Partnerstvo za (ne)mir

Povodom NATO pohoda na Balkan, u Srbiji se više meseci lome koplja i deo građanstva se kako tako budi. Inicirani, podrazumeva se, od strane poznatih i manje poznatih stranačkih i ostalih sveznajućih lidera. Da li su posredi ozbiljni pokušaji vođenja narodnog puka ili će ipak biti da je naprasno pregnuće, predizborne trke radi. Dok Srblji shvate gde se krije jadac proteći će još mnogo vode Dunavom i Savom.

Da vidimo, s tim u vezi, kakva je razlika po jednom od najvažnijih pitanja koje je radikalizovalo srpsku političku scenu, recimo, s jedne strane između naprednjaka, socijalista, presvučenih julovaca, Rasimovih sandžačko-beogradskih socijaldemokrata i neizbežnih jagodinskih Palminih tigrova, kao eurofanatizovanog političkog pola, i s druge strane koalicije DSS-Dveri, kao takozvane patriotske struje?

Nema razlike. I jedni i drugi su za nepostojeću „vojnu neutralnost“, na pamet im ne pada da stupe u vojno savezništvo sa Rusijom ili da se priključe ODKB, dok bi istovremeno ekonomski, politički i na sve druge načine da raubuju bratsku velesilu. Po principu švedskog stola. I, ono što je najvažnije, zalažu se za nastavak „partnerske“ saradnje sa NATO savezom kroz njihov (dakle, njihov – NATO) program „Partnerstvo za mir“.

Ukoliko neko ne veruje autoru neka pažljivo pročita intervju predsednika DSS, gospođe Sande Rašković Ivić, koji je dala „Politici“[i]. Ali i neka obrati pažnju na brojne izjave gospodina Boška Obradović čelnika Dverjana, u vezi NATO programa – naglašavam – NATO programa Partnerstvo za mir.

Dakle, navedene političke grupacije na formalno suprotnim polovima se istovetno zalažu za članstvo u severnoatlantskom partnerstvu (apsolutno vid vojnog savezništva!) prema NATO standardima, procedurama, prema NATO strategijama i doktrini, zadovoljni su „interoperabilnošću“ Vojske Srbije i dostignutim nivoom „koncepta operativne sposobnosti“ sa NATO mašinerijom.

Shodno tome, podržavaju učešće Srbije u borbenim grupama EU (pod NATO kišobranom i komandom!), saglasni su da, kroz istovetni program Partnerstvo za mir, NATO i dalje nastavlja da organizuje, osposobljava i oprema „Bezbednosne snage Kosova“ – vojsku „Kosova“.

Prihvataju, dakle, politiku (tj. mehanizam) „poverilačkih fondova“ NATO, koji će isprazniti još ono malo vojnih magacina po Srbiji, kao i druge veoma brojne „partnerske mehanizme“, koji svoj vrhunac dostižu realizovanjem zadataka (da, baš tako – zadataka) kroz najviši stadijum „saradnje“ pod nazivom IPAP. Ne sporazum, već dinamički, operativni plan.

O, da, da ne zaboravim, zato što po automatizmu prihvatanja PzM podržavaju i stotinu srpskih vojnih plaćenika (šta će mučenici) koji ovih dana ponovo kreću put američke i NATO baze smeštene u popularnom nemačkom Hohenfelsu, da po peti put vežbaju sa „partnerima“ (najtačnije – saveznicima) iz NATO. Dakako, u organizaciji i pod patronatom Evropske komande Oružanih snaga SAD.

(„Saber Junction 2016” – naziv vežbe od 31. marta do 24. aprila, na kojoj će učestvovati vojnici iz ukupno 18 savezničkih država – članice NATO-a i partnerskih država kao što su Srbija, BiH, Makedonija, Moldavija i Švedska.)[ii]

I za takvu su aktivnost Dverjani i Deesesovci, je l’ da? Naravno, sve je to „Partnerstvo za mir“ i aktivna „saradnja“ sa NATO savezom. Samo tako i nikako drugačije. Jer da nije, taj se program ne bi tako ni zvao, niti bismo se nalazili u navedenoj družini.

E, sada, valja ih priupitati – dobro, čemu buka i galama (naravno, ne na ulici, to nije građanski, to nije in, to nije umiveno, tako nešto je primereno srpskim huliganima) protiv logističkog sporazuma sa NATO iz februara ove godine, dok o onom krovnom, glavnom (i jedinom pravom) iz 2014. koji će nas definitivno sahraniti, nije bilo ni jedne kasvetne reči?

Čemu onda insistiranje na referendumu o NATO (kada za tamo nismo predviđeni kao stalna članica dok nas ne svedu na predkumanovsku Srbiju), umesto ultimativni zahtev da se izađe iz programa Partnerstvo za mir? I to hitno i neodložno.

Da naglasim – SOFA aranžman je obavezni deo „Programa partnerstvo za mir“. Baš kao i „NATO vojna kancelarija za vezu“ usred Beograda, koja je, gle čuda, tamo od decembra 2006., a koja će uskoro prerasti u „NATO štab“. Onakav kakav je instaliran u „partnerskom“ Sarajevu, u Skoplju i u Podgorici.

I, šta ćemo sad? Hoćemo li po onoj narodnoj – malo smo trudni, malo nismo.

Ili ćemo o tome ćutati, onako kako smo zanemeli kada je upravo pod pokroviteljstvom dr Vojislava Košutnice, i to u dva navrata – kao predsednika SRJ, a zatim i kao predsednika Vlade R. Srbije – ova zemlja ušla u NATO program Partnerstvo za mir.

Program kroz koji će biti brutalno očišćen ratni kadar, potpuno razbijena mirnodopska i ratna vojska, dezangažovano 800 tenkova, preko 3.000 artiljerijskih oruđa, pogašene strategijsko-operativne grupacije: armije, korpusi i jedna divizija, neutralisane brigade i brojne druge jedinice sa tradicijom starom preko 150 godina, da bi se prešlo na poznati NATO „modularni“ (brigadno-bataljonski) sistem organizovanja Vojske Srbije, nakon čega nam je preostalo da se svi kolektivno slikamo. A zatim i da se kolektivno samozapalimo.

Gde je izvinjenje narodu za sva navedena nepočinstva i distanciranje od takve sedmogodišnje pro-NATO politike?

Da se podsetimo po ko zna koji put – jedno je biti vojno angažovan u tzv. „međuarmijskoj saradnji“ prema planovima tzv. „bilateralne vojne saradnje“ (kao sa Ruskom Federacijom, Kinom, Indijom…), što je uobičajena stogodišnja praksa u svetu, a potpuno je drugo biti član NATO programa (ajd’ još jednom, ne vredi drugačije), dakle, član NATO programa, koji se naziva Partnerstvo za mir.

Zašto? Zato što se u onom prvom – međuarmijska saradnja – zadržavaju autohtona svojstva – organizacija, strategija, doktrina, borbena pravila, obuka, borbeni moral i, posebno, vojna i državna tajna o planovima odbrane zemlje. I apsolutno svoji smo na svome. I snažni, onakvi kakvi smo bili do petog oktobra.

U onom drugom slučaju – NATO program Partnerstvo za mir – sve napred navedeno je pogubljeno, tačnije neutralisano, izbrisano čak i iz pamćenja, zato što se moraju (obratimo pažnju – moraju) prihvatati pravila, standardi i procedure i to na savezničkim, partnerskim postulatima NATO saveza. Onoga koji nas je nemilosrdno uništavao i punih 15 godina nam otima Kosovo i Metohiju.

‘Ajmo sad na „vojnu neutralnost“. Poslovica kaže – ponavljanje je majka mudrosti.

Ne vredi zaklinjanje u Rezoluciju iz 2007. godine gde je, reda radi (tako je naloženo upravo od NATO stručnjaka, kako se ne bi prekinuo program PzM), u tački 6. rešeno da se bude vojno neutralan. Ali i naložen referendum u vezi sa tim.

Što nije održan? Zašto vojna neutralnost nije ugrađena ni u jedan strateški dokument, na osnovu kojih se jedino i može sprovoditi: (1) Strategija nacionalne bezbednosti (2) Strategija odbrane i (3) Doktrina Vojske Srbije? I što to nije u realnom vremenu – sve do polovine 2008. godine, urađeno po hitnom postupku. Tim pre (i baš zbog toga) što je usledilo otcepljenje „Kosova“?

Da čak i ignorišemo apsolutnu nepravdu i nemoral, postali smo vojno neutralni u odnosu na dve strane – jedna koja otima, druga koja brani našu teritoriju. Umesto da se krenulo sa vojnim savezništvom zna se sa kim. Ako je nekada bila i prilika i potreba, upravo je to bio taj trenutak. Opravdan i logičan, ali za nezavisne zemlje.

Predsednica DSS-a u intervjuu ističe: „Stvaranje jednog balkanskog saveza, neblokovski orijentisanog, u kome bi se nalazile Srbija, Crna Gora i Republika Srpska i koji bi negovao i potvrđivao našu vojnu neutralnost (…)“

Da ovaj put zanemarimo ničim utemeljenu maštu o tzv. „balkanskom savezu“ (to aposolutno ne može biti, već je, ukoliko se precizno čita, tipičan srpsko-crnogorski savez), koji je u ovom istorijskom trenutku daleko kao Jupiter (ukoliko bismo težili tome umiveno na DSS postulatima), i da potvrdimo da je konačno upotrebljen adekvatan izraz – „neblokovski orijentisan“. I baš zbog toga, čemu u nastavku izraz „vojna neutralnost“ koji em je neprecizan (i nepostojeći u međunarodnopravnoj praksi), em sugeriše i potencira potpuno drugu, različitu kategoriju – neutralnost države?

I to je ono što ne shvata narod. I baš na tome ga svi prevode žednog preko vode. Premijer Srbije je naravno na čelu kolone.

Ne može se biti „vojno neutralan“ (šta god to značilo) a najtačnije „neutralan“ i istovremeno putovati u Evropsku uniju (zbog zajedničke spoljne, bezbednosne i odbrambene politke!), kao i (posebno) zbog NATO programa „Partnerstvo za mir“. Dakle, ili jedno ili drugo. Ili „neutralna država“ (a ne vojno neutralna) ili u EU (kojoj smo već predali državnu suverenost) i u predvorje NATO saveza. Odlučite se i ne zamajavajte mučeni srpski narod.

Da vidimo šta nam kazuje međunarodno ratno pravo, pre svega preko važećih Haških konvencija iz 1907. godine, koje do detalja obrađuju „neutralnost“, kao i ostali međunarodnopravni dokumenti od kojih je Povelja UN na prvom mestu. Dakle, da konsultujemo kako važeću teoriju, tako i praksu.

U svakom ratu, pored strana u sukobu, neke države ni na koji način ne učestvuju u oružanim sukobima. Te države se označavaju kao neutralne države i njihova prava i obaveze su posebno uređene pravilima međunarodnog prava.

Postoje dve vrste neutralnosti. Jedna je „stalna neutralnost“ i ona znači da je država neutralna u aktuelnim oružanim sukobima, ali i u svim budućim oružanim sukobima do kojih može doći. Za takav status, međutim, nije dovoljno da država samo proglasi svoju neutralnost, neophodno je da se sa takvim opredeljenjem saglase i ostale države – članice međunarodne zajednice. Na prvom mestu stalne članice Saveta bezbednosti UN.

I to je slučaj Švajcarske. Ali ne kako tumači gospođa Rašković-Ivić „(…) Švajcarska nije neutralna zato što je ona to htela, nego zato što su se velike sile o tome dogovorile.“ Gde je dokaz da stalnu neutralnost ta država nije želela? I posebno dokaz da su joj to velike sile nametnule prema njihovom dogovoru? Dajte da vidimo.

Austrija je dugo, sve do učlanjenja u Evropsku uniju, uživala specifičan status „stalne neutralnosti“. Međutim, to prema međunarodnom pravu nije bilo isto što i u slučaju Švajcarske iz prostog razloga – takav status nije bilo opredeljenje Austrije, već joj je nametnut kroz mirovni, tačnije državni ugovor nakon završetka Drugog svetskog rata.

Drugi vid neutralnosti je „privremena neutralnost“, koja označava neutralnost države (dakle celokupne države, a ne samo vojni aspekt), u odnosu na neki konkretan oružani sukob, koji je u toku. Ovaj status je privremen i zbog toga što ga država može menjati u toku oružanog sukoba. Italija u Prvom i SAD i u Prvom i u Drugom svetskom ratu su bile neutralne u početku rata. Kasnije su se uključile u rat i postale zaraćene strane.

Za razliku od oblika neutralnosti koji je različit, nema razlika u pogledu sadržaja neutralnosti, bilo da je reč o privremeno ili stalno neutralnim državama.

Neutralna država je, najkraće rečeno, dužna da se uzdrži od bilo kakve vrste uticaja (!) na bilo koju stranu u sukobu. Ona ne sme ni da im pomaže niti da im otežava položaj. Pri tome, ona mora da se ponaša prema zaraćenim stranama na istovetan način. Ono što zabranjuje jednoj strani mora da zabrani i drugoj, ili ono što dopušta jednoj mora da dopusti i drugoj.

Hoćemo li se, u hipotetičkom oružanom sukobu (koji samo što nije!) između Zapada i Rusije, moći da uzdržimo, mi, ovako „vojno neutralni“, od bilo kakvih uticaja, to jest da izbegnemo bilo kakve uticaje zaraćenih strana?

Međunarodno pravo uglavnom na negativan način određuje sadržaj neutralnosti, propisujući šta sve neutralna država ne sme da čini državama u sukobu, odnosno ono što ne sme da dopusti (!) da one čine prema njoj.
Veliki je broj radnji i postupaka koji se zabranjuju neutralnoj državi. Ona ne sme da preduzima radnje koje doprinose borbenoj spremnosti (!) strana u sukobu.

Kako se u ovo pitanje uklapa srpska NATO/PzM baza „Jug“, ABHO centar u Kruševcu, ili vežbanje po Holenfelsu?!
Obratimo sada pažnju na sledeće: neutralna država (a ne vojno neutralna) ne sme da dopusti korišćenje svoje teritorije (!) za regrutovanje i opremanje jedinica oružanih snaga bilo koje strane u sukobu (!). Zabranjeni su prelaz trupa (!) i transport municije (!) ili drugih materijala za vojne potrebe (!) ratujućih strana.
Teritorija neutralne države ne može služiti za smeštaj uređaja (!) za komunikacije ratujućih strana, niti se za takve komnukacije mogu koristiti instalacije (!) neutralne države. Teritorija neutralne države je nepovrediva ne može se koristiti za bilo kakve (!) vojne operacije. Bilo kakve aktivnosti neutralna država je dužna da spreči (!) i oružanom silom, a primena sile u takvim slučajevima se ne smatra neprijateljskim aktom.

Kojom ćemo to silom da sprečimo napred navedeno?

I kako se u gornji sadržaj uklapa u SOFA sporazum (i ostali brojni „sporazumčići) sa NATO savezom?

Neutralnoj državi, međutim, nisu zabranjene humanitarne aktivnosti. Ona može da dozvoli, recimo, prelazak ranjenika i bolesnika preko njene teritorije, bez oružja i drugog ratnog materijala. Ukoliko ratni zarobljenici pobegnu i sklone se na teritoriju neutralne države, ona će ih osloboditi, ali im može odrediti i obavezno mesto boravka.

Da li će ovako „snažna“ Srbija moći u nekom hipotetičkom, budućem ratu, da razoruža, primera radi a da ne budem pogrešno shvaćen, pripadnike NATO trupa koji su se, eto, kojim slučajem razbežali iz pravca Crnog mora? Ili su se zatekli na „vežbama“ u zemlji Srbiji, to jest njenom ostatku?

E, sada, nešto što je veoma važno a na prvi pogled se ne tiče oružane tematike, ali se itekako odnosi na potencijalnu ekonomsku saradnju, primera radi sa Rusijom, sa kojom imamo sporazum kakav nema ni jedna druga zapdnoevropska država. U ratu (ili pred početak rata) neutralna država nije dužna da sprečava privrednu i trgovačku aktivnost svojih državljana, kao privatnih lica, pa čak ako podrazumeva i trgovanje vojnim materijalom. Ako zavede bilo kakva ograničenja u tom pogledu, onda mora da ih zavede prema svim zaraćenim stranama.

A, mi ovakvi kakvi smo, naravno „vojno neutralni“, ni u miru ne smemo da trgujemo sa Rusijom. Ili smemo i to činimo ama baš punim kapacitetom? Što bi rek’o ministar privrede, gos’n Sertić.

No, da bi sluđivanje birača bilo kompletno, gospođa Sanda naglašava kako je svrha potpisivanja međustranačkog sporazuma u Moskvi povodom „vojne neutralnosti“, između ostalog, to što bi Rusija „kao velika sila pružila određene garancije“.

Kako će nam to Rusija pružati bilo kakve garancije ako uporno bežimo od vojnog savezništva sa njom? Na osnovu čega i na osnovu kog međunarodnog propisa? Tako što će ulagati proteste Briselu ili u Savetu bezbednosti i zapomagati u naše ime? I što bi to činila ukoliko se NATO ustremi (a to će nam se dogoditi) na ostatak Srbije, stupajući u nepotreban oružani sukob, praktično kao agresor. Dakle, mimo međunarodnog ratnog prava, suprotno od onoga što je uradila u Siriji gde je otišla u pomoć svom pravom vojnom savezniku.

Te je stoga sasvim razumljiva njena konstatacija „(…) Rusi nas ne zovu i ne insistiraju na tome da uđemo u ODKB (vojni savez koji okuplja Rusiju, Belorusiju, Jermeniju, Kazahstan, Kirgiziju i Tadžikistan) nego žele da ispoštuju našu zemlju (…)“

Naravno da nas ne zovu i ne insistiraju, zato što smo im hiljadu puta do sada saopštili – neka hvala, mi smo opredeljeni za Evropsku uniju i Partnerstvo za mir u najvišem IPAP stepenu. A i to, još malo, polagano, samo da prođu izbori, pa će krenuti i priprema za svečani ulazak u NATO – ono što poodavno traje u Bosni i Crnoj Gori a naziva se „Akcioni plan za članstvo – MAP“.

I na kraju – šta je i koliko je moralno, časno, dostojanstveno biti neutralan? Upravo onako kako je Kraljevina Jugoslavija bila neutralna pod vladom Cvetković-Maček sve do 25. marta 1941. godine. Dakle, zvanično neutralna država. Ili smo zaboravili kako je prošla?

Goran Jevtović

FSK

___________________

Biti neutralan i ne mešati se dok tamo neki ginu…

Makar nam bili saveznici i braća po krvi. Oni od kojih očekujemo da nas spasavaju.

[i] http://www.politika.rs/scc/clanak/351959/Seselj-je-za-racun-vlasti-napadao-mog-oca-a-sada-mene

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/352000/Srpski-vojnici-na-americkoj-vezbi-u-Nemackoj