Rođena sam u Nišu. Odrasla sam u Nišu. Školovala sam se u Nišu. Grad Niš sam napustila dva puta: prvi put da bih u Beogradu studirala francuski jezik i drugi put da bih u na Filološkom fakultetu u Eksu, Francuzima predavala naš jezik. Tom prilikom upoznala sam eminentne stručnjake iz oblasti lingvistike. Jedan od njih me je prihvatio za doktoranta, te sam i doktorirala opštu lingvistiku. I ponovo se vratila u svoj Niš.
Filozofski fakultet u Nišu otvorio je grupu za francuski jezik. Mislila sam da ću konačno u svom gradu raditi ono sto sam radila u Francuskoj : predavati na fakultetu.
Dekan me je uputio na upravnika departmana, dobila sam odgovor da fakultet nema potrebe za mojim profilom naredne dve godine, zatim narednih pet godina… za dalje se nisam ni raspitivala.
Obratila sam se gospodinu Gradonačelniku. Sledeći savet njegove sekretarice, napisala sam mu mail. Mislim da ga nikada nije pročitao. Zatim sam napisala pismo i lično ga odnela. I dalje imam papirić sa pečatom da ce pismo biti predato gospodinu Gradonačelniku, koji će mi ubrzo i odgovoriti… Kako odgovora nije bilo, javila sam se da bih zakazala sastanak, kao i svi građani Niša. Sekretarica mi je rekla da je gospodin Gradonačelnik u gužvi i da je privremeno ukinuo dan prijema građana.
A, grupa za francuski na Filozofskom fakultetu primala je nove predavače… iz Beograda, iz Novog Sada, sa katedri drugih fakulteta… U grad Niš dolazili su neki bolji, kvalifikovaniji, ne znam bas tačno po kom kriterijumu, ali potrebe za mojim profilom i dalje nije bilo… Niko nije osporavao moj uspeh – odbranjeni doktorat u Francuskoj, ali su me neki ljudi sa čuđenjem gledali pitajući se zašto sam se uopšte i vratila iz Francuske.
Vratila sam se jer me je savladala nostalgija za svojim rodnim gradom, vratila sam se da bih se približila svojim ostarelim roditeljima, vratila sam se sa nadom da ću svojim profesionalnim kompetencijama pomoći gradu Nišu. Dočekala me je zabrana zapošljavanja, koja se nije odnosila na fakultete, ali tamo za mojim profilom nije bilo potrebe.
A moj grad, moj Niš, polako je poprimao sve karakteristike jedne učmale provincijske kasabe ; ko je imao posao, trebalo bi da bude srećan, vremena su teška, zabrana zapošljavanja je na snazi…
U međuvremenu sam se javljala na sve objavljene konkurse, koje su raspisivali fakulteti u svim gradovima Srbije, za lektorat, asistenta, docenta… moj profil nigde nije odgovarao. Poslala sam svoj CV svim privatnim fakultetima, školama stranih jezika, javila sam se svim izdavačkim kućama pokušavajući da pronađem posao prevodioca…
Trenutno zamenjujem koleginicu koja će se sa porodiljskog odsustva vratiti za par meseci. Tome mogu da zahvalim jedino direktorki te škole, koja je između par kandidata izabrala mene i tako mi pružila mogućnost da upotpunim svoj CV iskustvom u osnovnoškolskom obrazovanju.
Radim u osnovnoj školi u Beloj Palanci, svakoga dana u transportu provedem po tri sata, uklapam autobuse sa časovima… I kroz par meseci spremam se da opet živim od penzije svojih roditelja.
Gospodine gradonačelniče, iako sam apolitična, trenutak, koji traje već dvadesetak godina, nažalost me je uverio da nekako sve to ima veze sa politikom. Ja ne znam koji su bili „oni“ koji su doveli zemlju do ekonomske propasti, niti znam koji su „oni“ koji su došli posle njih da bi poboljšali opšte stanje u zemlji. Ne znam ni koji su sada „oni“ kojima su ruke vezane vraćanjem dugova koji su njihovi prethodnici napravili. Samo konstatujem da se određena radna mesta pretvaraju u zatvorene mreže u kojima vlada nepotizam, a mislim da je jedina sad prihvatljiva sentenca „do ut des“ (‘ja tebi ti meni’). Želim da ostanem u svom gradu, da se bavim poslom za koji sam školovana, i da od svoje zarade pristojno živim, pomažući i sina, koji, uprkos svojoj diplomi i najboljim godinama, nema posla.
Ivana Miljković
gradjanin.rs
