Dragi Aleksandre, imenjače, jer Mihailo u prevodu znači: „Onaj koji bi voleo da se zove Aleksandar, ali, avaj, retrogradni kum” …
Elem, pišem ti i ja želeći da ti kažem- odlazim!
Daleko odavde, mislim od Beograda, čak u Niš, u tazbinu, za zimski raspust, i ne vraćam se bar do polovine februara!
Ne žalim se ni na šta, rekoh samo da ti javim jer znam koliko te zabole za otvorena pisma ovog tipa!
Mislim, zabole te u duši, jer znam da zaista činiš sve da Srbija postane država u kojoj će svako moći da živi od svog rada, i zato ne razumem ove što odlaze „trbuhom za kruhom“, jer kruha, vala, u izobilju, eno penzionere ne možeš ni suzavcem da isteraš iz kontejnera, ko da su domaćini slave, to se navadilo i osililo na tri obroka …
Tamo negde će im, misle, biti bolje, a zaboravljaju da si i ti kao dečarac težačio u jednoj londonskoj gvožđari, žuljao te isceliteljske ruke, imao sjajnu karijeru kao oštrač eksera ali si odlučio da se vratiš rodnoj grudi i ovde tupiš!
Htedoh reći- tupiš i zatupljuješ Srbiju bruseći je kao dijamant koji će ponosito stajati na vrhu krune cara bez carevine ali s kamarom dvorskih luda, ponosno koračajući u obećano sutra za dve godine, jer toliko gladnima treba da sitnim koracima stignu tvoje proročke stope, u koje bi se moglo sliti jezero suza.
Suza radosnica, dabome, jer u rastrojstvu dođe čoveku ponekad da brizne u plač smejući se, al to rastrojstvo nije simptom ludila već borbe čoveka da prizna sebi ono što su ti odavno priznao nama: „Neprijatno je koliko nam dobro ide“!
I ide nam, zaosta, u pi.du materinu, ali ima li ičega prirodnijeg i iskonskijeg od toga, jer odatle smo svi ponikli ali je kočničarima reformi i dežurnim kritizerima teško da to priznaju, tvrdeći da su svi do jednog došli na svet „carskim rezom“ i da s tom materinom nemaju nikakve veze…
Dakle, činiš sve da nas vratiš suštini; 28 sati dnevno radiš da stotine hiljada njih ne bi moralo ni sat, lenstvujući po biroima za nezaposlene i mlateći nekakvim diplomama ko onom rabotom po koprivi; uložila je ova vlast u nervno rastrojstvo Srbije kao kapitalnu ivesticiju a niko ni hvala da kaže, već polovina nacije razgovara sama sa sobom, polovina ni sa kim, a ona treća (i to je vaš uspeh što imamo čak tri polovine) navrla da beži odavde!
Izvolite, srećan put, svi u vazduplohove pa pravac tamo gde nikome nije neprijatno koliko mu dobro ide, a zapitaćete se kakvi su to ljudi kojima ništa nije neprijatno i shvatiti bolnu istinu: bez obraza, srama, stida, briga, gladi, neplaćenih računa, dospelih kredita, zakrpljenih gaća i ostalih trica!
Toliko od mene, dobri moj Aleksandre, ako zatrebam- u Nišu sam!
Zam da te zabole, ali čuvaj dušu, treba Srbiji to bogastvo da ostane šta za nama kad ostalo razbagatelišemo Arapima i ostalim haiku investitorima!
Alekova duša je srce Srbije i najskuplja srpska reč, ostalo je rasprodato, a čega nema bez toga se može…
Mihailo Medenica
Dvaujedan
Postovani Mihajlo majstore, zabole me glava od ovako tacnih konstatacija naseg trpeljivog i tuznog zivstvovanja. Ali sta da se radi kada je tesko objasniti da Aleksandar u neprijatnosti sto nam toliko dobro ide nije mislio na narod nego na njegovu dvorsku svitu i seize rasporedjene po organima i organizacijama gde se moze unovciti Megatrendova diploma i da od losih djaka koji su dobro poznati u svojoj sredini odjednom preko noci dobijete sjajne strucnjake opte prakse za nista. Da ne duzim dobro ide njima ali ne ide nama koji nismo oni. Da vece jednom razbijemo ovu famu kome ide a kome ne ide.