Otvorena prijava tužilaštvu ili telefon Jelene Milić

Uvaženo tužilaštvo,moć koju ste dobili uvođenjem tužilačkih istraga i ostalim prozapadnim „reformama“ srpskog pravosuđa, a koje većina građana Srbije tek postaje svesna gledajući kako crveno svetlo na semaforu očas postane zeleno kada to nekome treba, a kamera koja građanina lako prepozna kada napravi saobraćajni prekršaj ne može identifikovati auto koji je počinio ubistvo, čini Vas bitnom društvenom polugom od čijeg funkcionisanja umnogome zavisi stanje u državi. Verujem da ste toga svesni. Posebno je značajan onaj segment zbog kojeg se gospođica Justicia od pamtiveka prikazuje sa povezom preko očiju – jednakost pred Vašim mačem!

Kada ste, onomad, protiv izvesnog gospodina Ivana Ivanovića, lidera SNP „Naši“, podigli optužnicu zato što je objavio nekakav spisak „izdajnika i srbomrzaca“, čak i kad apstrahujem činjenicu da ste svojom reakcijom multiplikovali medijski značaj pomenutog „spiska“, bio sam siguran da pravite ogromnu grešku iz najmanje dva kapitalna razloga:

Svima ste otvoreno stavili do znanja da virite ispod pomenutog Justicinog poveza i to uvek na istu stranu, stranu gde mirišu vlast i/ili novac
Ulazite u proces koji će ili prerasti u otvorenu diktaturu ili se pretvoriti u društveni cirkus, a ne zna se šta je od toga gore.

Moje mišljenje baziralo se na poznatoj činjenici da su kvalifikacije „izdajnik“ i „srbomrzac“ toliko rabaćene i odomaćene u našem političkom vokabularu da taj gospodin Ivanović nije rekao baš ništa što u pojedinim fazama svoje političke metamorfoze već nisu izgovorili predsednik Nikolić, premijer Vučić, ministri Dačić i Ilić, razulareni Čanak i mnogi drugi, kusi i repati, na našoj političkoj sceni. Zašto se, onda, njemu sudi a njima ne? – pitanje je koje se logično nametalo svakom građaninu Srbije koji rijaliti programe gleda manje od tri sata dnevno.

Odgovor na ovo pitanje postoji i ponudio ga je sam tok sudskog procesa gospodinu Ivanoviću, ali na to bih se vratio nešto kasnije. Hajde da prvo vidimo na šta liči, odnosno kuda se kreće taj proces pred Višim sudom (!!) a po Vašoj optužnici za „rasnu i drugu diskriminaciju“ protiv gospodina Ivanovića? Ka diktaturi ili ka cirkusu?

Bojim se, da se na kraju, svima nama zajedno, u ovom slučaju desilo ono najgore što se moglo desiti –papazjanija diktature u pokušaju i cirkusa u najavi. Jer, nesumnjivo zbog Vaše temeljitosti, proces Ivanoviću se kreće odviše sporo, dok se, opet nesumnjivo, zbog premijerovog neobičnog temperamenta,društveni procesi u Srbiji odvijaju nenormalno brzo. Lete. A kada je tako sve se obesmišljava.

Recimo, dok je članica tog Ivanovićevog „spiska“, 83-ogodišnja gospođa Latinka Perović, došla na red da bude saslušana u sudu, Vojislav Šešelj ne samo da se vratio iz Haga (gde se nalazio kad je „spisak objavljen“), nego je stigao i da se pred njom pojavi u palati pravde, pomene joj nekakav „omašćeni konopac“, podrži Ivanovića, a predstavniku tužilaštva dobacuje i postavlja mu neprilična pitanja. Pred više desetina svedoka! I nikom ništa. Šta je takvo ponašanje prema Ivanovićevom nepotpunom „spisku“? Ili, usuđujem se da pitam, šta je taj nesretni „spisak“ prema kvalifikacijama koje je žrtvama savamalskog nasilja uputio premijer Vučić, a koje ukazuju na motive i moguće izvršioce? Ali nigde optužnice, ni u jednom, ni u drugom slučaju?!

RAZUMEM STRAH

No, cenjeno tužilaštvo,

ne bih voleo da pomislite kako ja držim stranu gospodina Ivanovića, a protivu Vas i Vaše namere da stanete u kraj onima koji plaše drugosrbijance po društvenim mrežama. Taman posla. Tim pre što ja više i ne znam šta znači reč „izdajnik“ ili „srbomrzac“. Kunem Vam se.

Od kad nam je Vučić poturio pod nos Tonija Blera kao prijatelja Srba, a srpski narod to prihvatio i visoko ocenio na izborima, nekako se u meni sve pomešalo. I slomilo. Znam, znam da to nisu bili izbori, već „izbori!“, ali ništa drugo ne razumem. Ni ljude, ni vreme, ni događaje. Ni gospodina Ivanovića ne razumem sa tim „spiskom“, a Vas još manje, dame i gospodo tužioci, sa Vašom optužnicom.

Ali, zato, razumem strah Jelene Milić, Vašeg glavnog svedoka i osobe koja Vas je, kako to pokazuje sudski proces, uvukla u čitavu ovu farsu. Ona zaista radi jedan nezahvalan i frustrirajući posao. Plaćeni je lobista NATO-a i kao takva prima novac da nam objasni kako nas je Alijansa ubijala za naše dobro, i kako je osiromašeni uranijum zdraviji od obogaćenog. Kako smo ružni, prljavi, zli i kako su NATO-bombe isterivale đavola u nama. Nije to lako. Zaista se trudi, ali ne ide joj najbolje. Previše je mali igrač za tako veliki klub, previše frustrirana za silu koja stoji iza nje. Šta god kaže ili uradi NATO-u popularnost opadne za neki stepen. A i novac koji prima tužno miriše na malu Milicu, život bez najmilijih i redove koji čekaju zračenje na Onkološkom institutu. I tako godinama. Razumem njen strah. Strah od sutra. Strah od Boga. Strah od gazda koji plaćaju, a rezultata nigde…

A strah je emocija, fluid. Lako se transformiše. I onda te neko stavi na nekakav „spisak“. U trenutku su se svi njeni strahovi i evidentne frustracije slile u taj jedan strah, strah od „spiska“. I on je za nju realan baš kao nama NATO bombe. Imam razumevanja za to i zaista smatram da treba da joj pomognu sve državne institucije nadležne za strah. Pa i Vi, dame i gospodo tužioci. Svaki građanin treba da se oseća sigurno i bezbedno, bez obzira ko je i šta radi. Pa i ja. Ali, ja se ne osećam bezbedno i strašno se plašim. Nje, Jelene Milić. I kao što prihvatam da nju treba zaštiti od posledica onoga što je uradio gospodin Ivanović, tražim da mene zaštitite od posledica onoga šta je uradila ona. I zato, kao građanin, podnosim ovu otvorenu prijavu…

TELEFON JELENE MILIĆ

Poštovano tužilaštvo,

Moja prijava nije nikakva satira, niti ironija, kako bi ste, u prvi mah, zbog stila pisanja mogli pomisliti. Ona će sadržati mesto, vreme i opis učinjenog dela, koje je u meni izazvalo trajni strah od gospođe Milić. Što se tiče načina mog izražavanja on je takav jer nemam novaca za advokata, a nisam ni pravnik, već samo autor Fonda Strateške Kulture (nadalje FSK), najpoznatijeg ruskog portala na srpskom jeziku. Dakle, nepomirljivi ideološki protivnik Jelene Milić. Ona misli da Srbija ima prosperitet u NATO-u, a ja zdušno smatram da se treba okrenuti ODKB-u. Ona veruje u Novac i Unipolarni svet, a ja u Putina i Treći Rim. I tako TO. Ne smeta mi njen posao, a mislio sam da ona čak i ne zna ko sam ja, ali izgleda da zna.

Uglavnom, bilo je to ovako. Gospođa Milić ima veliki i skup mobilni telefon, na čijoj je poleđini izgravirana ili nalepljena američka zastava. Prava pravcata, sa prugama i zvezdicama. Iz te zastave zloslutno se uzdiže oko moćne kamere, pa čitava naprava kada je usmeri prema Vama deluje ne samo opasno, nego i preteće. Posebno nama, koji smo rođeni na Kosmetu, i kojima su baš takvom zastavom razulareni Šiptari mahali dok smo u dugim zbegovima odlazili sa zemlje na kojoj smo rođeni. Možda i zauvek! Ali, sigurno da ni drugima nije prijatno kada im spravu koja liči na dron uperite u lice. Oficirima vojske Srbije, koji su ratovali protiv NATO-a, na primer. A upravo je to ona radila, dana 12.12.2015. godine u beogradskom Medija centru, na Međunarodnoj konferenciji „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“ koju je organizovao FSK. Na samom početku, ustala je i počela da svoju skupocenu telefonsku spravu usmerava u pravcu učesnika i slika ih. Jednog po jednog, odstreljivala ih je svojim blicem, sve dok lucidni pukovnik Svetozar Radišić nije uzvratio, pa svoj telefon usmerio na nju i kliknuo.

Šta je to značilo, ako ne zastrašivanje?! Svi znaju da ona radi za NATO i da NATO ubija ljude. Svuda po svetu. I bez razloga, a kamoli kada umisle da imaju neki razlog. Zato, nikako nije prijatno da Vas neko ko radi za njih slika na anti-natovskoj konferenciji, uperivši u Vas stakleno oko koje izvire iz američke zastave. Ja čak nisam bio ni učesnik konferencije. Stajao sam u hodniku sa jednim prijateljem, kada je ona izašla, prošla pa zastala, a onda se okrenula i u mene uperila svoju preteću spravu. Sevnuo je blic. Noge su mi se odsekle. Bože, ona zna ko sam ja – pretrnuo sam. Šta će njoj moja slika? Hoće li je poslati u Brisel ili Vašington? Analitičkom odelenju ili likvidatorima? Zašto sam se uopšte petljao sa ovim Rusima? – munjevito mi je prolazilo kroz glavu. I šta sada da radim? Da li da se promenim ko Vučić ili da potrčim za njom i padnem na kolena moleći je da me izbriše iz memorije te zlolutne sprave? Ili bar da mi nigde ne pošalje sliku. Priznajem, svašta mi je padalo na pamet, dok sam je gledao kako zamiče niz stepenice…

Od tada se, cenjeno tužilaštvo, moj život promenio. Smršao sam i onemoćao. Bojim se za sebe, brinem za decu. Pišem lošije, a živim od pisanja. Ponekad je i sanjam. Jelenu Milić i njen telefon. Ne znam šta je gore. Budim se mokar od znoja, umoran od očaja. Stenjem i pitam se gde je moja slika? I siguran sam da se osećam ugroženije nego ona posle Ivanovićevog “spiska”. Eto …!

I zato tražim od Vas da detaljno istražite zašto je Jelena Milić, dana 12.12.2015. podizala telefon-američku zastavu na penzionisane oficire koji su ratovali protiv NATO-a i nemoćan narod? I zašto je, čim je islikala koga je htela, otrčala negde? A posebno zašto je, u hodniku, slikala mene, koga nikada pre toga nije videla i koji nisam bio ni učesnik skupa? Takođe, da li je, i kome, slala tada načinjene fotografije?

Mislim da bi istražne radnje po ovim pitanjima za Srbiju bile, ako ne većeg, a ono barem istog značaja kao istražne radnje koje su preduzete u slučaju Ivana Ivanovića. I obavezno da se utvrdi, da li je nekada i gospodina Ivanovića slikala svojim zastrašujućim telefonom, pa ako jeste da mu se to uzme kao olakšavajuća okolnost.

 Dragan Milašinović

Fond Strateške Kulture