Ovo bi moralo da se zna

„Mora da se zna?!“, pitaju nadobudni pametnjakovići. Odgovaram: „Ne, ne mora ništa da se zna“. Najbolje umreti slep kod očiju, a dotle biti koristan idiot. Šta je „koristan idiot“? To je neko ko iz uverenja radi nešto, naivno verujući da je to prava stvar, a ne zna da je iskorišćen od senki na položaju da radi u njihovu korist, a protiv sebe. Šta je „prava stvar“, to se briše srpskom narodu do te mere da život, dostojanstvo, moral, stid, zdravlje nisu više nikakve vrednosti. Za koga je to tako? Čini se – za sve. Osvrnite se oko sebe, pa ćete videti kliko je nemira. Nikad nismo imali ovoliko neznanje na tako visokom pijedestalu. Zašto je

 Kad smo već kod ove sramne slike, a sramna jer je gospodin Palma rekao da je kolo zaštićeno kod UNESCO, te da „onda i mi moramo da čuvamo „tu“ našu tradiciju i nikada ne smemo to da zaboravimo“, a pritom ovo nije naša tradicija. `Oće Srbi da popnu orkestar na drvo, ali u more…?! To nikad beli svet nije video, niti su Srbi to radili. Da je to srpska tradicija, pa mi bismo imali celu srpsku vojsku, sa sve kapelanima, svuda oko Krfa. Umesto toga, imamo Plavu grobnicu u istom tom moru.

Ali nije to jedino neznanje. Kako je kolo zaštićeno kod UNESCO to sam Bog zna. Kolo je igra po krugu, a naša svaka igra po krugu ima drugačije korake. Svaka muzika je imala svoje korake. Na jedan način se igrala „Stara Vlajna“, na drugi „Kačerac“, na treći „Nijemo kolo“, „Čačak“ i tako redom. Osam knjiga igara nakupile sestre Janković između dva svetska rata. Koju igru je Srbija registrivala kao autentičnu nematerijalnu kulturnu baštinu?! Onu koja se igra po krugu? Pa sve naše igre se, uglavnom, igraju po krugu. A po krugu se igra i po vasceloj planeti, samo što se to često naziva drugačije. U komšiluku, pa negde i kod nas to je „oro“.

 „Igrale se delije“ je pesma koja se nikada i nigde u srpskom narodu nije igrala, pa ni u moru. Spevana je u Prvom svetskom ratu, a komponovana 1919. 

E, i to je registrovano kod UNESCO kao „ajutentična srpska igra“!

Da je ovo znao, Palma ne bi rekao to što je rekao. On možda ne zna ko je Betoven, ali glup nije. Ljudima treba reći šta je istina, pa će oni sami odlučiti da li će da se prave blesavi ili neće.

Ali nisam o tome htela da pišem. Hoću da pišem o neznanju među intelektualcima. Prijateljica mi je poslala svoju prepisku u borbi da objasni šta je ćirilica. Sad ću da vam pustim i to, ali pre toga moram ovo da kažem:

1) Dragoljub Zbiljić  za RASEN piše: „Tragična sudbina srpske ćirilice seže u 11. vek kada je katoličanstvo na sinodu u Solinu bacilo, praktično, anatemu na ćiriličko pismo proglasivši ga za „đavolji izum“. Bilo je to 1060. godine, dakle, samo šest godina posle poznatog hrišćanskog raskola 1054. godine na katoličanstvo i pravoslavlje“.

Pa dalje kaže: „Posle toga, uveden je gotovo neprekidan hiljadugodišnji rat protiv pravoslavlja, a time i protiv srpske ćirilice, koja im je bila prva na udaru, a drugi slovenski narodi na Zapadu bili su prinuđeni da zajedničku slovensku azbuku glagoljicu ubrzo zamene latiničkim pismom. Samo su, od Slovena, pravoslavni slovenski narodi uspeli da uvedu ćirilicu i da je do danas sačuvaju, osim Rumuna koji su kao romanski narod zamenili svoju ćirilicu latinicom. Na izglednom su putu da uskoro sasvim izgube ćirilicu i pravoslavni Srbi, jer su je u praksi izgubili već u devedesetak procenata posle dobro osmišljenih akcija komunističke vlasti i srpske serbokroatistike iz vremena jugoslovenskog zajedničkog života“. Ovo je pisao gospodin Zbiljić, a sad dalje zbilja pišem ja.

2. U Prvom svetskom ratu, okupator Austrougarska, naredila je da se skroz zabrani ćirilica. U Drugom, NDH je u Sarajevu tražila od Sv. vladike Petra Zimonjića da izbaci ćirilicu iz Crkve, a pošto on nije hteo – nestao je i bio ubijen. Tako bi i rimokatoličanstvo, sa latinicom, ušlo u Crkvu i definitivno pokorilo srpski narod. Čovek nije hteo da izda, pre svega, sebe i bio je ubijen, po nekima u Jasenovcu, maljem u glavu.

Godine 1954. je između Hrvatske i Srbije napravljena Novosadska deklaracija kojim je uveden srpsko-hrvatski, odnosno, hrvatsko-srpski jezik. Po tom dogovoru, mi da izbacimo reč „zapeta“, oni reč „točka“. Mi uveli „zarez“, a oni nikada „tačku“. I – svako da piše na oba pisma, s tim što Hrvati nikad nisu znali ćirilicu. A mi? I dalje govorimo „zarez“ i pišemo latinicom…

4. Kad su se ovi poslednji ratovi završili, Hrvati su proterali Srbe, a kad su proterali Srbe, koji će im ćirilica…?! Ali bi hteli naše ikone, jer je to „njihovo“ kulturno blago. Patrijarh Pavle im je ovako odgovorio (parafraziram): „Ikone su predmeti uz koje se pravoslavni Srbi mole. Kad se narod vrati, vratiće se i ikone“. Ali su komšije, za svaki slučaj, formirale Hrvatsku pravoslavnu crkvu.

I sad država Srbija konačno odlučila da  zaštiti svoje pismo, jer štiteći pismo, štiti identitet, zato što neprijatelj, kad hoće da pokori narod, prvo mu ukine pismo. To nisam ja rekla, nego profesor dr Slobodan Antonić kad se Crna Gora delila od Srbije. Rekao je „Prvo će promeniti pismo“. I jesu. A naši to neće.

Moram da napravim digresiju. Mnogo se kuka na ovog ministra kulture, Vladana Vukosavljevića. Často se priča i o njegovoj smeni. Čak su mu dali „dvojku“ za rad u vladi. To nije zato što ne valja, nego neko neće da očuvamo sopstvenu kulturu. A neko drugi opet hoće da sedne na njegovo mesto, lakše bi mu bilo nego gde je sad. I treće, ljudi bliski vladajućoj stranci imaju želju da zaštite kulturu i mimo Ministarstva, tako da se ovaj čovek bori u okviru mogućeg. I njegova je želja bila da se zaštiti kolo, kao što se verovatno bori i za zaštitu ćirilice. O igrama ne zna ništa, a o ćirilici i te kako! Pravnik je i fantastično poznaje istoriju.

E, ali ima i drugih neznalica! Jedne novine su pitale prof dr Ranka Bugarskog šta misli što će se plaćati drakonske takse da bi se očuvala ćirilica i odgovor su prenele ovako (da li je tako čovek rekao ili nije, ne znamo):

On kaže za novine: „Prisilne mere nikada nisu donele očekivane rezultate (Ta, nemojte kas`ti! A kako je latinica stigla do nas, nego silom?!), pogotovu ne u postupanju sa jezikom, te ni ove nemaju velike šanse da zažive (Alo, profesore, koji je to narod prisiljavan da poštuje svoj jezik i sopstveno pismo, pa da nema rezultata?!). Koliko ovo pismo nije ugroženo, dovoljno vam govore dve činjenice: Ustavom je zaštićeno kao prvo pismo u našoj zemlji i ne možete završiti osnovnu školu, ako ne znate ćirilicu“, zaključuje Bugarski. (Nije ugrožena ćirilica?!).

E, moj profesore, u Ustavu u članu 10, stav prvi, piše ovo: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo“. A u stavu 2 piše: „Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava“. Nigde se ne spominjene, dragi profesore, „prvo pismo“, jer nema drugih u službenoj upotrebi. Što se, da Vas čovek pita, kao predavač strukture savremenog jengleskog jezika, bavite srpskim ustavom? Vi možda možete da se pravite Englez, ali ja ne mogu, znam šta su nam uradili sa državom i Brozom.

E, sad ono što me je nasmejalo i rastužilo zbog strašnog neznanja. Jedna žena je reagovala na tekst Njuz neta koji je pisao nešto na temu ćirilice i tetovaže, stiglo dovde, pa neka stigne i do vas:

Možda vam, dragi predragi naši Njuzovci, ta gospođa ništa ne zamera, ali ako je i jedan čovek ubijen u Jasenovcu, jer nije hteo da uvede latinicu u naš narod, onda je, deco draga, vaša obaveza da  bar toliko znate. Ja ne bih smela da se sprdam ni sa jednom žrtvom Jasenovca. Bilo bi me i strah, i stid.

I neću da pišem pismom okupatora da me ubijete. Neću sama da služim zlotvoru. Neću. Moj brat čuva pradedinu sliku kako u sred Beograda gazi Austrougarsku zastavu. Ceo rat proveo u zatvoru zbog toga, a sinovi mu i zetovi po bespuću Albanije prelazili. Miljenik mu poginuo na Ceru, major bio. Ja da izdam tog majora Nikolu Jovanovića?! Mog deda-ujku? Pa ruka bi mi se osušila sama od sebe. Da ja uvodim rimokatoličanstvo u pravoslavnu Crkvu, pa da l` vam ličim na ludu? Moje je da sijam tako da se na meni vidi moja vera i sila Božje dobrote i pameti. I da svom detetu osvetlim put.

Mi svi treba da budemo svetlo jedni drugima.

PS Sad se i ja pitam da li smo mi stvarno toliko šunut narod da pišemo pismom okupatora…? Pogledajte ovo. Ovo je isto sa portala Rasen. Pomozite njihov rad. Ispod slike je bio ovaj tekst.

Čačak, jula 1916. Zabranjene ćirilica i šljivovica – okupacione vlasti u Čačku pretresle su knjižare tražeći čitanke na ćirilici, bez uspeha. Dva dana kasnije, u ponovljenom pretresu, u knjižari Milivoja Žilovića pronađene su i zaplenjene dve ćirilične knjige. Službeno pismo u ovom mestu bilo je isključivo latinica, pečati okupacionih vlasti imali su natpise samo na nemačkom i hrvatskom – „Gemeindeamt“ i „Poglavarstvo opštine“ – a još maja iste godine naređeno je da se koristi isključivo gregorijanski kalendar.

I na kraju, pitam se, pitam, ako ovo što naš folklor igra nije ono što je naš narod igrao, a i ne pišemo svojim pismom… Pa šta je ostalo da je stvarno naše?! Slava? O tome drugi put.

Perla

blogfrket.blogspot.com