Pamćenje

0
356
Svetozar Poštić / Foto: printscreen

Nasuprot pamćenju i tradiciji stoji vera u progres i svetlu budućnost. Značaj srpskog Kosova može razumeti samo onaj koji ima dobro pamćenje

Postoji mnogo definicija pojma „kultura“. Jedna od njih je sposobnost prepoznavanja znakova i simbola u komunikaciji. Pripadnici iste kulture moraju deliti zajedničke ideje i slike koje im omogućavaju da razumevaju i osećaju svet, i da ga, prema tome, tumače na isti ili sličan način. Da bi uspešno razmenjivali smisao reči i simbola, učesnici bilo kakve smislene razmene moraju koristiti iste lingvističke kodove, ili, prosto rečeno, moraju „govoriti istim jezikom“. To ne znači da svi moraju razumeti engleski ili ruski ili kineski. Jezik u ovom slučaju ima mnogo širi smisao. On podrazumeva zajedničke vrednosti. Jezik je, prema tome, presudan za oblikovanje, održavanje i eventualno preoblikovanje smisla i značenja u jednoj ljudskoj zajednici. Smisao se stvara i preobražava kroz dijalog.

Značenje je, dakle, ono što nam daje osećaj sopstvenog identiteta, ono što nam omogućava saznanje ko smo i kome „pripadamo“. Smisao se proizvodi i razmenjuje u svakom ličnom i društvenom odnosu u kojem učestvujemo. Značenje se stvara kada pletemo priče oko pojedinih reči i izraza. Ono određuje naše ponašanje i naše običaje, pomaže u uspostavljanju pravila, obreda i navika koji oblikuju naš društveni život. U našem sve otuđenijem društvu, smisao se, pre svega, proizvodi u masovnim medijima, sredstvu globalne komunikacije, na nivou još nezabeleženim u istoriji ljudskog roda.

Srpski narod je malobrojan, i njegova kultura je uvek bila pod uticajem susednih kultura, drugačijih ubeđenja i tradicija, ali se u poslednjih nekoliko decenija našla pod udarom radikalno različitog načina razmišljanja. Ta ubeđenja i tradicije sada se ne nameću silom, kao ranije, već postepenim i strpljivim uvođenjem novog diskursa. U cilju preumljenja našeg stanovništva, jednu od glavnih uloga igraju vizuelni mediji. Kontinuirano izlaganje stanovništva vešto osmišljenom jeziku i slikama za cilj ima njegovo hipnotisanje, preusmeravanje i zaglupljivanje.

Reči same po sebi retko imaju jedno jedino, ustaljeno i nepromenljivo značenje. Čak i reč koja označava konkretan predmet, kao što je „kamen“ može imati razna značenja zavisno od konteksta u kojem se upotrebljava. Postoje, između ostalog, i kamen temeljac, kremen-kamen i kamen međaš. Ako se upotrebljava kao metafora, na primer, ova reč označava nešto tvrdo, čvrsto, postojano. Skoro svaka kuća sastoji se od cigala, maltera, greda i crepova, ali način na koji je ona sazidana uvek se razlikuje. Značenje reči zavisi od toga kako ih predstavimo, od termina koje koristimo da ih opišemo, priče koje ispričamo s njima u vezi, način na koji ih klasifikujemo i konceptualizujemo, vrednost koju im dodelimo.

Da Vas podsetimo:  Doći će žuti ljudi, Srbija će postati srećna zemlja

Ovaj tekst govori o jednoj reči koja je presudna za razumevanje naše kulture i identiteta. Smisao te reči žele da nam oduzmu ili preoblikuju, i ubeđuju nas da je naše razumevanje te reči pogrešno. Zbog snage i moći onih koji to čine i zbog naše nesrećne zavisnosti od masovnih medija, mi se sve više ponašamo kao ljudi podvojene prirode. Mozak prima jedno, a razum i srce govore nešto sasvim suprotno.

Razumevanje smisla ove reči vraća nas u samu suštinu našeg kolektivnog, duhovnog bića, i može nam, podsećajući nas na srž našeg identiteta odraženog u svim konotacijama koje ta reč u sebi sadrži, vratiti egzistencijalnu sigurnost i veru u pravednost naših najdubljih poriva i uverenja.

Iz dobrog pamćenja izvire mudrost

U svetlu novovekovne težnje ka napretku i stalnim usavršavanjem, reč „pamćenje“ naizgled nije tako značajna. Međutim, ako pogledamo njeno poreklo i istorijsku vrednost kod Slovena i pravoslavnih hrišćana, uverićemo se u njenu presudnu ulogu za određivanje i opis našeg identiteta i kulturnog nasleđa.

Reč „pamćenje“ povezana je sa staroslovenskom rečju pamѩtь, što znači pamćenje, sećanje, memorija, ali i ono što ona označava u savremenom srpskom jeziku, a to je pamet, um, razum, inteligencija. Po svom prvobitnom poreklu, povezana je sa indoevropskim korenom (bez prefiksa pa-) *mьntь (> mяtь) (na grčom μνήμη), koja označava misao, rasuđivanje. Od nje potiče latinsko mentalis („od uma, umno“) i naše mentalno, kao i reč „mnjenje“ ili mišljenje. To znači da je pamćenje povezano sa pameću i oštroumnošću, što je očigledno i po savremenim takmičenjima u inteligenciji, u kojima učesnici moraju da zapamte što više podataka, naziva i brojeva.

Srpska poslovica „Dok se muke ne namuči, pameti se ne nauči“ pokazuje da se pamet (koja u ovom slučaju označava sposobnost pravilnog rasuđivanja) u našoj kulturno-istorijskoj percepciji rađa iz patnje i gorkog iskustva. Druga poslovica, „nema većeg zla od zle pameti“, ukazuje na imperativ da treba pamtiti samo dobro, a ne zlo, zbog mira sopstvene savesti. Iz ove dve poslovice možemo zaključiti da iz dobrog pamćenja izvire mudrost.

Afanasij Ščapov nam u svojim „Istorijskim uslovima intelektualnog razvoja u Rusiji“ opisuje kako u Velikoj moskovskoj kneževini (XIV-XVI veka) najveće blago nije bilo znanje, već pamćenje. Tamo gde bi danas neko rekao „znam“ tada je govorio „pamtim“. Službeni zapisi i ukazi nazivali su se „pameti“ (pamяti), sve priče iz starine, predanja i običaji prenosili su se sa kolena na kolena „starim ljudima na poslušanje, a mladim ljudima za pamćenje“. Najvišim umnim darom smatrana je „pamet važna, dobra, tvrda“. Dakle, Moskva u kasnom srednjem veku nije bila ideološki ujedinjena zvaničnim zakonima i racionalnim procedurama, već bespogovornim i neprikosnovenim kolektivnim pamćenjem.

Da Vas podsetimo:  Pitanja i odgovori o Kovidu-19 u vezi sa trudnoćom, porođajem i dojenjem

I u Svetoj Rusi i u srednjovekovnoj, nemanjićkoj Srbiji verovalo se da umetnost i bogosluženje moraju ostati netaknuti do drugog Hristovog dolaska. Sve inovacije i novotarije smatrane su znakovima skorog dolaska antihrista i kraja sveta. Najveći autoritet imali su oni ljudi čije pamćenje najdalje doseže: duhovnik ili starac u manastiru, starešina u naseobini i epske starine u popularnoj mašti. Više su se cenile priče o junaštvu i blagočešću nego izvorna misao, stilizovana ikona nasuprot realistične slike, retorika umesto dijalektike, propovedi Sv. Jovana Zlatoustog pre „proklete logike“ Aristotela.

Dok su rimokatolici uvodili novine poput „i od Sina“, papske nepogrešivosti, neporočnog začeća Bogorodice, i prilagođavali crkvenu tradiciju duhu ovoga sveta, a reformatori proizvoljno tumačili Sveto pismo, pravoslavni hrišćani krotko su se i smerno držali predanja i tumačenja Svetih otaca prvih vekova hrišćanstva. Nepoverenje u sopstveno rasuđivanje smatrano je vrlinom, a želja za originalnim tumačenjem vere i dogme plodom gordosti i duhovne prelesti.

Agitprop i novi svetski poredak

Nasuprot pamćenju i tradiciji stoji vera u progres i svetlu budućnost. Da bi se ona ostvarila potreban je dug vremenski period. Kada ponestane strpljenja, i pojavi se plamen strasti za ostvarivanjem raja na zemlji sada i ovde, pristupa se korenitoj promeni vlasti i društva. U poslednjih 250 godina, ta tendencija nikada nije zamirala. Sve više ambicioznih, beskompromisnih buntovnika prenosilo je plamen sa sveća u crkvama u masonske lože i druga tajna društva, gde su se kovale zavere protiv ustaljenog, vekovnog poretka.

Francuski revolucionari bili su toliko željni da u zemlji sve promene, sruše i satru crkvu, da su napravili novi kalendar, sa novim nazivima meseci i deset dana u sedmici, što je otežavalo vernicima da zapamte nedelje i praznike. Uveli su Kult razuma, koji je staru, odsluženu religiju zamenio novom. Za vreme Jakobinske diktature, koja je trajala 13 meseci, 17 hiljada ljudi je giljotinirano. Iz Francuske se pandemija raširila po celoj Evropi i svetu.

U terorističkim aktima ruskih revolucionara koji su otpočeli 70-ih godina 19. veka, ubijeni su car Aleksandar III, premijer Aleksandar Stolipin, i još preko 20 hiljada ministara unutrašnjih poslova, članova vlade, sudija, policajaca i pripadnika carske porodice. U svojoj želji da unište sve staro i na silu stvore novo, boljševici su objavili rat buržoaziji. Uništili su i opljačkali sve pripadnike plemstva, a samostalne zemljoradnike izložili su dugogodišnjem gladu i pomoru. Umesto Ruske Pravoslavne Crkve, uveli su kult rada i kult revolucije. Promenili su sve: od pravopisa, naziva državnih organa, gradova i oblasti, do praznika i celokupne privrede i ekonomije. Sličnu kulturnu revoluciju sproveli su i Mao Cedung u Kini i Titovi komunisti u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.

Da Vas podsetimo:  Šta kad ti dete kaže „K“? Zabrinjavajuće istraživanje o govoru mladih u Srbiji

Pred našim očima upravo se odvija nova revolucija. U Americi ruše sve spomenike koje simbolizuju dvoipovekovnu tradiciju post-kolumbovske istorije Novog sveta. Ideolozi ove pobune i rušenja starog sistema tačno znaju šta im je cilj, dok njihovi izvršioci žele samo da ruše. Neki su marksisti, neki rasisti, neki radikalni feministi, ali im je zajednička „vatra u ljudskim umovima“, kako je taj poriv za uništenjem nazvao Fjodor Dostojevski. Da bi se vladalo ljudima, plamen konflikta i pobune mora stalno biti održavan, čak i u zemlji koja je do juče bila glavni izvršitelj podmuklih geopolitičkih strategija. Kao što su Srbi u Jugoslaviji satanizovani dok u njih nije usađen osećaj krivice i niže vrednosti, tako se u Sjedinjenim Državama trenutno satanizuju beli hrišćani.

Preumljenje se uzgaja na đubrivu novih pojmova. Reči kao što su „gej“, „inkluzija“ ili „multikulturalizam“ obazrivo i postepeno su uvođenje u napredni srpski diskurs, i sada su već sasvim odomaćene. One u sebi nose novu religiju tolerancije, ravnopravnosti manjina i svežeg bratstva-jednistva, ovoga puta sa muslimanima sa Bliskog istoka, a iza njih krije se razgradnja porodice, osuda rodoljublja i stvaranje pogodnih uslova za prihvatanje jedne svetske vlade.

Promene, izmene i novine ponekad su ne samo preporučljive, već i neophodne. Revolucija, pak, nikome nikada nije donela nikakvu korist. Ako jeste u ovom, onda sigurno nije u životu duše posle smrti. Prvi buntovnik bio je đavo, i svi oni koji usplamtelih srca i pomućenih umova žele promene samo radi rušenja starog, njegovi su sledbenici.

Značaj srpskog Kosova ne može shvatiti jedan ateista, razvratnik ili autošovinista, jer on živi samo za sebe i ne vidi ništa drugo osim sadašnjosti i bliže budućnosti – i to svoje. Značaj srpskog Kosova može razumeti samo onaj koji ima dobro pamćenje.

Korišćena literatura:

  • Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970.
  • Достоевский, Федор Михаилович. Бесы. Санкт Петербург: Азбука-классика 2012.
  • Hall, Stuart. Cultural Representation and Signifying Practices. London: Sage Publications, 1997.
  • „Српске народне пословице“. Викицитат.
    https://sr.wikiquote.org/wiki/српске_народне_пословице (приступљено 4. јула 2020)
  • Щапов, Афанасий Прокофьевич, Собрание сочинений Т. 2. Санкт Петербург: Издание М. В. Пирожкова, 1906.

Svetozar Poštić
Izvor: Stanje Stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime