Otvoreno pismo premijeru

Dvogodišnje dete miluje u krilu zmiju otrovnicu privučeno šarenilom njenih boja. Naš premijer toliko lepo priča o našoj ćirilici da bi je zavoleo i neko ko i ne zna srpski jezik. Kaže: „Naša ćirilica je toliko lepa da nikoga ne treba terati da je koristi“. Međutim, gledanje kroz ključaonicu sužava vidike i diktira zaključivanje. Ono detence se izlaže životnom riziku jer nema dovoljno saznanja o svom životnom okruženju. Ni naš premijer, kao i sve generacije naših sunarodnika rođene posle Novosadskog dogovora, nije upućen u prilike sa našom ćirilicom, pa dok se ona nalazi pred nestankom on govori o njenoj lepoti kao da je ona neki muzejski eksponat. Ona nezadrživim koracima baš i ide prema muzejskim policama, a njoj nije mesto u muzeju nego u životu i delovanju naroda, kao u predjugoslovenskoj Srbiji. Nije dovoljno da premijer iz publike bodri ćirilicu, treba da utrči na teren i daje golove. Mi smo poradili na premijerovoj obaveštenosti o sudbini ćirilice nebi li on poradio na njenoj zaštiti i očuvanju.

Znamo, ako bi neko pred detetom ubio otrovnicu, ono bi briznulo u plač! Tako i naš premijer. Iščuđuje se zašto mu se uopšte govori o ćirilici. Zar nije dovoljno što je ona lepa?
***

Prilikom Vašeg predstavljanja nove vlade u Skupštini Srbije prvi put ste javno govorili o ćirilici. Iz Vašeg izlaganja videli smo dve stvari:

Vaš lični dobronamerni odnos prema ćirilici i
Vašu neobaveštenost i nepoznavanje prilika sa ćirilicom kod nas.

Srpska ćirilica se nalazi pred istrebljenjem, a lični dobronamerni odnos prema njoj od strane premijera Srbije nema nikakvog značaja za njen opstanak, jer ona već preko 60 godina i dalje nestaje. Zbog Vašeg nepoznavanja prilika sa ćirilicom Vi lično niste ni svesni njene ugroženosti i za Vas je tu „sve u redu“, a ona i dalje nestaje. Mi čuvari ćirilice iz Niša osećamo kao svoju dužnost da Vama lično, ali i svim generacijama koje su u školu krenule posle Novosadskog dogovora iz 1954. godine ukažemo na prilike sa srpskom ćirilicom u Habsburškoj monarhiji, Kraljevini SHS/Jugoslaviji, FNRJ/SFRJ kao i postjugoslovenskoj Srbiji do danas. Neobaveštenima je lako manipulisati, što i Vaš lični primer jasno pokazuje. Nije dovoljno da nam premijer „voli ćirilicu“, da mu je ona „lepa“, jer Vašim „Mi branimo oba pisma“ postupate poput krave-šampiona koja daje potok mleka, a onda u to mleko – umoči rep!

Istrebljenje srpske ćirilice nije nikakav „spontani proces“, nego smišljen, planiran, organizovan, finansiran i kontrolisan proces koji je pokrenut iz inostranstva (Vatikan: „Samo jevrejski, grčki i latinski jezik i njihova pisma su dostojni Biblije i hrišćanske vere, a ostali jezici i pisma su đavolja dela“); vrata mu odškrinuli Karađorđevići („Jugoslavija važnija od Srbije“, „Srbi, Hrvati i Slovensci su tri plemena istog naroda i govore srpsko-hrvatsko-slovenačkim jezikom“); prihvatili ga komunisti u FNRJ/SFRJ među kojima su glavnu reč vodili Broz, Kardelj i Bakarić („Raskrstili sa velikosrpskom buržoazijom i velikosrpskim hegemonizmom“); a nastavili ga lingvisti i političari bezmalo svih stranaka u postjugoslovenskoj Srbiji („Kako ćemo sa ćirilicom u Evropu“, „Dvoazbučje je naše bogatstvo“). Gospodine Vučiću, imate dve mogućnosti: da se upoznate sa prilikama sa ćirilicom u raznim državama u kojima je naš narod živeo u raznim periodima, ili da unapred odbacite ovu našu poruku i da se i dalje uljuljkujete „bogatstvom dvoazbučja“ i tešite „ravnopravnošću pisama“. Izbor je Vaš, a ostaće zabeleženo da smo Vam skrenuli pažnju i da smo Vas upozorili.

Ćirilica je osuđena na smrt i pre nego što je rođena! Evo šta je Vatikan kao jedina patrijaršija u Zapadnom rimskom carstvu ostavio iza sebe u pogledu pisama. Svima kojima je doneo hrišćansku veru, „u paketu“ je nametnuo i latinsko pismo! Tako su nestali ertursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, poljske rune, mađarske rune, glagoljica, dubrovačka ćirilica, hrvatska ćirilica, bosanska ćirilica („begovsko pismo“), rumunska ćirilica, filipinsko iločko pismo, pismo sa Uskršnjih ostrva, kinesko pismo u Vijetnamu, razna slikovna pisma Srednje i Južne Amerike, itd. Dakle, cela Zapadna Evropa je očišćena od predhrišćanskih pisama i nametnuta im je latinica, kao i zemlje na ostalim kontinentima gde su hrišćanstvo doneli španski, portugalski i francuski katolički misionari.

Srpski narod se prvi put sreo sa netrpeljivošću rimokatoličke vere prema njegovom ćiriličnom pismu još u Austrijskom carstvu, u kome je katoličanstvo bila državna vera, pa su se Dvor, crkva, sudstvo, školstvo i vojska svim silama obrušili na srpski narod i njegovu pravoslavnu veru, kao i na julijanski kalendar i ćirilično pismo kao obeležja pravoslavne vere, sa ciljem da Srbe odvoje od pravoslavne Rusije. Ovi nasrtaji su bili najsuroviji u vreme carice Marije Terezije, kada je graničarski oficir Filip Radotić bio osuđen na smrt zato što nije pristao da – pređe na uniju! Srbima je bilo zabranjeno:

Da u životu i školi koriste svoje ćirilično pismo;
da svoju decu krste u pravoslavnoj veri i u pravoslavnim crkvama;
da svojoj deci daju prezimena na „ić“, pa odatle i današnja prezimena prečanskih Srba – Bugarski, Petrov, Boškov, Markov, Popov, Pomorišac, Suvajac, Kurjakov, Malešev, Peričin, Dragin, Kaćanski, i sl;
da svoje mrtve sahranjuju na katoličkim grobljima, ali da bi bilo neprimetnije sahranjivanja su zabranjena danju, pa su Srbi to činili krišom po šumama, utrinama, kraj puteva, po svojim dvorištima, itd, jer zna se kakva je u ono vreme bila spremnost naroda na noćni boravak na groblju;
da svoje crkve grade u pravoslavnom stilu, i bio je dozvoljen samo „barokni stil“ („jezuitski stil“), pa odatle sve pravoslavne crkve na nekadašnjem prostoru Austrijskog carstva liče na katoličke;
da se naseljavaju u određene oblasti i određena naselja.

Pored ovih izričitih zabrana i nasrtaja na pravoslavlje i ćirilicu, koji su bili neskriveni i vidljivi „iz aviona“, korišćena su i prikrivenija, prefinjenija, ali lukavija i podmuklija sredstva. Pod vidom „finansijske uštede“, Srbima je bilo ponuđeno da svoje knjige mogu da štampaju samo u određenoj štampariji (unijatskog jermenskog mehitarističkog manastira!), koja je bila pod kontrolom i uticajem dvora, pa su Srbi više puta odbijali da preuzmu i koriste takve „jeftinije“ i „pravoslavne“ knjige kad su videli da u njima ima smišljenih podvala i proturanja katoličkih verskih odredbi. Kada je Srbin uzimao novčani zajam, diskretno mu je saopštavano da pare ne mora da vrati ako sa porodicom – pređe na katoličku veru.

Pa ipak, i u takvim najsurovijim okolnostima, Srbi su ćirilicu negovali, koristili, čuvali, branili i prenosili na svoje potomke, jer su je smatrali za suštinsko svojstvo svog verskog i nacionalnog identiteta. Kada je posle Berlinskog kongresa 1878. g. Bosna i Hercegovina predata na upravu Austro-Ugarskoj, austrijski guverner Benjamin Kalaj je pokušao da Srbima oduzme njihovu ćirilicu i nametne im hrvatsku latinicu, ali su Srbi sa svojom pravoslavnom crkvom i svojim građanskim staležom tome pružili takav otpor, da je dvor odustao od zabrane ćirilice, pa posle toga Srbi više nisu morali da se odazovu sudu ako im poziv nije bio uručen baš na ćirilici! U vreme najvećih opasnosti za srpsku ćirilicu, ona je bila sigurna, jer su je Srbi smatrali za suštinsku odliku svog bića, kao hleb nasušni, kao vazduh koji se diše, kao svoj život!

U Kraljevini Jugoslaviji kralj Aleksandar, „lingvista sa sabljom“, je bi spreman da uvaži predlog „dvorskog lingviste“ Jovana Skerlića da „tri plemena istog naroda“ pređu na ekavicu i latinično pismo, koji bi zajedno činili – jugoslovenski jezik! Kraljev učitelj Aleksandar Belić je jedva uspeo da ga odvrati od te namere.

U partizanskoj Jugoslaviji glavnu reč su vodili Josip Broz, Edvard Kardelj i Vladimir Bakarić, „lingvisti u kožnim mantilima“, bivši austro-ugarski podanici odrasli na mržnji prema pravoslavlju i ćirilici. Sad su pred sobom imali odrešene ruke i čiste puteve da sprovedu iskorenjivanje ćirilice. Možemo slobodno reći da je za komunističku vlast iskorenjivanje srpske ćirilice bilo među zadacima sa prioritetom, poput nacionalizacije velikih privatnih preduzeća, fabrika i crkvene imovine; poput suđenja ratnim zločincima, domaćim izdajnicima i saradnicima okupatora, itd. Naravno, iskorenjivanje srpske ćirilice nikada nije javno saopštavano kao cilj, nego je sprovođeno prikriveno, zaodenuto u oblandu „ostvarivanja nacionalne ravnopravnosti“ i klicanja „bratstvu i jedinstvu“. Tek u januaru 2011. godine naš sunarodnik koji 40 godina živi u inostranstvu je otkrio jednu američku magistarsku tezu, izveštaj CIE o raskidu Tita sa Staljinom (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito – Stalin Split 1948-1950. – str. 148), iz koje se vidi da je komunistička vlast već na samom početku svog „mandata“ imala u planu istrebljenje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom:

Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito – Stalin Split 1948-1950. – str. 148

Agent CIA-e prepričava razgovor između američkog ambasadora u Jugoslaviji Džordža Alena i jugoslovenskog ministra kulture:

„U to vreme Džordž Alen me je jednog dana zamolio da prevodim ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti i na ćirilici i na latinici, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid“? On je na to rekao: „U izvesnom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu“.

I počelo je sprovođenje „dugoročnog pristupa ovom problemu“:

Iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbačena je dotadašnja srpska ćirilica sa 30 znakova za 30 glasova srpskog jezika i zamenjena „neutralnom“ latinskom abecedom sa samo 26 znakova.
Teleprinteri u vojsci, na Pošti i po preduzećima su imali isključivo latinske tastature, što je po definiciji isključivalo mogućnost korišćenja ćirilice.
Televizija Beograd je prvih 20 godina svog postojanja, od 1958 – 1978. godine, koristila isključivo hrvatsku latinicu u svojim programima, iako su svi ostali republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Brojne generacije srpskog naroda su rođene i odrasle a da na televiziji nisu videle ni jedno ćirilično slovo, što je kod njih već stvorilo „stečeni refleks“ da je ćirilica „zastarelo, prevaziđeno i za savremenu tehniku neupotrebljivo pismo“.
Do 1961. godine registarske tablice na vozilima su označavale republike: S = Slovenija, H = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija i M = Makedonija, što znači da su čak 4 republike imale ćirilične registarske tablice, a od 1961. godine tablice su označavale gradove, i sve su samo na latinici.
Bez ostavljanja pisanih tragova, čak i bez telefonskih razgovora, samo u ličnim susretima republičkih, sreskih, gradskih i opštinskih sekretara Partije, usmenim putem „u četiri oka“ prenošena su naređenja vlasti o povlačenju iz upotrebe ćiriličnih pisaćih mašina, pa čak i najnovijih, i njihovom sklanjanju u podrume, magacine, skladišta, budžake za pribor čistačicâ i sabirališta sekundarnih sirovina (otpade), i zabrani njihove dalje proizvodnje i uvoza. U upotrebi su ostale samo latinične mašine. Sva dokumenta koja su građani dobijali od države bila su pisana isključivo latinicom, što je dodatno proširivalo obim „stečenog refleksa“.
19.1.1974. godine smenjen je dekan Ekonomskog fakulteta u Nišu zato što je tražio da se ćirilične pisaće mašine „puste iz zatvora“ i vrate u upotrebu. I to smenjivanje je bilo zastrašivanje Srba da ne ometaju sprovođenje „dugoročnog pristupa ovom problemu“.
U prodavnicama, etikete na industrijskim proizvodima bile su isključivo na latinici, što je u dobroj meri kod građana uzdrmalo i njihovo sećanje na ćirilicu.
Pojava računara, koji su dugo imali isključivo engleski jezik, menije i latinska slova, kod građana je gotovo zapečatila njihov interes za ćirilicu.
Kad su se pojavili mobilni telefoni, koji kao i računari nisu imali ćirilične ispise niti mogućnost slanja SMS poruka na ćirilici, građani to više nisu ni primećivali, jer je „stečeni refleks“ već bio potpuno formiran.
U JNA (Jugoslovenskoj Narodnoj Armiji, oružanim snagama bivše FNRJ/SFRJ) u propisima je važila „ravnopravnost pisama“, a koja je u stvarnosti izgledala ovako:
U vojnom školstvu – udžbenici, učila, diplome – isključivo latinica;
u vojnoj administraciji – lične karte, zdravstvene i partijske knjižice, obrasci, formulari, dozvole za izlazak u grad, tehničke knjižice za oružja, oruđa, motorna vozila i inženjerijske mašine – isključivo latinica;
predmeti koji su pojedincima i jedinicama dodeljivani u znak priznanja
medalje odličnog strelca, zastavice „Najbolji vozač“, zastavice „Najbolja jedinica“, pehari u sportu – isključivo latinica;
vojna štampa, periodika i stručni časopisi – isključivo latinica;
u Vojnofilmskom centru „Zastava film“ svi dokumentarni i nastavni filmovi isključivo latinica, itd do poslednje pore života u toj vojsci.
Jedino mesto gde je postojala ćirilica bila su roditeljska pisma vojnicima. To je jedino gde vojska nije mogla da izda komandu „Na desno ravnajs“, ili „Ravnopravnost napred, ćirilica – STOJ“! Međutim, godine 1980. (Tito je još bio živ!) vojnici i mornari u garnizonu Pula su primetili da roditeljska pisma vojnicima koja su bila adresirana ćirilicom – nisu dospevala u kasarne! Neki dežurni „čuvar ćudoređa“ je bio na takvom mestu da je mogao da cenzuriše vojničku poštu i da ćirilična pisma skreće u otpad.
Teletekst na televiziji i dan-danas ne postoji jedino na srpskoj ćirilici. Rusi, Grci, Hrvati, Bugari, Makedonci i ostali evropski narodi nemaju „tehničkih problema“ da na teletekstu koriste svoja pisma.

Sve to uopšte nije bilo ni „slučajno“ ni „spontano“. Sve je to bilo sprovođenje odluka Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine, lukave i podmukle dosetke jugoslovenskog komunističkog rukovodstva, tačnije „austro-ugarske trojke“ koja je praktično vladala Jugoslavijom. Umesto providnih surovih metoda nasilja Marije Terezije, oni su odabrali da isti cilj postignu bratskim zagrljajima i poljupcima „bratstva i jedinstva i nacionalne ravnopravnosti“. Novosadski „dogovor“ je imao svoje objavljene ciljeve – „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“ – i svoje neobjavljene ali stvarne ciljeve – iskorenjivanje srpske ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom!

Hrvati nikad nisu marili ni za „ravnopravnost pisama“, ni za „bogatstvo dvoazbučja“. Ta podvala je važila – samo za Srbe! Zato jedino Srbi i danas uče drugo pismo! U Hrvatskoj su odmah posle razbijanja Jugoslavije izbacili ćirilicu iz školskih programa, a Srbi razbijanjem Jugoslavije ništa nisu primetili! Oni i dalje „govore srpskohrvatskim jezikom“ i dalje se drže „ravnopravnosti pisama“! Svojim rođenjem i odrastanjem u dirigovanom i kontrolisanom okruženju isključivosti latinice u „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ Srbi stasavaju uz zabludu o „našem pismu“, pa su danas spremni da se tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Gospodine Vučiću, ovo važi i za Vas! Zato ste i „ponosni što branite oba pisma“! Takvi Srbi, kad odrastu, sami će postati zaprega upregnuta u Vatikanska kola i sami će nastaviti da iskorenjuju srpsku ćirilicu i da „kao svoju“ koriste hrvatsku latinicu! A i ako budu pisali ćirilicom, neće primećivati njeno nestajanje i neće biti nikakva smetnja njenom daljem iskorenjivanju. Gospodine Vučiću, i ovo važi i za Vas.

Godine 2010. učenici trećeg razreda osnovne škole u Nišu su na kraju školske godine na tabli ispisali poruku zahvalnosti svojoj učiteljici, i svi su se potpisali. Roditelj koji je došao da svom detetu čestita završetak školske godine video je da su se od 30 učenika samo dva deteta potpisala pismom svog naroda, pismom na kome su se opismenili – „ravnopravnom“ srpskom ćirilicom. U drugom razredu su učili tuđe pismo, a u trećem su zaboravili svoje. Eto pravog cilja sedativa o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ – da podvali! Čim su naučili tuđe, smesta su zaboravili svoje! Premijer Vučić, doduše, nije zaboravio svoje, ali ne primećuje nestajanje ćirilice. On „brani oba pisma“ i dalje veruje u „ravnopravnost pisama“, u „ravnopravnost“ gotovo jedinog prisutnog i gotovo nepostojećeg!

I, ciklus iz vremena rođenja njihovih roditelja se ponavlja i nastavlja. Vatikan je znao: u prvoj generaciji će imati protivnike; u drugoj generaciji protivnici će ćutati; u trećoj generaciji unuci bivših protivnika će postati dobrovoljni saradnici sopstvenog okupatora, zaprega dobrovoljno upregnuta u vatikanska kola, i sami će nastaviti da iskorenjuju ćirilicu i da umesto nje koriste hrvatsku latinicu. Ovim je Vatikan postigao savršenstvo okupacije – da okupirani preuzme na sebe čuvanje tekovina sopstvenog okupatora! Da dobrovoljno nastavi da živi pod okupacijom!

Posle Novosadskog „dogovora“ ni jedan učitelj, nastavnik ili profesor nije srpskoj deci rekao zašto ona za svoj jezik uče dva pisma. U početku to nisu smeli da kažu, jer su se bojali za svoja radna mesta, a kasnije, kad su i sami rođeni i odrasli na isključivosti hrvatske latinice uz podvalu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, to nisu ni znali da kažu, pa su deca odrasla na zabludi da je i latinica – srpsko pismo. Među tom decom je i današnji premijer Vučić. Zbog toga današnji Srbi nervozno reaguju kad čuju izraz „hrvatska latinica“. Prosvetni radnici već mnogo generacija ni sami ne znaju kako je došlo do toga da se u Jugoslaviji koriste dva pisma, i ko je šta uneo u Jugoslaviju kao miraz, pa srpska deca nisu ni mogla da saznaju da su u Jugoslaviju Srbi uneli svoju hiljadugodišnju ćirilicu, a Hrvati svoje treće pismo – dvovekovnu latinicu, jer su i sami prethodno vekovima pisali glagoljicom, pa i ćirilicom! Ali to danas ne znaju ni sami Hrvati – da su prethodno vekovima pisali glagoljicom i ćirilicom – pa onda mladim Srbima ne možemo ni zameriti što to ne znaju. Viču: „Hrvati hoće da nam ukradu ćirilicu“ a nisu ni svesni da su upravo Hrvati njima uvalili svoju latinicu! A lingvisti iz vremena komunista su to srpsko neznanje zloupotrebili, pa su srpskom narodu podvalili tako što su istiniti Belićev stav: „Mi Jugosloveni imamo dva pisma“ žonglerski preokrenuli u podvalu: „Mi Srbi imamo dva pisma“! I današnji lingvisti svesno nastavljaju sa ovom podvalom, pa su čak otišli i korak dalje – izmislili su i „srpsku latinicu“! Tu „srpsku latinicu“ je prvi put u pisanoj istoriji srpskog jezika u Pravopis Matice srpske iz 2010. g. uneo Mato Pižurica po narudžbi vojvođanskog autonomaškog rukovodstva, za šta je dobio – nagradu za životno delo! „Srpska latinica“ – dijagonala trougla! „Srpska latinica“ – muslimanski čvarci! „Srpska latinica“ je zubna proteza koja je Srbima ugrađena posle prethodnog nasilnog izbijanja zdravih zuba!

Gospodine Vučiću, Vi sa stavom „čuvajmo ćirilicu ali ne napuštajmo i latinicu“ meni ličite na pretpostavljenog lekara koji bi lečenju bolesnika pristupao sa stavom „i bolesnik i virusi“! Našu ćirilicu ne ugrožava ni gotica, ni grčko, ni arapsko, ni jermensko pa ni latinsko pismo; nju ugrožava hrvatska latinica, ili, biraću reči – drugo pismo srpskohrvatskog jezika! I sad kako mislite da sačuvate „i bolesnika i viruse“? Dok ćirilica pred našim očima nestaje, naši „vernici bogatstva dvoazbučja“ više strepe i strahuju od pomisli na zamišljeni nestanak latinice nego što mare za realni i već očigledni nestanak ćirilice. Vi kažete: „Hoćemo li da poskidamo onih 25.000 latiničkih firmi u Srbiji? Nećemo da budemo kao drugi“! Baš ovde se vidi Vaša neupućenost i nedoraslost! Ovo je nasedanje na svršeni čin i zamena teza. Uopšte se ne radi o potrebi „skidanja već postavljenog“, nego o organizovanom postupanju od danas pa dalje. Da su nam se deca rađala u drukčijem okruženju – da su od prve pojave računara i mobilnih telefona imali na raspolaganju ćirilicu (a nisu!) – onda bi i ispisivanje firmi danas imalo drukčiji tok.

Nemojte da drhtite pred stranim firmama koje su kod nas na latinici. One su kod nas na latinici, jer smo ih mi na to navikli. Ništa strane firme nemaju protiv domicilnih pisama u zemljama u kojima posluju i zarađuju. To se samo naši „đaci Novosadskog dogovora“ i „vernici bogatstva dvoazbučja“ u kome nema ćirilice, pa i Vi gospodine Vučiću sa njima, bojite sopstvene ćirilice pred strancima kao da je naša ćirilica šugava. Pogledajte kako u svetu strane firme, pa i najmoćnije svetske firme, sasvim lepo svoje firme i natpise na proizvodima ispisuju na pismima naroda čije gostoprimstvo uživaju!

Da li sada vidite da se i svetski privredni gigant „Koka kola“ i u Izraelu, Tajlandu i Koreji, a kamoli u većim zemljama, predstavlja na domicilnim pismima bez i najmanjeg zazora? A kod nas se radi o tome da naši ljudi koji rade u stranim firmama kod nas žele da „izgledaju svetski“ pa žrtvuju našu ćirilicu ne bi li u ogledalu sami sebi bili dopadljiviji! To su onih 25.000 Fema koje se preslišavaju „Mikofo“! Strancima ni kod nas ne bi bio problem da pišu kao u drugim zemljama pismom zemlje u kojoj ostvaruju profit.

Recimo da ovi đaci Novosadskog dogovora nisu zlonamerni, pa ni premijer Vučić. Oni meni liče na majku koja toliko voli svoju bebu da je tako snažno prigrli uz grudi da je – udavi! Niti Vučić ima nešto „protiv ćirilice“, niti majka ima nešto „protiv svoje bebe“, ali oboje nespretnim, nepromišljenim, trapavim i nezgrapnim postupanjem postižu efekat suprotan od očekivanog. Posledice trpe beba i – ćirilica.

Gospodine Vučiću, živeći u zemlji u kojoj je izvrdavanje ćirilice postalo stvar „prestiža“ banke su nam postale tvrđave latinice neprobojne za ćirilicu, njihovi zaposleni dobijaju koprivnjaču kad im pomenemo mogućnost korišćenja ćirilice u izradi bankarske dokumentacije i novčanih kartica. Rezultat je porazan – novčane kartice koje se izdaju građanima su prave nakaze. Ja nisam „Zeljko“, nisam ni „Filipovic“, supruga mi nije „Snezana“, ulica nam nije „Vozdova“, grad nam nije „Nis“, a naša mutava država raskošno ukrašena „bogatstvom dvoazbučja“ sve to smatra za normalno i ništa ne primećuje! Da li je nemoguće da bračni par čine Mića Đorđević i Mica Đorđević i da oboje otvore sebi tekući račun u istoj banci? Šta mislite, kako će im pisati imena na karticama? Naravno, kod oba supružnika pisaće isto – Mica Djordjevic! Kako će supružnici znati koja je čija kartica? Ko će tu biti Mića a ko Mica? Za utehu ostaje im da budu „ponosni što imamo dva pisma“! Kraj dve zdrave noge na silu hramljemo; kraj dva zdrava oka na silu čkiljimo. Postali smo bogalji – dobrovoljci!

Gospodine Vučiću, ako ste uopšte čitali ovaj tekst i stigli dovde, znam da ćete se osećati kao čovek koji je tek naknadno saznao da su ljudi za koje je mislio da su mu pravi roditelji, ustvari bili njegovi usvojitelji i hranitelji! Celog života je gledao trud i požrtvovanost tih ljudi dok su ga podizali, hranili i školovali, a onda odjednom – zaprepašćenje! Tim ljudima je zamerio samo jednu stvar – što mu nisu mnogo ranije rekli istinu! Eto, čak iako sa zakašnjenjem, mi smo Vam rekli istinu i znamo da ćete je doživeti kao udarac. Pokušajte da smognete snage da ne posrnete i da za ćirilicu učinite i nešto mnogo korisnije nego da je samo „volite“. Nemojte da se ustručavate pred onih 25.000 Fema, pravim vlasnicima stranih firmi naša ćirilica ne smeta. Ulog je prevelik i nenadoknadiv – nestanak naše ćirilice!

Ja ne žalim da nestanu srpski lingvisti i srpski političari. Ja žalim da nestane – srpska ćirilica!

Željko Filipović

„Čuvari ćirilice“ Niš