Interesantno je da smo u seriji naprednjačkih gafova zaboravili da i opozicionari mogu da daju neku nepromišljenu izjavu – ili narodski rečeno da odvale poneku glupost. Lider Demokratske strane Bojan Pajtić je u pismu upućenom stranačkom članstvu ukazao na potrebu da se sve demokratske snage ujedine pod okriljem Demokratske stranke, da DS treba da se založi za čvrst kurs zemlje ka NATO paktu, pravno regulisanje statusa istopolnih „brakova“ i učlanjenje sindikata u rad DS. Ako je neko i sumnjao da li u Demokratskoj stranci stvari stoje loše sada će se potpuno razuveriti: ničim neizazvan stranački lider u osvit novih unutarstranačkih izbora poziva članstvo da se izjasni o potpuno nepovezanim i kontroverznim pitanjima oko kojih teško da postoji saglasje u ipak nehomogenom demokratskom glasačko telu (sigurno mnogo heterogenijem od glasačkog tela koalicije Čeda-Boris-Čanak). Čak je i Saša Radulović mnogo oprezniji kada su ovakve teme u pitanju – ako već mora da se izjasni o nekoj od njih, što nerado čini, priklanja se umerenom mejnstrimu.
Zašto se Pajtić odlučio da u ovom trenutku postavi NATO pitanje nemoguće je dokučiti iz šireg političkog konteksta. Jednostavno deluje da ta tema nije na dnevnom redu – a vlasti koje sprovode puzajuće priključenje koaliciji sigurno nisu sklone da je na otvoreno istaknu. Ipak, iz Pajtićevog pisma saznajemo da se on pribojava naglih zaokreta od evropske politike ka Rusiji – u čemu se sastoje ti zaokreti opet nije moguće reći. Vlasti nas besprekidno uveravaju da su odnosi sa Zapadom na najvišem nivou. Na nedavnom sastanku premijera Aleksandra Vučića sa ambasadorima Kajlom Skotom i Majklom Devenportom, tehnički premijer i budući mandatar nas uverava da nema strateških neslaganja i da se nesporazumi odnose samo na neke sitnice.
Pajtić potom nastoji da obrazloži zašto misli da bi Srbija morala da prelomi i da se prikloni moćnom Severnoatlanskom savezu. Prema njegovim rečima predugo smo sedeli na dve stolice, a država sa 7 miliona stanovnika ne može sebi da dozvoli takav luksuz. U duhu sveopšteg defetizma ističe kako bi Srbija – da je iskorak u pravcu NATO učinjen pre dvadesetak godina – izbegla ratove, bombardovanje i druge nedaće koje su nas snašle. Naravno, to nema veze sa istinom – vredno je podsetiti da je NATO baš pre dvadeset godina otpočeo novu eru svog postojanja dejstvom po položajima bosanskohercegovačkih Srba. Da li Pajtić sugeriše da je Srbija u tom trenutku trebalo da se prikloni toj intervenciji nije do kraja jasno. Koliki je bio manevarski prostor ondašnje Savezne Republike Jugoslavije da se bolje pozicionira u odnosu na zapadne sile i izbegne barem neki od konflikata sa njima teško je proceniti. Međutim, možemo biti sigurno da je situacija mnogo manje zavisila od volje ondašnjih državnih zvaničnika SRJ nego što nam Pajtićevo izlaganje sugeriše.
Onespokojava činjenica da relativno iskusan političar izlazi u javnost sa ovako slabo artikulisanim pozivom na jednu znatnu spoljnopolitičku promenu (iako, ruku na srce, i vladajuća stranka vodi takvu politiku, u potaji i bez deklaracija) ili da je sklon da u tolikoj meri podilazi stereotipima vlastitog političkog tela.
Kao i obično, zagovornici nedvosmislenog pro-NATO kursa uskraćuju nas za ključne informacije. Da parafraziramo Pajtićeve reči: zašto Srbija ne bi mogla da bude Zapad na Istoku i Istok na Zapadu. Ili konkretnije rečeno: zašto bi Srbija morala da se svrsta u jedan agresivan vojni savez? Da li taj savez ugrožava njenu bezbednost koju je posledično moguće obezbediti samo priklanjanjem jačem? Ili je Ruska Federacija ta koja nekako ugrožava Srbiju pa brže bolje moramo da zatražimo zaštitu NATO-a? Ovo su važne teme i pristalice formalnog učlanjenja Srbije u NATO bi morale u javnosti da ih razjasne ako nameravaju da njihove stavove iko uzme za ozbiljno.
Ako je reč jednostavno o težnji da se priklonimo dominantnoj vojnoj sili na ovom području bez neke preke potrebe, Pajtić i njegovi jednomišljenici bi to morali jasno da kažu. Time bi, ako ništa drugo, jasno pokazali da od moralne supstance Demokratske stranke nije ostalo ništa. Ako je od vrednosnih orijentira koji su se u prošlosti vezivali za ovu stranku pretekao samo kukavičluk onda teško da takva Demokratska stranka ima moralni kredibilitet da pozove bilo koga da se svrsta u njene redove.
Ostaje na kraju upitno čemu ovaj Pajtićev obrt? Demokratska stranka je nekako prebrodila izbore i stoji relativno slabo. Zašto insistirati na jednom pitanju oko koga u javnosti postoji široki konsenzus – a koji se ne slaže sa Pajtićevim gledištem. Možda Pajtić planira da se približi pozicijama LDP-a i srodnih stranaka zarad eventualne koalicione saradnje u budućnosti, možda i stapanja?
Kada su predstavnici opozicionih stranaka protestovali ispred sedišta Republičke izborne komisije zbog izbornih nepravilnosti, Pajtićeva podrška koaliciji DSS-Dveri u ime Demokratske stranke i poziv glasačima DS-a da na ponovljenim izborima zaokruže DSS-Dveri delovali su kao mudar politički potez. Pajtić je tada, delovalo je, iskoristio ničim nezasluženu priliku da se sa skromnim izbornim rezultatom postavi kao lider znatnog dela opozicije. Međutim, izgleda da takvu poziciju nije procenio kao nešto politički oportuno – da jeste ne bi sektaški insistirao na pitanju koje više od drugih razjedinjuje srpsko biračko telo.
Nije verovatno da se ovim Pajtić preporučuje zapadnim centrima moći kao podobni opozicionar. Možemo da verujemo na reč premijeru – oko strateških pitanja zaista nema razmimoilaženja između njega i gospode Skota i Devenporta. A spomenuta gospoda znaju ko i pored (sava)malenkosti i histeričnih medijskih ispada odrađuje posao u Srbiji. Dok je to tako Pajtićev vapaj nema i ne može imati nikakav širi politički značaj. On ostaje samo jedan u seriji pokazatelja mizernog položaja do koga je dovedena Demokratska stranka.
Miloš Milojević
Stanje stvari
