društvenih mreža koje omogućuje internet stvara se privid ili stiče površan i pogrešan utisak ili zaključak, zapravo zabluda, da internet doprinosi otuđenju ljudi. U stvari, dolazi do slučajne koincidencije, vremenske podudarnosti ova dva društvena fenomena (upotrebe interneta i otuđenja), a zapravo pravi uzrok i objašnjenje nalazi se na sasvim drugoj strani.

Zapravo, intenzivno i prekomerno korišćenje najmodernijihh sredstava telekomunikacije (mobilne telefonije, interneta, pa i onih klasičnih, kao što je televizija) na javnim mestima i u privatnom prostoru pojavu otuđenja čini ogoljenom, sasvim očiglednom. I ranije su ljudi bili otuđeni ali nisu postojale te tehničke sprave za koje ljudi mogu da se uhvate, i to u onoj meri u kojoj je sasvim belodano vidljivo. Zapravo, prekomerno, preterano prepuštanje kompjuteru i internetu (naročito fejsbuku) pouzdan je znak i pokazatelj već postojeće otuđenosti. Tačnije, ono je daleko više posledica otuđenja a ne njegov uzrok (ako je uopšte uzrok). Društvene mreže često postaju utočište već usamljenih, otuđenih. Teško će neko svoju bazičnu potrebu za neposrednim kontaktom sa drugim čovekom zameniti mašinom, iako takvu socijalnu patologiju ne treba sasvim isključiti.

Obično sa pojačanim društvenim kontaktima i ličnim aktivnostima u kojima se troši ogromno vreme, energija, emocije srazmerno manje vremena se ima i izdvaja za internet i društvene mreže. Naravno, ne treba svako korišćenje interneta proglasiti za otuđenje jer mnogi imaju i održavaju paralelne realne, direktne kontakte sa onima sa kojima komuniciraju „virtuelno“.

Žikica Simić

gradjanin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime