Izbori od 24 aprila su se primakli na svega oko mesec dana. Ovo su veoma važni izbori za Srbiju. Zemlja se nalazi u praktično protektoratskom položaju deindustrijalizovana i sa pogrešnim makroekonomskim modelom koji se u kontinuitetu primenjuje, sa demografskim sunovratom koji ako bi se zadržao u dužem periodu dovodi u pitanje perspektivu opstnka nacije samo po sebi, sa antisocijalnim zakonodavstvom, lišena suvereniteta, sa otetim Kosovom i Metohijom, gde se ubrzano i njegov sever predaje od strane zvaničnog Beograda, sa odsustvom bilo kakve odgovorne politike povezivanja sa srpskim faktorom u regionu gde se dešavaju sudbonosne bitke i izazovi (Crna Gora, Republika Srpska), te sa razmerama blokade medija koja nije viđena od perioda Josipa Broza i potunog jednopartijskog jednoumlja koji ozbiljno dovodi u pitanja i krhka dostignuća pluralizma ostvarena u proteklih četvrt veka.
U tom pravcu kao odličnu sliku stanja u koje se nalazimo kao društo i narod bih citirao adekvatan navod iz odličnog rada dr Jove Drobnjaka Novi ekonomski manifest „Posle promena 2000. godine, građani su očekivali ekonomski oporavak i poboljšanje standarda, ali se nisu ispunila njihova očekivanja. Na vlast su dovedeni nekompententni ljudi kojima nije ni bila namera da provode reforme i da rade u interesu građana. Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, prihvatili su već pripremljeni neoliberalni program ekonomskih promena – baziran na Vašingtonskom koncnezusu – koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne srpske privrede. Sa ovim programom trebalo je Srbiju lišiti vlasništva nad resursima kojim raspolaže i dovesti je u dužničko ropstvo da bude bespogovrni poslušnik moćnih i bogatih. Svetski moćnici su našu zemlju predvideli kao izvor jeftine i obespravljene radne snage te pogodno tržište za zapadne proizvode i bankarske usluge tih zemalja.
Nametnuti program zasniva se na rasprodaji imovine, otvaranju granica (liberalizacija), na uvođenju stranih direktnih investicija (uglavnom prljavih i niskog tehnološkog inteziteta) zarad eksplatacije ljudskih i materijalnih resursa, na zaduživanju u inostranstvu i potrošnji što neminovno proizvodi deficite (spoljnotrgovinske, budžetske i ….) i državu vodi u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.
Nove vlasti su odmah verno implementirale sve instrumente neoliberalne globalizacije, a radi praćenja kontrole, uvedeni su strani ,,savetnici“ u sve državne institucije. Novopostavljeni vazali sve su verno radili po instrukcijama Brisela i Vašingtona. Državna imovina je rastraćena – uništeni su svi ostaci materijalne proizvodnje, uništene su domaće banke i domaće trgovine. Radnici su ostali bez egzistencija, a tržište je liberalizovano i prepušteno stranim proizvodima, stranim trgovinama i bankama. Pored uništenja ekonomije, nastavljeno je sa uništavanjem i zatiranjem institucija kulture, informisanja, odbrane i svega ostalog što je obeležje srpskog društva i države.
Shodno navedenom, može se konstatovati da su u ovome periodu učinjeni najveći ekonomski, kulturni i svaki drugo zločini srpskom narodu koji su nezapamćeni još od oslobađanja Srbije od od Turaka.
Pored toga, ovaj period je karakakterističan i po do sada nezapamćenom društvenom raslojavanju u kome su se izrodile i nove društvene klase i to: 1. politička kleptokratija – (lopovska vlast), a čine je vazali dovedeni na vlast posle 2000 godine koji su sticali bogatstvo korupcijom, rasturanjem u bescenje srpske imovine i verno služeći imerijalnim silama, zatim 2. privredna krimokratija – (privredna lopovska sekta) koju predstavljaju novoformirani biznismeni – uglavnom sumnjivog morala i bez obrazovnog i empirijskog utemeljenja – koji su sa najnižim ljudskim porivima i korumpivnim radnjama prisvajali društvena materijalna dobra i tako se bogatili. Često se u međuljuskim komunikacijama i medijima nazivaju ,,tajkunima“ što je veoma pogrešno. Naime, u svetu reč tajkun asocira na pozitivnu ličnost, na obrazovanog i bogatog industrijalca i gospodina, koji je dugogodišnjim radom, znanjem i sposobnostima sticao svoje bogatstvo. Međutim, srpski privredni krimokrati nisu ništa od ovoga, sem što su postali bogati i to nemoralnim radnjama. (Pripadnici i jedne i druge klase su dobro poznati i građanima, a i vladajućoj ,,eliti“, ali se još uvek ne pokreću postupci za njihovu odgovornost, a niti postupci za oduzimanje nezakonito stečene imovine. Oni, iz obe klase, međusobno dobro sarađuju, a nije im strana saradnja ni sa klasičnim kriminalcima) i 3. klasa siromašnih građana – najniži sloj društva (čisti lumpen proleterijat).
Prema anketi grupe istraživača (koju je vodio Jovo R. Drobnjak), u Srbiji je danas 1 % super bogatih, 15 % sa standardom iznad proseka u Srbiji, 35 % na granici egzistencije i 49 % ispod granice egzistancijalnog opstanka, odnosno ispod granice ljudskog dostojanstva u 21. veku. Dakle, 84 % građana u Srbiji je na granici ili ispod granice egzistencijalnog opstanka.“
Dakle iz ove odlične analize rada Jove Drobnjaka koji inače ima strateški karakter u pravcu određivanja ne samo stanja u kojem se nalazi Srbija danas i pre svega njena privreda , već i u svom daljem ekspozeu i načina izbavljenja iz krize (dr Jovo Drobnjak jedan od najistaknutijih privrednika u bivšoj SFRJ u poslednjih godinu dana je predsednik Ekonomskog saveta DSS, što uliva poverenje da Patriotski blok ima koncepciju za izlazak iz postojeće višedimenzionalne, a pre svega privredne krize kao alternativu vladajućem neoliberalizmu), zapravo dolazimo do zaključka da je čak oko 84 % građana Srbije nezadovoljno postojećim stanjem sa aspekta slojnog položaja (stratifikacije), a gotovo polovina svih građana naše zemlje je socijalnog statusa „ispod granice dostojanstva u 21 veku“.
Kako je onda moguće da ta ogromna većina građana od oko 84 % posmatrano samo sa socijalno-ekonomskog aspekta, da ne govorimo o opštem nezadovoljstvu bezmalo čitave populacije nacionalnom politikom, odnosno rasprodajom suvereniteta i (uključujući i teritorijalni) integriteta zemlje, situacijom u medijima, kulturi i dr, se putem izbora ne opredeli za drugačiju politiku u zemlji i zamenu vlasti.
Tu je važno navesti fenomen vladajuće SNS. Prvo odvajanje sve većeg dela članstva SNS od bivše jedinstvene SRS, a potom dolaskom ove stranke na vlast, sa manipulativnim odnosom i prema sopstvenom članstvu od strane samog njenog vrha. SNS se u početku predstavila kao tobožnja opozicije prema navedenoj postoktobarskoj koncepciji, a zapravo, pokazalo se voljom samog njenog vrha, potpunim njenim nastavljačem i u novim međunarodnim i društvenim okolnostima. U novim okolnostima međunarodnim i društvenim kada je alternativna politika daleko izvodljivija i logična, te se ovaj koncept ostvaruje uz potpunu blokadu medija i uz podršku kompradora kojima je očigledno po sugestiji nama najnenaklonjenijeg dela stranog faktora koji zemlju drži u svojevrsnom protektoratu, sugerisano da je „Aleksandar Vučić njihov čovek koga treba podržati u datim okolnostima“. Na taj način i u uslovima bukvalno gebelsovskih medija i neverovatnog pritiska kojima smo svi zajedno izloženi, a posebno nekompradorski deo društvene elite i političari van atlantističkog uticaja (svedeni uglavnom na inače raznorodnu patriotsku opoziciju), jedan deo najugroženijih građana Srbije sa aspekta ekonomskog i socijalnog statusa, privremeno je zaveden i za sada uz režim, bilo kao njegovi simatizeri, bilo kao članovi vladajućih stranaka i samog SNS pre svega. To je krajnje nelogično i suprotno stvarnim interesima tih ljudi, kako sa aspekta njihovog slojno – statusnog položaja, dakle na individualnom planu, bilo kao delu srpskog društva koje u celini ovakvom politikom teško propada i makar putem patriotskog identiteta ne bi trebalo da imaju simpatija za ovakvu politiku.
Zapravo ovo je za postojeći režim i njegove strane mentore jedna dosta rizična i neizvesna situacija. Ona se svodi na cementu ovakve konstrukcije, na višestrukim obmanama građana, odnosno najširim slojevima koji će uprkos gebesovskim medijima i ambijentu koji čini režim i putem zloupotrebe (sada je već sasvim jasno) određenih državnih struktura (što se ne bi smelo raditi u pluralističkom sistemu najblaže rečeno), na obećavanju nekakvog ličnog plena „podoficirima i kaplarima“ ovakvog poduhvata iz redova sopstvene stranke i režima, koji su spremni zbog toga da zažmure nad propadanjem čitave zemlje i društva i stoga i sami sve više dele nemoral i odgovornost za katastrofalne posledice kojima ovakav poduhvat predstavlja za zemlju i narod sa nesagledivim posledicama i za buduće generacije. Jer zapravo samom prirodom odvijanja stvari, dakle razotkrivanjem obmana koje režim i čitav poduhvat sa sadašnjim premijerom predstavlja, u prilog ispunjavanja daljih njihovih obaveza prema spomenutom delu stranog faktora u pravcu devastacije esencijalnih državnih i nacionalnih interesa, čemu je produkt stanje u zemlji, sve veći broj građana i preko sopstvenog iskustva, spoznaje da je „Car go“ i da treba podržati opoziciju svemu ovome.
Jedine snage koje imaju makar u načelu suprotnu politiku i stremljenja ovom svestranom i dubokom sunovratu su stranke, organizacije patriotske opozicije. Ovo je bio trenutak da se ona konsoliduje i koliko je to moguće u izvesnoj harmoniji i čak oko osnovnih pitanja ujedinjeno postavi pred izuzetno važne predstojeće izbore. U tom slučaju se moglo i taktički sarađivati sa parlamentarnom (žutom) opozicijom isključivo u pravcu teme dobijanja iole podnošljivih izbornih uslova i smanjiti mogućnosti manipulacije i ugrožavanja slobode izbora od strane režima i sve infrastrukture koja mu u tome pomaže (računajući i upliv stranog faktora na našim prostorima).
Međutim, danas posmatrano skroman je učinak za sada po tom pitanju. Patriotska opozicija izlazi u više kolona, što opasno dovodi u pitanje da će se solidan deo glasova postojećim stanjem nezadovoljnih građana, simpatizera patriotske opozicije rasuti i biti ispod cenzusa, što će se konkretno putem Donta, najviše preliti upravo SNS. Zašto je to tako bila bi potrebna sveobuhvatna analiza i pisac ovih redova ima dosta podataka u tom pravcu, ali ni to nije garant da mogu do kraja izvesti preciznu i tačnu analizu, pošto su mnogi faktori skriveni, a mnogi se mogu posmatrati višeznačno. Jasno je u svakom slučaju da je režim, kompradori, strani faktor, ali svakako i infrastruktura države Srbije koja im je na raspolaganju, uradio značajan posao u pravcu ovakvom raspleta situacije, podstičući pre svega sujete i partikularne interese, ali i druge poteze koji se u javnosti ne mogu lako sagledati.
Dr Dragan Petrović
Dobar clanak. Ali o tom se moze pisati do besvesti, malo koristi dok su glavni mediji cenzurisani. To je takodje glavna poluga kojom oni koji su dosli na vlast na talasu narodnog nezadovoljstva uspevaju vec godinama da rade upravo suprotno od onog sto su obecali. da naprednjaci izgube – sto nije verovatno – sta garantuje da se prica nece ponoviti? Koliko od sadasnjeg „patriotskog bloka“ je takodje u dzepu Amera? Pored koliko-toliko nezavisnih medija, Srbiji treba i srece da glasa za onog pravog, kao sto su Madjari uradili 2010 glasajuci za Orbanovu partiju.