Paradoks: Popularnost veća, glasača manje

0
521

Aisbori-790x454ko je i bilo retkih skeptika pre lokalnih izbora na Voždovcu, ubedljiva pobeda SNS-a dovela je do konsenzusa u medijima, među analitičarima, pa i političkim protivnicima, da je legitimitet Vučića (i SNS-a) značajno porastao od trenutka preuzimanja vlasti (leto 2012). U ovom tekstu, međutim, tvrdim da je to pogrešan utisak.

Pre poređenja izbora iz 2009. i 2013, zadržimo se na kratko na pojmovima legaliteta i legitimiteta. Legalitet ste obezbedili ako skupite 50%+1 odbonika (ili poslanika) i tako formirate većinu. Međutim, nešto kompleksniji je fenomen legitimiteta: da bi upravljala društvom i sprovodila reforme, vlasti je potrebna šira podrška građana, nezavisno od relacionih odnosa među partijama. Drugim rečima, imati većinu među predstavnicima koje bira jedna trećina glasača nije isto što i imati većinu kada polovina birača glasa. Kada tvrdimo da jedna stranka/politika/pojedinac imaju sve veću podršku građana (legitimitet), to znači da oni pridobijaju nove pristalice, odnosno glasače.

Interesantno, veća podrška ne znači nužno i veću razliku nad političkom konkurencijom. Nekada možete steći nove glasače, ali ako vaš rival takođe podigne popularnost – prednost može i da se smanji. Zamislite da sa milion glasača „skočite“ na 1.100.000, a rival sa 700.000 na 950.000. Vi ste ojačali podršku građana, ali procentualno „padate“ u konačnoj raspodeli mandata. Veći legitimitet, dakle, može da se poklopi i sa manjomm prednošću u odnosu na konkurenciju. I obratno: manji legitimitet može da se poklopi sa rastom prednosti u odnosu na rivale – ako se njihova podrška brže smanjuje (na primer, ako sa milion glasača „padnete“ na 950.000, ali vaš rival sa 700.000 padne na recimo 570.000).

Vratimo se lokalnim izborima na Voždovcu. Kako je SNS prošla 2013. u poređenju sa 2009. godinom? Na prvi pogled – odlično. SNS je sada osvojila 49%, čak 11% više nego 2009. (38% glasova). Međutim, da li je SNS značajno uvećala svoju podršku među građanima? Radi poređenja, fokusirajmo se na apsolutne brojke. Napomene radi, brojke u analizi koja sledi su „zaokružene” radi lakšeg objašenja, ali to ne utiče na validnost zaključaka. Pogledati tabelu 1.

Pošto je 2009. godine postojalo za oko 10.000 manje glasača na opštini Voždovac, osvojeni glasovi danas i pre četiri godine ne mogu se porediti prostim oduzimanjem brojki već je neophodno ukalkulisati i faktor povećanja birača: 160.000/149.000=1.073. Kada rezultat iz 2009. godine pomnožimo ovim faktorom, dolazimo do brojke od 24.600. Drugim rečima, rezultat od 23.000 glasača na izborima u 2009. godini ekvivalentan je rezultatu od osvojenih 24.600 glasova na skorašnjim izborima imajući u vidu da se broj građana sa biračkim pravom povećao.

Da Vas podsetimo:  Banana država

Sada možemo da pogledamo koliki je rast SNS-a: 28.800-24.600=4.200 glasova. Dakle, legitimitet SNS-a je u međuvremenu porastao za nešto više od 4.000 glasova (na opštini Voždovac). Mnogo ili malo? Kako da znamo da li ova promena predstavlja (a) drastični, (b) umereni, ili tek (c) simboličan porast podrške?

Jedan način da se proceni rast podrške jeste da se uporedi sa ukupnim biračkim telom: SNS je dobio novih 2.7% glasova u odnosu na ukupno biračko telo (4.200 od 160.000). Prema ovom kriterijumu, rast podrške SNS-u nije ni drastičan, ni umereni, već simboličan (c). SNS je, dakle, u međuvremenu pridobila svega jednog novog na svakih 37 glasača. To predstavlja zanemarljiv rast.

Manji deo ovog rasta može se pripisati „prelivanju“ bivših glasača SRS. Pogledajmo kako je prošla SRS na prošlim izborima:

2009. godine: 2200 glasova;
2013. godine: 1000 glasova;

Kada ukalkulišemo faktor povećanja broja birača (1.073), današnji ekvivalent radikalskim glasovima iz 2009. godine bio bi: 2400. Drugim rečima, oni su izgubili oko 2400-1000=1400 glasova.

Realna pretpostavka je da su ovi glasovi otišli SNS-u, tj. da se radikalsko biračko telo „prelilo“ u naprednjačko. Fenomen oportunizma je već zabeležen na republičkom nivou i nije novost u političkim procesima.

Ako je SNS „preuzeo“ oko 1400 radikala, to onda znači da je van svog tradicionalnog jezgra ova stranka dobila svega 2.800 novih glasača, tj. 1.9% od ukupnog broja birača. Drugim rečima, svaki pedeset treći birač koji nije glasao za SNS i SRS na prošlim izborima sada se opredelio za Vučića i naprednjake. Ako se, dakle, uzme u obzir prelivanje SRS glasova, onda porast rasta podrške SNS-u deluje još zanemaraljiviji.

Nemoguće, nešto je pogrešno sa gornjom analizom, sigurno ste već pomislili. Vučić je, neupitno, zabeležio veliki rast podrške i besmisleno je osporavati njegov uspeh kada širom Srbije dobija po 45%, 50% i više podrške na lokalnim izborima. Ko to ne prihvata, odbija da pošteno sagleda realnost političke scene.

Da Vas podsetimo:  Dubok džep je pola zdravlja

Kao odgovor, vratimo se na diskusiju o legalitetu i legitimitetu sa početka teksta. Vaš utisak da je SNS značajno povećao podršku građana rezultat je lošeg rezultata ostalih stranaka, a ne velike podrške samom SNS-u. I tu nije potrebna velika pronicljivost: što manje glasova DS-u, SPS-u ili LDP-u, to u konačnoj raspodeli SNS dobija više mandata. Međutim, u ovoj tački prestaje racionalna analiza i otpočinje proces iracionalnog formiranja utisaka koji ide jedan korak dalje: relacioni odnos snaga među strankama dalje prerasta u utisak o podršci najjačoj stranci među biračima. Iako prvo (nadmoćan relacioni odnos) ne implicira nužno drugo (apsolutnu podršku), teško je odupreti se mehanizmima koji sputavaju racionalnu analizu (heuristička nauka je u nekoliko sjajnih studija o političkom spinu istražila ove fenomene; njih formira stil argumentacije pobednika neposredno nakon izbora, ali i način obrade u medijima u prvih 48 sati po objavljivanju rezultata – nakon ovoga debate je praktično nemoguće vratiti na racionalni nivo analize).

Za kraj, testirajmo da li nas utisak vara kada je u pitanju podrška građana strankama na republičkom nivou. U više navrata anketari su saopštili da bi za SNS trenutno glasalo više od 40% od onih koju su se deklarisali da znaju koga bi podržali. Izračunajmo sada koliko ta podrška iznosi u apsolutnim brojevima. Pošto se u ovim istraživanjima jedna trećina birača izjasnila da zna za koga bi glasala (pogledajte recimo ranija istraživanja „Faktor plusa”), konkretna podrška od 42% se računa u odnosu na trećinu od ukupnog broja građana Srbije sa pravom glasa (ima ih oko 6.600.000): 42% od 2.200.000 = 925.000.

Drugim rečima, trenutno oko 925.000 građana podržava SNS. To ne znači da u budućnosti taj broj neće porasti, ali ovog trenutka u Srbiji možete pronaći 925.000 građana koji tvrde da glasaju za SNS. Nebitno je da li bi za DS glasalo 600, 500 ili 400 hiljada; nebitno je da li SPS može da osvoji 300.000 ili pola miliona; nezavisno od rezultata ovih stranaka, SNS je pridobio 925.000 pristalica za sebe.

Da Vas podsetimo:  Da li je državni grb na prodaju?

Šta mislite, koliko je građana glasalo za SNS u maju 2012. godine?

Odgovor: 940.000.

Pitanje: da li je podrška SNS-u među građanima danas uopšte i veća nego u maju 2012 godine?

Na kraju, uporedimo trenutnu podršku SNS-u sa podrškom drugim političkim opcijama u prethodnim vladama. Sve češće se čuje argument da SNS i Vučić beleže podršku nezabeleženu još od vremena Miloševića. Možda najzgodniji primer za poređenje jeste trenutno najveća opoziciona stranka. Pogledajmo period kada je DS bila na vrhuncu popularnosti (nakon parlamentarnih izbora 2008. godine) – videti tabelu 2.

Koalicija „Zajedno za evropsku Srbiju”, predvođena Demokratskom strankom, osvojila je nešto više od milion i po glasova 2008. godine. Ako pretpostavimo da je DS „unela“ u koaliciju 1.100.000 (što je najkonzervativnija procena budući da je nemoguće da su G17, LSV i Ljajićev SDPS osvojili više od 450.000), to je za oko 170.000 glasova više od trenutne podrške SNS-u. Drugim rečima, SNS ne samo da ne beleži popularnost neviđenu od Miloševićevog perioda, nego trenutno ima manju podršku građana čak i od glavne stranke u prethodnoj Vladi.

„Naprednjaci” ovu podršku, naravno, mogu uvećati u budućoj izbornoj kampanji, međutim potencijal za taj rast ima svoje granice. Međutim ta podrška može i pasti u kampanji, ako vlast ne uspe da ubedi građane u rezultate svog upravljanja. Setimo se poslednje kampanje za parlamentarne izbore (2012): obe velike stranke (DS, SNS) dobile su manje glasova nego što su istraživanja predvidela pred finiš kampanje. Dakle, efekat kampanje na njihovu popularnost bio je negativan.

Da zaključim, niti lokalni izbori na Voždovcu svedoče da SNS beleži „astronomski“ rast popularnosti, niti ova stranka na republičkom nivou uživa retko jaku podršku. NJen uspeh leži prvenstveno u pasiviziranju birača Demokratske stranke, a ne u rastu podrške građana. Ali, ako ste bili ubeđeni da je legitimitet „naprednjaka“ izuzetno veliki, šta vam to konkretno govori o moći senzacionalizma, tabloida i kontrolisanih medija?

Piše: Slobodan Tomić

Zoon Politikon

like-button.net here

wordpress-themes.org here

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime