Kažu crveni ljudi da idu praznici u kojima bledoliki dele, ali i otimaju poklone. Ma koliko gradovi, naselja, javni objekti bili ukrašeni, uz izloge sa natpisom „SALE“ – sve miriše na nemir. Otkud? Od kuvanog vina, uglavnog jeftinog. Raznobojni lampioni kineske proizvodnje igraju nam pred očima, dok mi očekujemo poklon – našu novogodišnju kutiju koju ćemo sami otvoriti, ne sluteći čega ima u njoj. Jer Deda Mraz ne postoji posle navršene desete godine života. Šta li će nama doneti, a šta odneti ‘po prvi put u istoriji’? Za sada sigurno znam da nam glavobolja od lošeg vina i ludog verovanja ne gine.
I kako to već ide, posle godina čekanja, neizvesnosti, drhtanja, spavanja na podu, bezbroj ustupaka (i još toliko učinjenih onako u hodu i bez najave), Srbija će konačno otvoriti prva dva poglavlja pregovora za pristupanje EU. I po prvi put u istoriji Srbije, ali i EU, prvo poglavlje je famozno 35. Što se mene tiče, tu i može da se završi priča, tako da neću ulaziti u analizu dobrobiti ostalih poglavlja.
Interesuje me ovo koje je na leđima srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ovog bez kojeg se ostala poglavlja neće otvarati i bez čijeg ispunjenja Srbija neće ući u EU, a kako najavljuju, neće ni moći da pregovara. Već pred samo utučenje ovog važnog i slojevitog novogodišnjeg poklona Srbiji, kutijica sa brojem 35 je uslov svih uslova da se otvori tako željeni paket i iz njega iskoči sigurno i lilihip.
Uslovi koji postoje u tom poglavlju mogu se direktno povezati sa Briselskim nesporazumom; sada u obliku za koji Srbija ima opravdanje da nema alternative na putu ka EU. Do sada je Srbija činila ustupke u Briselu pod izgovorom da će navodno nama preostalima na KiM biti bolje, a sada će isto to činiti, jer je u pitanju evropski put i lepša budućnost građana Srbije, u koje nas – ovde, očigledno ne ubrajaju. Jer nama sada nikako nije bolje.
Ponovo se vrše napadi na građane i njihovu imovinu, nasilna integracija ostavlja ljude u velikoj neizvesnosti, a mnoge i bez posla, prognoze ne najavljuju sunčano leto, jer su na red došli zdravstvo, obrazovanje i crkva.
Dok se mi ubrzano gasimo, važno je da se pale novogodišnje svetiljke svih boja. Mediji prenose opet o nekom istorijskom događaju zbog kojeg Srbija slavi, a mi čekajmo ne tako srećnu budućnost. Da li Srbija zna koliko će platiti ovaj novogodišnji poklon?
Vlast da, građani po pravilu ne, jer za njih postoji i druga strana medalje. Obećanje da će bolje živeti. Građanima se to obećava i odlaže ispunjenje svake godine, pa će tako biti i naredne, jer dok lagano propadanje traje, još lepo upakovano obećanje ih održava da ne padnu u očaj, onaj u kojem smo i mi ovde sada.
U jednom trenutku potpisaće se i pravni dokument o razumevanju između Srbije i tzv. Kosova. Posle toga smo dijaspora, ali ne ona bogata koja dolazi na odmore u maticu, već ona odbačena kao gorka kora limuna; dijaspora žrtvovana zbog šargarepe na štapu kojim je danas moguće pomerati i Planetu. Osim što i dalje nema tačke oslonca.
Radujmo se danas! I ako nam se plače, deca da ne primete tugu i bol! Nisu oni krivi već mi koji smo verovali i verujemo u novogodišnje pakete. Ovaj koji nam sada nude ući će u istoriju. Ali će se tih stranica istorije stideti i autori i predavači! Cepaće naša i njihova deca te listove i bežati sa časova, jer mi im to nismo obećali. Ova 35. kutija učiniće da i Deda Mraz ode po prvi put u istoriju. To je taj poklon sa početka teksta koji nam danas otimaju. Znaju to crveni ljudi, prenose sa kolena na koleno.
Nadam se da će nam deca oprostiti, jer ne znamo šta činimo.
Ljubiša Zubac
KoSSev
