Pad Berlinskog zida

Nekom sreća, a nekom nesreća

1
1125

BerlinermauerNa današnji dan pao je Berlinski zid. Na Zapadu je to slavljeno kao pobeda nad Sovjetskom imeperijom. Na Istoku, osećanja su bila pomešana: i sreća i tuga, zavisno od prostora i pojedinih zemalja članica Varšavskog pakta. U bivšoj Jugoslaviji vladala je u to vreme potpuna konfuzija. Među narodom taj čin je prihvaćen različito, zavisno od republike do republike. U Srbiji stanovništvo je bilo zbunjeno, a političari (pokazaće se ubrzo) sasvim nedorasli da se nose sa izazovima „novog doba“. U to vreme počela je u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti da kruži i priča o planovima (zaveri) Zapada za rušenje „post-Titove države“.

Jugoslaviji je istekao rok trajanja na dan početka ujedinjenja dve Nemačke.

Ubrzo se pokazalo da strahovanja običnog naroda u Jugoslaviji nisu bila neosnovana. Zemlja se kretala ka neizbežnom ratu, a tadašnja politička elita bila je toliko razjedinjena da, realno gledajući, nije bilo nikakve šanse da se Jugoslavija spasi i sačuva kao jedinstvena država. Separatizam Slovenaca i Hrvata (kasnije i muslimana) dovešće do krvavog raspleta u kome će život izgubiti na desetine hiljada ljudi. Zadnji klin u kovčeg Jugoslavije zabio je Bogić Bogićević (član Predsedništva iz BiH, Srbin), koji je svojim glasom sprečio uvođenje vanrednog stanja u zemlji. Time je i poslednja šansa da se kriza u Jugoslaviji razreši mirnim putem bila zauvek izgubljena.

Kao po onoj narodnoj: jednom svane, a drugom se smrkne. Rušenje Berlinskog zida označilo je i kraj Sovjetskog Saveza. Zapadna alijansa je pobedila u „hladnom ratu“. Rusija je bila žestoko potučena na ideološkom planu. U zemljama istočne Evrope tada započinje proces „tranzicije“, u kojoj su se ogromna dobra i kapital prelili sa Istoka na Zapad. Srušen je bipolarni svet i na planeti je ostala samo jedna super sila – SAD. Time su mnoge zemlje, posebno Jugoslavija, ostale bez zaštite, a američka politika je u mnogim delovima sveta igrala dvostruku igru, izazivajući ratove i postepeno gurajući čitav svet u politički, ekonomski i finansijski haos, koji će se „krčkati“ četvrt veka, a kulminacija takve naopake politike nastupila je u našem savremenom dobu. Čitav svet je zapao u krizu neviđenih razmera kojoj se ne vidi kraj i koja se svakog dana sve više razbuktava.

Da Vas podsetimo:  Turbo folk protiv zapadne Imperije

Otuda, negativni efekti rušenja Berlinskog zida i danas traju i veliko je pitanje kako će se sve to na kraju završiti. Možda i novim sukobima (ratom) koji će zahvatiti celu planetu.

Naravno, Berlinski zid je morao da bude srušen, pre ili kasnije. U nastavku prenosimo članak Aleksandera Kudašefa, glavnog urednika Dojče velea. On kaže da je sve započelo „zajedničkim osećanjem sreće 9. novembra 1989.“ Jednima sreća, a drugima nesreća. Valjda je tako moralo da bude.

D.G.
__________________

Deveti novembar 1989 – nezaboravan dan

Bio je to nezaboravan trenutak nemačke istorije – dan koji je doneo pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke posle 40 godina. Na važan datum se u svom komentaru osvrće Aleksander Kudašef, glavni urednik DW-a.

0,,17541832_303,00

Deveti novembra 1989 – bio je to magičan trenutak. Od nesrećne birokratske formulacije u ranim večernjim satima da „sloboda putovanja stupa na snagu odmah“ – pa do pada Zida tokom noći. Za samo nekoliko sati, život Nemaca i Evropljana se promenio. Dogodila se istorija. Komunistički DDR je implodirao pod pritiskom demonstracija i odbeglih. Pad Zida je bio kraj DDR-a, iako je nemačko ujedinjenje ostvareno tek godinu dana kasnije. Država bez Zida i bodljikave žice, koja je dozvolila svojim građanima da slobodno putuju, nije više imala razloga da postoji – ako se izuzme njena veza sa Varšavskim paktom i istočnim blokom.

No, Sovjetski Savez – na čijem čelu se nalazio reformator Gorbačov – uzdržao se od primene sile, baš kao i komunistički vlastodršci u Istočnom Berlinu. „Kinesko rešenje“, poput masakra na Trgu nebeskog mira u Pekingu, bilo je isključeno. Devetog novembra 1989. mirovni pokret više nije bio brutalno ugušen kao 1953. u DDR-u, 1956. u Mađarskoj ili 1968. u Čehoslovačkoj. Pad Zida je bio završetak mirne revolucije Istočnih Nemaca.

Da Vas podsetimo:  Prazno sivilo usred centra Beograda

Deveti novembar je bio dan sreće i suza. On je emotivno pogodio Nemce. Izazvao je zaboravljena i potisnuta osećanja, želju za ujedinjenjen na obe strane, želju za slobodom na Istoku. Bio je to pravi trans koji je obuzeo Berlince i druge Nemce. Osećaj sreće zbog kojeg smo svi tada bili van sebe. Dan i neopisivih osećanja koji je pokazao da ni 40 godina podele nisu mogle da ubiju osećanje međusobne pripadnosti – što je većinu nas iznenadilo. Nastala je i vanvremenski lepa rečenica Vilija Branta: „Sada srasta ono što jedno drugom pripada.“ Ali bilo je to srastanje koje nije bilo usmereno ni protiv koga – a pre svega ne protiv suseda. Mirna revolucija je usidrila Nemačku u središtu Evrope.

0,,17532752_403,00Aleksander Kudašef, glavni urednik DW-a

Ustanak Istočnih Nemaca je bio usmeren protiv komunističke diktature, protiv tutorske države koja je sve regulisala. Bio je to ustanak za otvorenu zemlju u kojoj ljudi više nisu živeli u zatočeništvu. Zbog toga je glavni bio onaj za slobodom putovanja; zahtev za smanjenjem upliva države nije bio tako jak. I zato je prava ironija istorije to što je želja Nemaca na Zapadu i Istoku za jakom državom koja se stara o građanima deo zajedničke političke DNK ponovo ujedinjene Nemačke. Pobuna protiv države bila je pobuna protiv onih gore, ali ne i pobuna za otvoreno društvo.

Nemačka je, posle 9. novembra 1989, postala protestantskija, istočnija, ideološki mekša i manje kontroverzna, a može se reći i – levlja. Na čelu države je dvoje Istočnih Nemaca: predsednik Joahim Gauk i kancelarka Angela Merkel. Na njima se vidi otisak iskustva koje su imali sa DDR-om. To nekima ponekad i smeta. Ali, to jeste normalna politička svakodnevica koja ne deli Istok i Zapad. Unutrašnje jedinstvo je odmaklo dalje nego što mnogi misle. A počelo je zajedničkim osećanjem sreće 9. novembra 1989.

Da Vas podsetimo:  Država stimuliše pornografiju i nasilje

Aleksander Kudašef

DW

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime