Pačija škola

2
1172
Foto: ozonpress

Hteli ne hteli morate se složiti sa tim da što više maštamo i govorimo o promenama koje bi našu azijatsku despotiju učinile uređenom državom to su one sve imaginarnije i nedostižnije.

Da bi ilustrovali idejnu, moralnu i egzistencijalnu kaljugu u kojoj se decenijama davimo u prošlom broju Čačanskih pribegli smo malom triku. Uz neznatne izmene, poput naslova ili vremenskih odrednica, objavili smo uvodnik iz novembra 2015. godine. Iz vremena kada se šest meseci pre poslednjih lokalnih izbora, već dao naslutiti kraj dvodecenijske vladavine ateničke magistarske familije.

I?

I ništa!

ilustracijaIspostavilo se da se za svo to vreme, kao u Zmajevoj Pačijoj školi, nismo makli dalje od početka. Osim što je Murta, dojučerašnji novosrbijanski koalicioni saučesnik, u sedlu smenio Kurtu i po ko zna koji put nam nedvosmisleno stavio do znanja da u Srbistanu uvek može gore, bezobzirnije i bahatije.

Pa tako, baš kao i pre dve i kusur godine Čačani od znanja i zvanja i dalje mudro ćute.

Ne dotiču njih rogobatne grobljanske betonske saksije koje “krase” prostor ispred Gradske uprave. Ne tangira njih vandalska seča višedecenija starih stabala u dvorištu Gavrovića kuće. Ne bode njima oči, a usta su im puna estetike i umetničkih vrednosti, groteskni spomenik Tanasku Rajiću, koji je uz onaj ispred pošte, za koga nije jasno da li predstavlja vojvodu Stepu ili legendarnog čačanskog poštara Dika Laleta, najskuplje ikada plaćena kopija. A sve to jer, kako kažu, oni ne bi da se valjaju u političkom glibu koji nas okružuje. Samo što ti, koji bi da ih doživljavamo i uvažavamo kao intelektualnu, kulturnu, umetničku… elitu naše kapitalne kasabe, zaboravljaju da to, kada vlast ulupa 30.000 evra u skalameriju koju su neki nazvali i novogodišnjom jelkom, nema ama baš nikave veze sa politikom. Da to što oni nazivaju politikom, u vreme kada decu lečimo dobrovoljnim prilozima, a tri pristojna obroka za veliki deo njihovih sugrađana predstavlja luksuz, nije ništa drugo do pitanje elemetarne egzistencije.

Tu i tamo promrmljaju oni neku sebi u bradu. Ponekada se opuste i odvaže da moralne i svakojake druge pridike drže za kafanskim stolom, u uskom krugu mekokitih istomišljenika, vodeći računa da to slučajno ne dopre do ušiju nekog od lokalnih vlastodršca. Ko zna ko će im i kada zatrebati, a one što ih je moliti nije isplativo ljutiti.

Drugim rečima, dve i kusur godine kasnije, u našoj kapitalnoj kasabi nit su kavgi radi “knezovi”, nit je rada sirotinja raja, koja izgleda zulum doveka trpeti može.

Aleksandar Arsenijević

ozonpress.net

2 KOMENTARA

  1. Hm,hmm…pa,oko 700.000 beogradskih biraca,nije otisla tamo ” gde je vecina”, cini se, da su ” oni”, od vlasti,i mahinacija ” nevidljiva vecina”, sa kojom, ne mozecda rukuje ni ” Tita”..misle svojom glavom,uprkos, glibavih tvrdnji i optuzbi ?

  2. Ако су Срби за време ТитЕ нешто заволели, то је опортунизам – иди тамо где (мислиш да) иде већина. Па и овакви текстови славе ту “традицију”.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime