Ovaj sistem je fabrika idiota

0
734

Petorica verovatno najtiražnijih i najuticajnijih srpskih pisaca mlađe generacije – Slobodan Vladušić, Vladimir Kecmanović, Nikola Malović, Dejan Stojiljković i Marko Krstić, okupljeni u književnoj grupi „P70 – Proza na putu“ – sa više od 150.000 prodatih knjiga i prikupljenim skoro svim značajnim književnim nagradama u zemlji, u neformalnoj atmosferi u redakciji Nedeljnika govorili su o srpskoj književnosti, jeziku, politici, obrazovanju, medijima, cenzuri, subverzivnosti, Zapadu i Evropskoj uniji…

mladi-srpski-pisci

Oni još misle i pišu na srpskom. Književnu grupu „P70 – Proza na putu“, koju čine neki od najpoznatijih srpskih pisaca mlađe generacije, insistiranje na tome da pišu jezikom koji se zove srpski, između ostalog, čini da ih često svrstavaju na desnu stranu gvozdene zavese ideoloških podela u Srbiji. Dovoljno ih se može naći u raznoraznim polemikama koje su neretko izazvane potezanjem nacionalnih tema. Spočitava im se i nekonzistentnost estetskih i poetičkih kriterijuma koji ih drže na okupu, te im se kao „kohezioni faktor“ priznaje – ideologija. A oni kažu da ih povezuje samo književnost.

Tek, njihova neupitna specifičnost je što potiču sa svih geografija – kako bi to rekao Nikola Malović čiji smo početak romana „Lutajući Bokelj“ parafrazirali na početku teksta – na kojima živi srpski narod, i svako sa sobom nosi geografske specifičnosti različitih srpskih mentaliteta. Nikola Malović je iz Boke, Vladimir Kecmanović po rođenju iz Sarajeva, Slobodan Vladušić iz Subotice, Dejan Stojiljković je „iz Niš“, Marko Krstić je Beograđanin…

Kada bi postojala književna statistička kategorija „broj nagrada po objavljenom romanu“, oni bi svakako bili u vrhu tabele.

Na početku smo im prepričali kafanski razgovor dvojice mladih novinara koji posle nekoliko duplih votki klinački počinju da maštaju kakve bi knjige pisali, i kako se jednom nametnulo da bi bilo dobro napisati dramu u kojoj se na jednom mestu okupe Srbi sa raznih krajeva Balkana, gde bi kroz njihov razgovor provejavalo pitanje „šta je njima zajedničko“,“koje su njihove zajedničke teme“,“šta je to uopšte što ih povezuje“. A pošto kažu da od pisanja knjiga nema mnogo vajde, odlučili smo da organizujemo ovaj intervju… Postavili smo im to pitanje, a dalje je razgovor uglavnom tekao svojim tokom.

Okupljeni u redakciji Nedeljnika – a nisu bili zajedno na okupu više od godinu dana – pisci su razgovarali o srpskoj književnosti, jeziku, politici, obrazovanju… O tome kakav nam vođa treba, a kakav ministar kulture…

Vladušić: Prvo nas je povezivalo to što smo imali zajedničku želju da književnost ne služi ideologiji, da književnost ne bude prostitutka ideologiji. Međutim, vremenom se pokazalo da između naših knjiga postoje neke veze kojih do tada nismo bili svesni. Tako da imamo i neke poetičke veze, da se neke teme i načini pisanja uklapaju i da su zapravo veoma slični.
Malović: Jedan od motiva koji nas je spojio bio je taj da ne pišemo po diktatu eventualnih sponzora ili…
Vladušić: Samo nemoj da kažeš mecena…
Malović: Neću da kažem mecena, stipendista. Zadržali smo pravo da pišemo po diktatu vlastite savesti. I to je ono što povezuje grupu vrlo simboličnog naslova „P70 – Proza na putu“, upravo zbog toga što smo raspoređeni u vertikali od Subotice do Herceg Novog.

Nedeljnik: Često vas optužuju da previše insistirate da pišete srpskim jezikom…

Kecmanović: Zato što to nije BHS jezik, ni srpsko-hrvatski, nego jeste srpski jezik. Ja ne bih uopšte na tome insistirao, jer to je stvar koja bi trebalo da se podrazumeva da ne postoje, tako da kažem, idioti koji pokušavaju da dokažu suprotno.

Nedeljnik: Jednom si tako nazvao one koji pričaju „idiomima“…

Kecmanović: Da. (smeh) O tome se radi. Naravno da pišemo na srpskom jeziku. Zamena je teza kada se kaže „oni insistiraju na srpskom jeziku“.

Nedeljnik: Upravo se to insistiranje vezuje za klasifikaciju vas kao desničara…

Kecmanović: Postoji grupa na ovdašnjoj i na eksjugoslovenskoj kulturnoj sceni koja insistira na tome. To je skupina ljudi koji nisu nacionalisti, i to je u redu. A šta je njihova poenta, da nije bitno koji je jezik? Bitno je. Naravno da je bitno. Ovde se pisci dele na to da nije bitno koji je jezik, na one kojima je to nezgodna tema i ne bi da se zameraju i kažu „nije važno“. Nama je važno i nećemo da pristanemo na tu budalaštinu.

Nedeljnik: Ali, Dejanov i Nikolin jezik kojim pišu su značajno različiti, za nekoga bi to bilo dovoljno da kaže da grešite…

Stojiljković: To je samo potvrda da je jezik živa stvar i da zavisi mnogo od mentaliteta, i od geografskog položaja, ali sve je to jedan isti jezik. Moji zemljaci s juga kad dođu ovde počnu da crvkuću „po beogradski“. Ja to ne radim. Zašto bi se Nikola stideo svog bokeljskog naglaska? Imao sam problem sa lektorom koji se našao pametan da ispravlja nišlijske izraze. Na kom jeziku je napisana „Zona Zamfirova“, na nepravilnom? Što je onda ne ispravite…
Krstić: Ovo upravo govori o bogatstvu jezika. Izbacuje se i književnost Dubrovnika. To je isto jedna varijanta srpskog jezika. Mislim da je ta priča počela sa Nikolinim „Još uvijek mislim na srpskom“.
Malović: „Još uvijek mislim na srpskom“ je najkontroverznija rečenica, koja zaključava sva vrata Nikoli Maloviću u Crnoj Gori.

Nedeljnik: Pošto se u knjigama bavite i nacionalnim i istorijskim temama, kako gledate na pokušaje revizije istorije Prvog svetskog rata i pokušaje da se Gavrilo Princip proglasi teroristom. Da li je to, možda, posledica našeg konstantnog straha da ćemo ispasti krivi?

Malović: Sprema nam se situacija u kojoj će Evropa sa Srbijom da „frega pod“, i može da se uporedi sa poplavom i nespremnošću onih koji su bili zaduženi da vode računa na vreme da tu poplavu antisrpstva spreče. Ali još nije kasno da se napravi strategija kako će se Srbija braniti od drske zamene teza i napada da je Srbija kriva za Prvi svetski rat.
Kecmanović: Pitanje vrednosnog određivanja pozicije Srbije u Prvom svetskom ratu je uvek bilo aktuelno. U evropskim tokovima su uvek bile dve škole mišljenja. Ta škola po kojoj je Princip terorista i krivac za početak rata je bila prisutna od 1914. pa do današnjih dana. Koja će teza da bude dominantna određivala je, naravno, politička situacija i odnos moći. Posle Prvog svetskog rata, u kom je Srbija bila pobednica, teza o Principovom terorizmu je gurana pod tepih. Od stvaranja gvozdene zavese, kada Nemačka i Austrija postaju saveznice Zapada, tad se već bitno menja odnos, da bi posle trijumfa nad Sovjetima teza o srpskoj krivici postala dominantna, što direktno, što indirektno. Ovaj jubilej je momenat kada to više dolazi do izražaja.
Stojiljković: Kusturica je rekao da je pucanj u Ferdinanda bio pucanj u Hitlera. To je bila vojska u kojoj je on bio kaplar i iz koje je on izašao. Hitler je mrzeo Srbe zbog toga. Istoriografija Nemačke između dva rata gradila je tu priču. Oni koji tvrde da je terorista, neka razmisle malo, jer pričaju isto što su pričali i Hitlerovi istoričari.
Krstić: Pitanje koliko bi se pričalo o tome danas da nismo imali ratove devedesetih. Ovim novim tumačenjima se na neki način brani Bosna kao žrtva.

Nedeljnik: Vladimire, kako se na to gleda u Sarajevu?

Kecmanović: Sarajevo delimično zna, a delimično oseća da bi afirmacija Principa dovela u pitanje smisao postojanja i ideje o samostalnoj bosanskoj državi. Jer ideja o samostalnoj bosanskoj državi je nastala kao kolonijalna ideja Austro-Ugarske koju je afirmisao Benjamin Kalaj. Princip i većina Srba i muslimana iz tog vremena bili su direktno protiv toga. Oni su svesni da je ono najbolje od današnjih Bošnjaka iz tog vremena bilo na strani Principa. Tu se mešaju se dva pitanja – da li je Princip izazvao rat i da li je kriv. Ja mislim da nije ni jedno ni drugo. On i da jeste izazvao rat ne može da bude kriv, jer njegov gest nije gest krivice, nego gest odbrane od agresije.
Malović: Vladika Nikolaj je rekao da se ne može kriviti dete koje upali šibicu, a građani su polili grad benzinom. A to se dogodilo u Sarajevu.
Kecmanović: Princip je uradio jedino što je mogao. Šta je mogao da uradi, da osnuje nevladinu organizaciju? Mislim da će u Sarajevu obeležiti mesto i događaj bez vrednosnog određenja prema tome. Kao da je to bilo u staroj Grčkoj, pa niko nema direktan odnos prema tome. Što je, takođe, besmisleno.
Malović: S tim što se zna kada će Kusturica da otvori Andrićgrad i zna se kako se zove centralna ulica…
Vladušić: To ima značajne simbolike ako se zna da je i Andrić bio član Mlade Bosne, što bi onda značilo da je po tom tumačenju i Andrić bio srpski nacionalista i terorista. A u hrvatskim kulturnim i naučnim krugovima ga smatraju hrvatskim piscem. Kako onda to? Često se dešava da Principa teroristom smatraju intelektualci koji su nominalno projugoslovenski orijentisani, a zaboravljaju najbanalniju činjenicu da je Princip bio projugoslovenski orijentisan. To nije moje mišljenje – da je Princip bio projugoslovenski orijentisan – nego sam sastav Mlade Bosne to govori. Kako je, onda, moguće samo Principa svoditi na nivo srpskog nacionaliste koji je želeo da se Bosna pripoji Srbiji?
Malović: Pričamo o istoriji, a ne bismo smeli da zaspostavimo temu srpske književnosti. O čemu to vredi pisati? Što je intrigantna stvar za promisliti? Koje su to teme o kojima vredi pisati? Mi, recimo, nemamo dobar roman o Jasenovcu.

Da Vas podsetimo:  Gde bi bili (ako bi uopšte bili), da "žuti" nisu bili "loši"!

Nedeljnik: To je ono što je Slobodan nazvao zatišjem na srpskoj književnoj sceni… Koje su to teme?

Vladušić: Da, nemamo roman o Jasenovcu i verovatno i mi koji smo ovde snosimo deo krivice za to. Priča o Jasenovcu je etički potpuno jasna i čista stvar. Zašto srpski pisac ne bi pisao roman o Jasenovcu, a koliko je meni poznato u Hrvatskoj postoje knjige o Jasenovcu. Kako se ovde niko to nije setio? Odgovor na to pitanje može da govori dosta o srpskoj književnosti.

Nedeljnik: Kada je Kecmanović vodio polemiku sa rediteljem filma „Top je bio vreo“, iskočila je dilema „autentično ili univerzalno“. Koliko je za nacionalnu književnost bitno da to budu autentične priče jednog naroda?

Kecmanović: Bitno je. Ja sam protiv toga da se bilo kome propisuje o čemu će i kako će da piše. Bitno je za književnost da bude raznolika. Nije sporno pisati o univerzalnim temama, s tim što lično mislim da univerzalne teme da bi ostvarile konkretizaciju i dubinu, moraju da imaju nešto lokalno. U svakom slučaju je dobro i neophodno da književnost bude što autentičnija.
Krstić: Obično se smatra da neko ko piše nacionalnu književnost samo neko ko se bavi svojim narodom, što uopšte nije tačno. To govore oni koji ne razumeju šta je nacionalna književnost. To nije samo književnost koja želi po svaku cenu da hvali samu sebe. Naprotiv, ona treba da produbljuje neke teme, da kritikuje i da problematizuje. Na primer, ovo što Dejan radi, on na različite načine problematizuje zvaničnu istoriju, zvanične podatke.

Nedeljnik: Zato u vašim knjigama traže neki kontekst ili podtekst koji će vas svrstati u „nacionaliste“…

Vladušić: Mislim da naše knjige očigledno nailaze na veliku pažnju i kontroverzan prijem. Ta vrsta povećanog interesovanja za naša književna dela nije uticala na porast čitanja, već na vrlo jednostavno, prosto, primitivno i ideološki vrlo ostrašćeno čitanje, gde se činjenice iz naših knjiga svesno guraju u stranu da bi se opravdala jedna unapred zadata teza. Naši književni tekstovi se tako neprekidno falsifikuju, baš kao i naši istupi u javnosti. Neslaganje nije loše, ono samo produbljuje nešto što se zove istina. Ali, sam metod čitanja pri kom se svesno previđaju čitavi delovi knjiga, to je katastrofalno. I to se ništa ne razlikuje od čitanja knjiga posle 1945. kada je politička podobnost bila jedini kriterijum da li neka knjiga sme da živi. To rade čak i ljudi koji nisu odrastali u tom sistemu, a sada postaju „ždanovisti“, kako se to kaže po imenu jednog sovjetskog kritičara koji je tvorac te ideje da književnost treba da postoji samo za širenje ideoloških misli.

Nedeljnik: Kada ste vi u pitanju to se diže na viši nivo, pa vam se spočitava „ko su oni da pričaju o Kišu“…

Stojiljković: Meni se dešavalo da jedan kritičar uzme i napiše da sam ja u romanu napisao nešto, što u romanu ne postoji i na osnovu toga iznese neke ideološke optužbe. I kako ti da se braniš od toga?
Vladušić: Interesantno je da takve stvari rade ljudi kojima su puna usta evropskih vrednosti, i koji u nekim drugim prilikama govore o modernoj i dobro uređenoj zemlji. A za početak ne mogu da urede tekst koji napišu, ili da pogode kad je izašla knjiga o kojoj pišu.

Nedeljnik: Da li bi ti napadi na vas bili slabiji da se ne držite zajedno? Možda ste baš zato trn u oku?

Kecmanović: Ja nemam ništa protiv da budem trn u oku.
Malović: Ali mazohistički ne uživamo u tome.
Kecmanović: Ja, bogami, i uživam.
Stojiljković: Ja sam nekoliko puta vodio te polemike.

Nedeljnik: Kao kada si u Politici objavio tekst zašto nisi diplomirao?

Stojiljković: Napadali su me, ti kritičari, kada sam napisao tekst o nefunkcionalnom znanju. Čak je i neka žena pulmolog iz Čačka pisala odgovor kako se ona mnogo mučila dok je studirala. Ja sam studirao pravo, i bio sam na tim polaganjima u Nišu što je stvarno ispod svakog nivoa. Ne znam da li se sećate „Prsluk benda“. E, bila su dva brata, Nikica i Sandro, oni su završili tamo medicinu, i to je bilo na televiziji. I zamisli tu noćnu moru, da oni treba da ti operišu slepo crevo. Pisao sam o tome, i uvredili su se i neki moji prijatelji. Tek kada upoznaš pravog akademskog čoveka, pravog intelektualca shvatiš koliki je haos na tim našim fakultetima. Kada sam upoznao profesora Radića, našeg najvećeg vizantologa, zapitao sam se „što meni takav čovek nije predavao“.

Nedeljnik: Nikola radi u školi, Slobodan na fakultetu. Kako vam deluju ti klinci koji dolaze? Da li je stvarno tragično kao što se priča?

Vladušić: Ne slažem se sa generalizacijama. Što se tiče mojih studenata ima onih koji su vrhunski, koji su stvarno odlični i za koje osećam privilegiju što im predajem. Uveren sam da će raditi velike stvari u životu, ako im se pruži osnovna mogućnost. Naravno da ima onih koji kupuju master radove, doktorate i sve ono što im treba. Da generalizujemo i da kažemo da je sve loše, mislim da nas to depresira, da nam oduzima energiju, a pri tom i nije tačno. Malo treba obratiti pažnju na problem selekcije, na to koja će osoba doći na koje mesto. To jeste jedna sistemska greška, koja nije slučajna. Nije Kraljevina Srbija bila savršena zemlja, ali se 1914. ipak pokazalo da su neki pravi ljudi bili na pravim mestima, i ne zato što su imali neke veze. Naprotiv. Najslavniji srpski general Živojin Mišić ni u kom slučaju nije bio u najboljim odnosima sa Karađorđevićima, nego su ga penzionisali, pa su ga vratili nazad. Ali, kada su ga vratili, znali su zašto njega vraćaju, a ne zovu nekog lojalnog karađorđevićevskog generala da tu bude zato što je poslušan. To je neka vrsta vrednosti, kada su postojali neki jasni kriterijumi čak i onda kada su se kršili. Meni se čini da mi danas te kriterijume kao da smo zaboravili. Zna se ko snosi odgovornost za to, a to sigurno nisu studenti i sigurno nisu profesori.
Malović: Pamtim tekst u kome je pisalo da je od dolaska DOS-a na vlast isfabrikovano onoliko doktorskih diploma koliko ih je bilo do tog trenutka u istoriji Univerziteta u Beogradu! Činjenica je i da je – i tu bi se složili svi srednjoškolski profesori -ono što je nekada bila trojka, danas petica. Živimo u vremenima hiperinflacija diploma koje su neučinkovite. Recept je jednostavan: napraviti seču knezova, najmanje dve godine. Poobarati sve one koji su za jedinicu, da bi se treća generacija uplašila i shvatila da sa ovim profesorima nema zezanja.
Vladušić: Po cenu da budem pomalo nejasan: mi danas ulazimo u neofeudalni sistem. To znači da je osnovna ideja filozofije prosvećenosti i građanskog društva da svako može dobiti jednako obrazovanje, dovedena u pitanje. U nekim zemljama postoje jasno definisane škole u kojima se obrazuje njihova politička i poslovna kasta, dok su ostale škole toliko dovedene u pitanje i u njima se obrazuju idioti koji dobijaju neke titule, ali i dalje ostaju idioti. Opšti nivo znanja se smanjuje, jer oni koji manje znaju utoliko su nemoćniji i ne mogu da tumače svet oko sebe. Kod nas nije predviđeno da postoji škola koja bi obrazovala političku i poslovnu elitu, kod nas je predviđeno da toga nema. A to se radi upravo sada. To nije stvar ni nastavnika, ni profesora, jednostavno deca sistemski treba da budu proizvedena u idiote. Oni koji čekaju da im sistem napravi kvalitetan progam to nikada neće dočekati, jer sistem je njima namenio ulogu idiota. Jedino što mogu da urade je da budu subverzivni, a da budu subverzivni znači da čitaju ono što im ne traže da čitaju.
Krstić: To nije problem samo kod nas…
Vladušić: Ne možemo to posmatrati na nivou problema koji nije samo kod nas, i onda bi trebalo da nas se ne tiče. Razgovarao sam sa ljudima iz Engleske i Francuske. Taj problem je tamo već mnogo jasan. To što su lideri torijevaca i laburista završili iste fakultete, ili u Francuskoj što su socijalisti i degolisti završili iste više škole. Oni imaju isti stav prema svetu i isti stav prema narodu, a zbog nekih veštačkih i kvazidemokratskih podela oni su kao dve različite opcije.
Malović: Sada dolazimo do još jedne definicije književnosti, da je njen zadatak ne samo da zabavi, nego i da poduči. Pri tome sam ja sebi dao zadatak da ja u svojim knjigama „solim pamet“. Dakle, da zabavim i da podučim. Književnost ako ne podučava, ona je onda prejeftina zabava.
Vladušić: Možda je podučavati zastarela reč, možda bi bolje bilo reći da pokažemo svet onakvim kakav jeste.
Malović: Ja bih, ipak, rekao podučavati, jer ti i ja smo zadrti profesori.
Vladušić: Ako je tako, onda se slažem.

Da Vas podsetimo:  Kako do dečijeg neurologa?

Nedeljnik: Ali, da li vi kao „mejnstrim“ pisci preuzimate preveliku odgovornost na sebe?

Vladušić: Tu se međusobno malo razlikujemo. Konkretno ja želim da delujem subverzivno. Smatram da knjiga ima razlog i pravo da bude napisana ako se u njoj može pročitati nešto što ne može da se pročita, vidi ili čuje bilo gde drugde.

Nedeljnik: Kada smo kod subverzivnosti, šta bi bila meta?

Kecmanović: To je već druga stvar. Tu postoji jedna velika laž koju produkuje jedan deo naše književne scene – stavite to da nerviramo našeg prijatelja Gorana Petrovića, jer njega nervira taj pojam „književna scena“ – a to je laž da subverzivno znači atakovati na neke vrednosti koje postoje u ovom društvu, a potpuno zatvarati oči nad problemima koji su globalni. Mnogo je subverzivnije napadati Zapad, nego napadati ovu vlast ovde. Nemojmo se praviti blesavi. Nije lako napadati Zapad, a zapadni protektori direktno vladaju ovde.
Vladušić: Pored onoga što je Vlada rekao, u subverzivnosti je potrebno i biti na strani slabijih.
Stojiljković: Kada su krenuli ti napadi „Betona“ na nas, te ljude uglavnom nisam znao. I čuo sam da su oni, kao, veliki borci protiv establišmenta. I naravno pitam gde radi ovaj, taj radi u Javnom servisu. Ovaj drugi, taj je državni činovnik. Treći u nekoj stranci… Saša Ćirić, državni činovnik uhlebljen u Javnom servisu u jednom intervjuu NIN-u 2010. kaže za mene da sam ja veoma moćan i da sam među uticajnim ljudima koji kroje novu scenu. To čita moja žena – a u tom trenutku smo oboje bili na birou – i kaže mi, kad si toliko moćan što ne učiniš nešto da me zaposliš. On koji je zbrinut od države proziva mene koji živim kao podstanar, i sa suprugom sam na birou za zapošljavanje. I on je antiestablišment, a ja sam kao neki državni pisac. I najveći paradoks, ja kao autor knjiga koje se prodaju u velikim tiražima, plaćam porez za to. I gde ide taj novac? Ide u budžet odakle taj što je kao protiv establišmenta prima platu. Ispada da ja njega finansiram da me pljuje.
Vladušić: Što znači da se okrenuo protiv ruke koja ga hrani…
Malović: A koliko samo imamo književnih nagrada i izdanja… Ta brojka fascinira.
Stojiljković: Pa za nagrade je lako, jedino nemamo NIN-ovu.
Svi: To nećemo ni da dobijemo.
Malović: Imamo zajedno 150.000 prodatih primeraka otkako smo zajedno i petnaestak eminentnih srpskih književnih nagrada.

Nedeljnik: Vratimo se na onu subverzivnost. Možda je neki zajednički imenilac za vas borba protiv globalizma. Svako na različiti način?

Vladušić: Bolje reći borba protiv anti-humanizma. Problem sa globalizmom je što je on anti-humanistički nastrojen. To je ključna podela.

Nedeljnik: Slobodane, u intervjuu Nedeljniku pomenuli ste kako košarkaški klub Partizan ima simboličku prednost protiv „skorojevićevskih klubova“, a da smo kao nacija to izgubili. Pre Prvog svetskog rata smo imali ideju, imali smo san o ujedinjenju, a šta sad imamo?

Vladušić: Uopšte nisam siguran da zemlje koje se nalaze u EU i građani koji su građani EU, da ta sama činjenica može kod njih da izazove neku energiju koja će ih potaknuti da urade velike stvari u životu. Ako Uelbek piše onakve romane u Francuskoj, o potpunoj dekadenciji francuskog društva – dakle, nije to moj pogled sa Balkana, već je pogled iznutra – i toliko je popularan i uticajan, to znači da u njegovoj prozi ljudi očigledno prepoznaju slike savremene Francuske. S druge strane, ako u Slovačkoj izađe 13 odsto ljudi na izbore za Evropski parlament, to pokazuje da ljudi ne vide neku vezu između vlastite egzistencije i činjenice da su deo EU. Ako slušate Kameronove izjave, on malo-malo pa preti da li će raspisati referendum. A da ne govorimo o Najdželu Faražu koji su protivnici EU u ovom trenutku, a na onim istim izborima, najjača stranka u Engleskoj. Isto možemo da kažemo i za Mari le Pen u Francuskoj. Ne govorim ovde u kojoj se meri slažem ili ne slažem s njima. Situacija u Francuskoj i Engleskoj je jedno, u Srbiji nešto potpuno drugo, i te dve stvari su neuporedive. Nemam nikakav vrednosni stav prema tome, samo hoću da kažem da možda nije slučajno što su najjače partije u ključnim zemljama EU zapravo protivnici EU. To pokazuje da postoji neki problem sa tom idejom. Ta energija za velika dela je postojala u ovoj zemlji 1914. godine. I to ne samo kod, kako volimo da kažemo, seljačke vojske, koja je činila okosnicu srpske armije, nego i među onim što se tada zvalo građanska klasa. Preko Albanije nisu prelazili samo seljaci, prelazili su svi.
Malović: Usudio bih se reći da je energetski tas potpuno pretegao u Evropi, i da Evropa danas ima snage samo za velika nedela. I to je ono što me strah. Imamo situaciju kao pred Prvi svetski rat kada su umetnici videli iza okuke šta se sprema, kao što mi vidimo iza okuke naših dana, i zbog toga poslednje poglavlje zadnje glave u „Jedru nade“ počinju rečenicom „Ujedinjene Zemlje odgovorile su nuklearnom bombom“. Ne bih voleo da sam u pravu.

Da Vas podsetimo:  Opoziciona doslednost – ili propuštena šansa?

Nedeljnik: Dakle, nedostaje nam neka neupitna nacionalna ideja, neka energija koja će nas pokrenuti.

Malović: Fali. Kao što nam fali i vođa.
Vladušić: To je ključno pitanje, što u ovom trenutku nemamo generator energije. A za utehu – mada to nije neka uteha – ako čitamo tekstove srpskih intelektualaca između dva svetska rata, videćemo da ni oni nisu imali više generatora energije nakon 1918. Treba uzeti u obzir da je broj poginulih bio toliki da prosto više genetski, biološki nije ni mogla da postoji energija. To je bio nestanak na nivou ideja i na novu biologije. Možda to može biti dobar zadatak za srpske intelektualce: kako stvoriti novu energiju, koja ne bi bila uperena ka nečemu lošem, već neku koja bi bila u znaku vrline, preko koje bi svi građani ove zemlje mogli da prosperiraju. Ali, bolje umesto reči vođa reći politička klasa ili politička elita. To je ono što je potrebno. A onda kada imate političku elitu, nju može da vodi i neko ko bi bio samo koordinator. Nama to danas nedostaje. Jer, primera radi, nismo u stanju da sami uredimo vlastito školstvo, nego nam je školstvo uređeno na osnovu nekih principa od kojih mi nemamo zaista nikakve koristi. Što pokazuju ovi skandali sa diplomama, doktoratima i tako dalje. Jer ovo nije usamljeni primer.

Nedeljnik: Kada pričamo o političkoj eliti, ne možemo da se ne dotaknemo čoveka koji je nekada pripadao kulturnoj eliti, a sada je ministar. Da li je Ivan Tasovac razočarenje za vas?

Stojiljković: Ja sam to prvi put video u njegovom odnosu prema Nišvilu. A ako ima takav odnos prema Nišvilu, čemu mi ostali, mali pisci, da se nadamo?
Kecmanović: Ne branim Tasovca, ali mislim da niko tu ne bi mogao mnogo da uradi. To je ovo o čemu je govorio Slobodan, ne može jedan čovek. I tako dolazimo do začaranog kruga. Elita ne može da se formira jer je sistem takav da ljudi koji vrede neće da se petljaju s politikom. A ako se upetljaju, sistem ih usisa u sebe i oni postanu njegov deo. Zbog toga što ne postoji elita, ne postoje ni pojedinci. Ko kvalitetno hoće nešto da uradi, ili će odustati ili će postati deo onoga protiv čega je hteo da se bori.
Stojiljković: On statira u vladi. Skuplja loptice.

Nedeljnik: Razlika je u tome što on nije bio partijski činovnik ni apartčik…

Kecmanović: Samo pristajanje na vođenje ministarstva koje ima tako komičan budžet je pristajanje na poraz unapred. Kada je postao ministar, on je rekao kako nije sve u novcu. Nije tačno. Uloga ministarstva jeste da raspoređuje novac. Ako ga nema, šta on onda radi?
Krstić: Čini mi se da Tasovac ništa nije uradio, već je napravio jednu veliku torbu prepunu nekih dopisa u kojima objašnjava neke stvari po statutima. On je pokazao jednu autističnost. Jesu li ovi ranije nešto pokušavali da rade? Ne, ali nisu makar ćutali.
Kecmanović: U kulturi je kao i u svim oblastima – sve se svodi na marketing. To nije samo kod nas, samo što na Zapadu iza tog marketinga i postoji neki novac.

Nedeljnik: Iskopali su njegov tvit od pre dve godine, koji kaže da ćemo postati et(n)ička manjina zbog svih ovih s kupljenim doktoratima…

Krstić: Tada je bio subverzivan.
Vladušić: Onda ima jedno drugo pitanje. Kao jako inteligentan čovek, kako je mogao da prihvati ulogu koja mu je namenjena, ako je bilo jasno da to mesto nije toliko operativno da može nešto da se uradi, sem dileme da li ćutati ili praviti vlastiti marketing. Pri čemu je možda bolje ćutati nego zavaravati ljude.
Stojiljković: Očekivalo se da vodi ministarstvo kao što je vodio Filharmoniju. A nije bilo tako.
Krstić: On je sigurno znao u šta ulazi. Prihvatio je da igra tu igru, i sebi napravio veliki problem. Mislim da posle ovoga neće moći da se vrati na poziciju na kojoj je bio.
Vladušić: Nekad je, za početak, dobro i odbiti stvari.
Krstić: Karijere se grade i na ulogama koje odbiješ.

Nedeljnik: Drugi resor tog ministarstva su mediji. Kako vam izgleda medijska scena, sloboda, cenzura, blogovi, gašenje sajtova?

Stojiljković: Novinarstvo je degradirano. Nije važno koliko si talentovan ili koliko si kompetentan. Toliko puta sam davao intervjue ljudima koji nisu imali pojma ko sam ja.

Nedeljnik: Jeste li se nadali da će internet da donese slobode?

Kecmanović: To ima i dobre i loše strane. Na internetu se gubi bilo kakva hijerarhija. Najveća budala i najtalentovaniji čovek imaju isti prostor i isti status. To je zabavno za gledanje, ali dovodi do gubitka. Medija, posebno novina ima mnogo više nego što društvo može da apsorbuje.
Krstić: Svi prepisuju. Redakcije imaju iste tekstove. Nema autentičnih novinara, časopisa, negde gde ćeš čuti nešto što drugde nema. Svi polako tonu, svi idu ka tabloidima.
Vladušić: Ima drugo pitanje – zašto se mladi odlučuju da upišu medijske studije. Pošto radim na fakultetu, imao sam prilike da razgovaram sa nekim kolegama koji predaju na medijskim studijama, i oni mi kažu da jako mali broj studenata sebe zamišlja kao novinare u štampanim medijima. Vide sebe u elektronskim medijima. Pretpostavimo da je rad u štampanim medijima povezan sa osećajem slobode, ili makar mogućnošću slobode, jer su elektronski mediji bolje i jače kontrolisani, i skloniji cenzurama. Ako su štampani mediji u takvoj defanzivi, to zapravo znači da je za te ljude najveći motiv da se oni pojavljuju na TV-u. To znači da bi oni na sve pristali, samo da budu na ekranu. To znači obaška znanje, obaška osećanje slobode, obaška ideja o nekom istraživačkom novinarstvu ili javnoj funkciji novinarstva, onoj koja ne može da se izrazi parama. Jedan mladić koji se zaposlio u medijima posle fakulteta mi je rekao doslovce ovo: „Meni je važnije da moj poslodavac bude zadovoljan, nego istina“. Očigledno je da se takav obrazac mišljenja oblikuje. Nije to izuzetak, nije taj tip incident pa da se neko šokira time što je rekao. To je proizvod jedne škole.
Malović: To je medijski prostitut.
Kecmanović: Mislim da ima i dobrih medija i dobrih novinara, samo što oni ne dominiraju medijskim prostorom. Internet donosi određenu slobodu, i to što sada obaraju neke sajtove – to ne može da potraje. Ali, internet donosi i neslobodu.

izvor: NEDELJNIK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime