Pandemija vs. infodemija: Šta je opasnije?

Uz pandemiju koronavirusa, ljudska životinja mora da se bori i sa tzv. infodemijom, odnosno sa medijskom epidemijom neistina, dezinformacija i lažnih vesti. Na ovo je još u februaru upozorio i direktor Svetske zdravstvene organizacije (SZO) lično, doktor Gebresejus, eksplicitno upozoravajućim rečima: „Lažne vesti šire se brže i lakše od virusa, i podjednako su opasne.“ A ukoliko mu verujemo da valja prati ruke sapunom i najmanje 20 sekundi, hajde da mu poverujemo i na ovu temu.

Jer, kao da nema pametnija posla – da spasava nekakve ljudske živote, recimo – SZO je bila primorana da na svom sajtu pokrene i zaseban odeljak za raskrinkavanje mitova o koronavirusu. Naime, dezinformacije se zaista šire masovnim medijima i društvenim mrežama nalik na zaraznu bolest. I u pitanju nije samo (ne)zgodna ili (ne)vešta analogija. Prema jednom naučnom radu iz prestižnog časopisa Nature (2016), širenje neistina, glasina i dezinformacija po populaciji zapravo prati isti obrazac ili model kao i širenje zaraze u epidemijama.

S tim u vezi, koliko nas je u međuvremenu čulo i prenelo savete nepostojećeg „lekara iz Vuhana“, nečije „kume sa pulmologije“ ili već kultne „drugarice Nine koja živi u Milanu“? Ove cirkularne poruke prvo su zarazile nas same, a mi smo „šerovanjem“ ili „forvardovanjem“ – tu zarazu bili preneli dalje. A isto su uradili i mnogi masovni mediji, poput Tanjuga, Večernjih novosti, Kurira, portala Nova.rs ili Al Džazire, o čemu je detaljno i izvrsno pisalo Raskrikavanje.

Glasinama se, sestro slatka, još od početka 20. veka bave i socijalna psihologija i sociologija, blisko ih povezujući i sa političkom propagandom. I u pitanju su krajnje specifični mitovi i legende, zato što od svoje publike zahtevaju – verovanje.

Zatim, izdašno se šire i krajnje opasna nadrilekarska laprdanja o tome da od koronavirusa štite i beli luk, rakija, kokain, đumbir, ulje origana, C-vitamin, čajevi, antibiotici, topla kupka, ultraljubičaste lampe, srebro, slana voda, ispijanje fante, te gutanje izbeljivača, odnosno grgljanje varikine. U pitanju su prakse koje nisu bezopasne ili duhovite, već ozbiljni rizici po lično i javno zdravlje.

Akupunkturisti, bioenergetičari, detoksikaši, fengšuisti, homeopate, kiropraktičari, otvarači čakri i ostali šarlatani trenutno su možda u defanzivi, ali nesumnjivo čekaju kao buve u krasti. A kada je reč o antivakcinašima, dotični zaćutaše iz veoma jednostavnog razloga: upravo ovako izgleda svet bez vakcine protiv neke zarazne bolesti.

Najzad, tu je i odvratna nuspojava svake proklete krize ili opasnosti, bar za one junake sa alufolijom umesto maske na glavi: teorije zavere. Karakteristične su zavere o Bilu Gejtsu ili 5G telefonskoj mreži, o američkim vojnicima koji pandemiju koriste za vojnu okupaciju Evrope i, naravno, ona da je koronavirus „proizveden u laboratoriji“ u nekakve nejasne, ali svakako zlokobne ciljeve. U šta, uzgred, veruje svaki treći Amerikanac, i o čemu je pre mesec dana na Cenzolovci već drobio i ovaj sociolog i kolumnista.

U „postistinitom“ međuvremenu, naučnici su očigledno morali da se pozabave i tom antinaučnom i zaveraškom tvrdnjom, detaljno analizirajući genom ovog smrtonosnog virusa. Pa su u već spomenutom i vrhunskom naučnom časopisu Nature, 17. marta nedvosmisleno dokazali da je COVID-19 isključivo proizvod prirodnih procesa ili evolucije putem prirodne selekcije (hvala, Darvine!), a ne bilo kakve laboratorijske ili inženjerske intervencije, odnosno ljudske manipulacije. Čitao neko?

Naravno, viruse neistine iskašljavaju i mnogi šefovi država i vlada. Na primer, i pre zvaničnog i u mnogome takođe spornog obraćanja naciji na temu pandemije (12. marta), američki predsednik Donald Tramp rekorderski je izneo čak 28 neistina o koronavirusu.

Neke od njih poznate su i javnosti naše republike: da je u pitanju „običan grip“, da virus „nestaje sa toplim vremenom“, da je smrtnost od koronavirusa manja nego od „sezonskog gripa“, i sve tako žovijalno i bezazleno. A bilo je i bizarnijih nedragih i nemilih saveta za borbu protiv najnovijeg koronavirusa. Prema pisanju Radija Slobodna Evropa, predsednik Turkmenistana građanima je sugerisao spaljivanje izvesnih biljaka, a predsednik Belorusije Lukašenko rad na njivi, saunu i – votku.

I sad, zašto je ovo važno? Pa šta ako ljudi poveruju da je oblokavanje rakijom ili obžderavanje belim lukom efikasno u borbi protiv ovog virusa iz „američke laboratorije“? Važno je zato što u dobu pandemije takvo iracionalno verovanje takođe može da ubije. I, ne, ne radi se samo o hospitalizovanoj Kineskinji koja je (navodno?) pojela 1,5 kg belog luka, nuspojavama konzumiranja preteranih količina C-vitamina, ili o očiglednim opasnostima od ispijanja industrijskog izbeljivača, a na koje je neočigledno morala da upozori i američka Administracija za hranu i lekove. Radi se o tome da naša verovanja rukovode našim ponašanjem. A u ovoj pandemiji, naše ponašanje je ono jedino što može da nas sačuva u životu i zdravlju.

Tabloidne anegdote i Vajber glasine o misterioznom izlečenju, „narodnom“ leku ili „tajnoj“ terapiji, i još sve to od „drugarice Nine iz Milana“ ili pak „kineskih“, „ruskih“ i sličnih geopolitički bratskih „doktora“, verovatno mogu delovati utešno u trenutku krize. Utešne su i teorije zavere, pošto impliciraju da iza svega postoji nekakav plan, nekakva namera, nekakva organizovanost, umesto neplanske i nepodnošljive nasumičnosti. I sad, u pandemiji koronavirusa od koje dnevno umire na hiljade ljudi, nekakva „infodemija“ deluje kao perverzna opsesija onih posebno zaludnih i nastranih konzumenata medija.

Tada i sama fraza „lažne vesti“ zvuči nekako naivno i bezazleno. Poput poslovičnog osnovca koji, eto, „lažira“ bolest da bi opravdano izostao sa kontrolnog iz matematike. Međutim, nije tako. Verovanje u neke laži može biti relativno bezopasno, poput verovanja u Deda Mraza ili da u ovim farmerkama izgledamo mršavije. Ali u vremenu ozbiljne i globalne krize javnog zdravlja činjenice su važnije, a laži opasnije nego ikad. Radi se o hiljadama i hiljadama ljudi koji će, na osnovu verovanja da je ovo „veštački“ i „geopolitički“ proizvedena pandemija, komotno šetati unaokolo, kijati, kašljati i nedezinfikovano pipati, jer „ima ko o tome vodi računa“. I tako će samo širiti zarazu.

Mi, ljudi, jesmo društvena bića. I, kao takvi, skloni smo tome da lakoverno poverujemo drugim ljudima. Usput, naši mozgovi su i organi koji vole da slušaju (baš kao i da proizvode i šire) priče, anegdote, fikcije i glasine. I mentalnim akrobacijama umeju da povežu nepovezivo. Ponudimo mozgu najblesaviju nebulozu ili najsumasišavšiju tvrdnju, i smisliće opravdanje zašto ona može da bude suvisla i istinita. Dođavola, postoje ljudi koji veruju u to da je Zemlja ravna ploča, kao i da država Finska zapravo ne postoji već da je na njenom mestu – more. Ali, jedno je kreativno, a drugo je kritičko mišljenje. I u tom se procepu neretko nalazi razlika između istine i laži, zdravlja i bolesti, pa i života i smrti. Neke tvrdnje zaista mogu da budu istinite, ali činjenično zasnovane tvrdnje jesu istina.

„Postistinito“ okruženje pristrasnih i propagandnih medija predstavlja doba dobrovoljne iracionalnosti i raspojasane subjektivnosti. A u takvoj ljudskoj ekologiji, dobro uspevaju samo – virusi. Virusi korona ili virusi neistina, svejedno. Istovremeno, ovako se poništava ogroman napredak koji je čovečanstvo postiglo do sada, u smislu naučne demarkacije između utešnih izmišljotina i tvrdih činjenica. I zaboravlja se da, iako svako zaista ima pravo na svoje mišljenje, nema svako pravo na svoje činjenice.

Uz tragično ogromne ljudske žrtve, prirodna pandemija virusa COVID-19 će jednom proći. Ali društvena pandemija dezinformisanja javnosti, sa takođe smrtonosnim posledicama po ljudsko zdravlje, preti da se zadrži među nama.

Svako uspešno rešavanje lične ili društvene krize podrazumeva da promenimo načine na koje smo radili stvari do tada. Pa, kada jednom pandemija prođe, pranjem ruku, dezinfekcijom, socijalnom izolacijom, jačanjem imuniteta i smrću, hajde da ni infodemija ne preživi! U suprotnom, brojaćemo nove žrtve ispijača srebra, čajeva ili varikine, odnosno komotnih šetača kojima „američki“ virus „ne može ništa“. Nije poenta u procenjivanju da li je opasnija pandemija ili infodemija, viralni internet „mim“ ili RNK koronavirusa, već u tome da se ove dve epidemije, sistemom povratne sprege, međusobno hrane i osnažuju.

Međutim, kao dašak nade u pandemičnoj tragediji, smrtonosno širenje koronavirusa jeste doprinelo smanjivanju uticaja ksenofobne propagande i kampanje lažnih vesti u Italiji. Ali, moramo li zaista brojati mrtve u stotinama ili hiljadama kako bismo se radije okrenuli istinitom, objektivnom i „hladnom“ informisanju koje je zasnovano na činjenicama? U dugoročnom interesu našeg ličnog zdravlja i blagostanja, a ne kratkoročne i priproste utehe?

Takođe, veoma brzo je postalo očigledno jasno da koronavirus jednostavno nije „najsmešniji“ virus koji „postoji samo na Fejsbuku“. S druge strane, ono što na Fejsbuku zaista postoji jesu hrpetine lažnih vesti o tom koronavirusu. To jest, hektolitri obmana i laži – istinu govoreći – jer nema i ne postoje nikakve „vesti“ u tzv. „lažnim vestima“.

Kada je zarazna bolest zakucala na sva naša vrata, ispada da dežurni upozoravači, umobolni proveravači činjenica, i uopšte dizači svesti ili cinični partibrejkeri u vezi sa lažnim vestima i dezinformacijama u javnosti – najzad imaju pravo. I da poput učiteljica na javnom servisu, apotekara ili čistača ulica, u ime svih nas, obavljaju hrabar posao one cerebralne higijene.

Zato što ih ne mrzi da čitaju naučne radove i da proveravaju fotografije, odnosno da nepopularno drmaju kavez naših popularnih zabluda i hroničnog neznanja. Čak i ukoliko ispada da su i one „dobre vesti“ o pojavljivanju delfina po kanalima u Veneciji ili o pijano usnulim slonovima u Aziji, sve zbog samoizolacije ljudske vrste, takođe i jebiga – lažne.

I zato, aplauz podrške medicinskim radnicima u osam uveče, i u ovom zlom dobu, jeste i jedan zgodan solidaran gest i lep magijski ritual. Ali, kada sa naše terase zatim uđemo u stan i dohvatimo svoje kompjutere i mobilne telefone, možda bi lekarima i medicinskoj braći i sestrama mnogo više od kolektivnog tapšanja značilo sledeće: da unaokolo ne delimo dezinformacije i sve te „viralne“ laži i zablude? Da naučimo da peremo ruke i socijalno se izolujemo i od neproverenih glasina i lažnih vesti. Ili da samo najmanje 20 sekundi razmislimo pre nego što dalje podelimo i raširimo neki medijski – virus.

Aleksej Kišjuhas
Izvor: Cenzolovka