Otvoreno pismo premijeru

0
566

Gospodine premijeru, i sličnima tebi, u daljem tekstu Ti!

U srpskom narodu, a najčešće kod seljaka, i to onih oštroumnih, kad hoće da nešto kaže, a da drugi čuje, on postavi pitanje da bi odgovorio. Pitam ja tebe, da li ti znaš kuda ideš i šta hoćeš? Ideš u propast, a ne znaš šta hoćeš!

dejan

Upamti dobro ova lica na fotografijama, i ovaj dan, i ove rečenice. Ne smeš! Ne može! Ne dam!

Možeš ti da se „zabavljaš“ koliko hoćeš, i svi tvoji, i slični tebi. Da prodaješ maglu. Da obećavaš. Da pregovaraš u ime tvoje većine, ali ne smeš, nećeš moći, da se „igraš“ sa mojom krivom kruškom ispred moje stare kuće, sa Karađorđevom zvezdom sa mačevima, sa Ordenom za hrabrost, sa tradicionalnim demokratskim uverenjima naše porodice.

Možeš ti, gospodine, da trošiš ono što su ti deda i otac ostavili, da prljaš i izvrgavaš, da upropaštavaš. Ovo je moje i to ne smeš!

Možeš ti da pričaš bajke ovoj „izgubljenoj“ većini, ali meni ne možeš. Ja sam odrastao na zdravoj hrani. U moje vreme je „plavi kamen“ bio zakon, a ne otrovi i tablete, pa zato, hvala Bogu, znam šta smrdi a šta miriše.

Možeš ti šta hoćeš, ali od ovoga, samo što ti ja dozvolim. A to će biti. Nikada!

————

REČ DVE O MOJOJ PORODICI

Moj deda je nosio
Platnenu košulju
pantalone na bridž
I nije imao kaiš
A bio je Srbin.

Znao je šta znači
Nemati i ginuti
Poštovao je svog komšiju
I nije kršio običaje.

Onda su došli stranci
Stavili mu kravatu
Opasali ga kaišom
Rekli mu da Bog prašta
I da je sve dozvoljeno.

***

Moja baka je nosila
Belu maramu
Vutaru i štrikani džemper
I leti je išla bosa.

Da Vas podsetimo:  Srpski pisci o albanskoj golgoti

Uspavljivala nas je
Pričama o dobroj vili
Vodila na prela i sedeljke.

Onda su došli stranci
Kupili joj cipele
I rekli, putuj
Od snova se ne živi.

Dejan Đorđević, književnik

facebookreporter.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime