U Srbiji, u kojoj je tolerantnost osobina koja baš i nije na ceni već se obično tumači kao slabost, sva je prilika da ćete biti kritikovani i ako ste nezaposleni (nesposoban da nađe posao, lenj) ili uspešni (muvator); i ako ste lepi ili manje atraktivni, u lošem braku ili razvedeni (kako ste napustili ženu i decu zbog mlađe i lepše); politički aktivni ili potpuno operisani od politike… Ali ima još nešto u Srba, od kako je sveta i veka, što je visoko na lestvici osude javnog, rođačko-komšijskog mnenja: nedopustivo je da ste neudati i da nemate decu! Kada maske padnu, tu prestaje svaka tolerancija i svaka mrvica razumevanje, prijateljstva i ljudskosti.
Situacija „lako je tebi da govoriš, ti nemaš ni kučeta ni mačeta“, još jednom se pokazala kao dobar argument u neobaveznom ćaskanju u jednom društvu, koje smatram pristojnim, obrazovanim i finim. Naime, dotakli smo se teme Kosova i vesti kojima smo zatrpavani tokom celog dana. O tome kako su jedinice ROSU upale na teritoriju sve četiri srpske opštine na severu Kosova i Metohije, te kako je zbog nastalih tenzija predsednik Srbije Aleksandar Vučić naredio punu borbenu gotovost Vojske Srbije i sazvane raznorazne hitne sednice… Rezultat svega je da se digla tenzija, oglasili su se državni zvaničnici i, zaista, čitajući vesti se činilo da smo na korak do rata, i da nam je samo preostalo da sačekamo poziv Vojske Srbije za mobilizaciju.
Panika i strah su se nekako uvukli u naše mozgove zbog svega što smo preživeli, pa je argument da će biti rata bio povlačanje paralale sa poslednjim strahotama koje su nam se zauvek urezale u sećanje: „Tako smo mislili da neće biti ništa i onda kada su počeli da nas bombarduju 1999. godine”.
Rekoh im da mislim da se ništa neće dogoditi i da je ovo jedan klasičan primer „spinovanja”, te da će se tenzije tokom dana, naravno „veštom” politikom naše vlasti, smiriti. Međutim, dočekao me onaj kec iz rukava koji neoborivo ruši sve argumente: „Lako je tebi da pričaš da se neće ništa dogoditi, ti nemaš nikoga, nemaš ni decu.”.
Ničim izazvana rečenica prepuna osude i malicioznosi, na mestu gde se najmanje nadate. Iako sam samo želela da na situaciju gledam racionalnije i umanjim strah i paniku i kod sagovornika, zauzvrat sam dobila šamar. Ko sam ja da uopšte pričam da li će se nešto desiti, a nemam ni decu? Oni koji imaju decu su ugroženiji, oni se više boje…
Iako je činjenica da su briga i strah mnogo veći kada imate da izgubite nešto tako dragoceno kao što je vaše dete, da li je ikako moguće dozvoliti i osobama koje nemaju decu (i to često ne svojom voljom) da imaju podjednako pravo da iskažu svoje mišljenje, da strahuju za one koje vole jer i one, verovali ili ne, imaju šta da izgube. Naposletku, imaju pravo da se plaše i za sebe.
Posle dugog razmišljanja i iskrene neverice, počinjem i sama da se pitam da li su ljudi koji nemaju decu zaista manje vredni od onih koji ih imaju? To što neko nema potomke svakako ne znači da ne može da razume i oseća ljubav prema deci uopšte: deci svoje braće, sestara, rođaka, prijatelja, komšija… svoj deci. Da li je moguće da ljudi to ne shvataju? Da li ljudav prema jednom detetu, sopstvenom, daje veće pravo glasa i uvažavanja?
Goca Savković
Da li ljudav prema jednom detetu, sopstvenom, daje veće pravo glasa i uvažavanja?
Po meni jedini odgovor koji moze da bude je:Da roditelj treba jos vise da bude obazriv kada treba da glasa jer se radi i o njegovom detetu……