Papagajski ponavljajući reči premijera, mediji stvaraju iluziju da su penzije zaista povećane

Način na koji se u medijima nekritički prenose neistinite izjave premijera o povećanju penzija, već duže vreme se izdvaja bestidnošću. Da li urednici novine uređuju ili povlađuju vlastima?

Šta je za novinarstvo važnije: veština uređivanja ili veština povlađivanja?

Sudeći po ovdašnjim medijima, ovo drugo uveliko preteže. Toliko čak da se u nastojanju da se vesti prilagode potrebama vlasti menja čak i značenje samih pojmova. Iako za to postoji mnoštvo primera, način na koji se govori o platama i penzijama, već duže vreme se izdvaja bestidnošću.

Politika je, tako, ovih dana, u jednom svom izveštaju već u naslovu procenila kako će „veće plate i penzije ubrzati rast privrede“.

Šta je sporno, pitaćete, u naslovu kojim su samo ponovljene reči premijera. Sporno je to što u potpunosti odudara od stvarnosti, što je, drugim rečima, neistinito predstavlja.

Da bi se govorilo o „većim platama i penzijama“, morale bi prethodno da se vrate na pređašnji nivo. U suprotnom je reč samo o povraćaju tek neznatnog dela samovoljno oduzetih prinadležnosti.

Stiče se utisak da ružičasta televizija, koja u ponavljanju do besvesti onog što je premijer rekao prednjači, ima više za cilj da hipnotiše gledaoce nego da im prenese poruku

Kada se u odbranu pomenutog čina naglašava da se u jednoj kategoriji bar zaista radi o povećanju jer najniže penzije nisu umanjene, prećutkuje se da su u ukupnom iznosu, u takozvanoj novčanoj masi, samo „mrvica od mrve“ od koje se ne može ni živeti, a kamoli „ubrzati privredni rast“.

Za veštinu povlađivanja nije uvek neophodno da se nešto izmišlja. Dovoljno je da se vesti rasporede na poželjan način.

To, praktično, znači da se premijeru – bez obzira na to šta i o čemu govori – obezbedi naslovna strana.

Tamo gde mesto vesti zavisi od njihove važnosti a ne od statusa govornika, to nije slučaj. Tako se može desiti da govor premijera završi na nekoj unutrašnjoj stranici ili čak (kakvog li svetogrđa) da uopšte ne bude zabeležen.

Da se kod nas vesti raspoređuju po njihovom značaju, tada bi intervju karikaturiste Dušana Petričića bio na naslovnim stranicama, a ne – maltene u ilegalnosti – na sajtovima.

Zbog čega je, pitaćete, pomenuti intervju toliko važan. Po tome što je primer kritičke misli i građanske odvažnosti, upravo, dakle, onih vrednosti koje ovom društvu najviše nedostaju.

Kada vlasti priređuju izložbe kako bi dokazale da su i ovde prisutne, neodoljivo podsećaju na izjavu ministra poljoprivrede u Miloševićevoj vladi, koji je na primedbe da u prodavnicama nema ulja, odgovorio: „Ulja ima, samo nije dobro raspoređeno.“

Za veštinu povlađivanja nije uvek neophodno da se nešto izmišlja. Dovoljno je da se vesti rasporede na poželjan način. To, praktično, znači da se premijeru – bez obzira na to šta i o čemu govori – obezbedi naslovna strana

E pa, i ovde postoji kritička misao, samo što nije dobro raspoređena. A i kako bi kada su informativni rafovi do pucanja popunjeni premijerom i njegovim doglavnicima.

Za medijsko dodvoravanje vlastima postoje, naravno, i drugi delotvorni načini. Omiljeno je, tako, ponavljanje do besvesti onoga što je premijer već rekao. U toj meri čak da se stiče utisak da ružičasta televizija, koja u tome prednjači, ima više za cilj da hipnotiše gledaoce nego da im prenese poruku.

Beda papagaja začudo ne smeta omađijanoj pastvi da po stoti put sluša isto pojanje.

Ponavljanje jednog istog, istini za volju, nije ona prva smislila, jer je kineska novinska agencija Sinhua svojevremeno koristila isti metod emitujući iz dana u dan kilometarske pasuse iz dela Mao Cedunga.

Ovdašnji mediji, ipak, u jednoj oblasti imaju prvenstvo. Moglo bi se čak reći da su izmislili poseban brend u kome se – po prirodi jedinstvena vest – deli na odeljke, procente i rate koje neodoljivo podsećaju na one kod kreditnog zaduživanja.

O jednom istom putu se tako može javljati bezbroj puta tako što će svaka deonica – makar i ona od samo nekoliko kilometara – imati status posebne vesti. Važno je, dakle, samo da se udari kamen temeljac da bi se za sve ostalo pobrinuli uslužni novinari.

Ne moramo se, stoga, brinuti koliko su dugi i koliko se vremena grade ovde putevi, jer će ih i učestalost i broj vesti o njima redovno nadmašiti.

Kad već govorimo o brendu – u specifično, ako ne i jedinstveno, svojstvo ovog novinskog podneblja spada običaj premijera da umesto odgovara na pitanje koje mu se ne sviđa, govori o nečemu sasvim drugom. Ako se još može razumeti njegovo nastojanje da izbegne neprijatan dijalog, nikako se ne može razumeti zanemelost novinara. Zašto se uopšte bave svojim poslom ako se ne usuđuju da izgovore sasvim običnu rečenicu:

– Ali, nisam te to pitao, čoveče!

Dušan Miklja

Cenzolovka