Završiše se Izbori 2016. Neko glasao, neko nije hteo namerno. Nekome virili u listiće, a mnogi nisu bili na spisku, pa odustali. Ali sve je to demokratija. No, baš zbog toga su po ko zna koji put glasali mrtvi. Oni još neolađeni (bože-me-ti-oprosti). Bili idealni. Ni komšije se još nisu pomirili da ih nema, pa se tek našli u šoku, kada su kod istih bili na šestomesečnom pomenu. Skontali. Pričaju oni koji su videli. Ali proš’o brzi voz. Ko se ukačio, ukačio se. Blago njemu!
CUCUKANI I BRZI VOZOVI
Ionako je u ovoj državi sve skrojeno za brze vozove i njihove korisnike. Oni koji ne umeju nikako da se naviknu da nije sve po pe-esu, kasne. Oni koji su se snašli, pa skontali da je pe-es glupost, hvataju i onaj avion-mig u letu, a ne brze vozove. Skontali i pohvatali sve te „rupe“ po zakonima, pa navalili kao pacovi. A i može im se. Svako se ponaša onako kako mu je i koliko dozvoljeno. Molim lepo.
Ko je na vreme pendžetirao obraz, nema da brine. Jednom udariš pendžet i pičiš. Lomiš, gaziš, pljuješ, ma gledaš u oči i lažeš, a da ne trepneš. Umetnost. Svaka čast majstori. Kao da je važno šta je neko pričao par godina ranije? Srbi ionako zaboravljaju juče šta je bilo, valjda zato što danas misle kako da saviju sarmu samo od kupusa i ubede gladna dečija usta da je zdrava hrana zakon.
Svi do sada koji su živeli na ovim prostorima, nezdravo su se hranili. Zato su valjda i pomrli. A zahvaljujući izborima, biramo one koji nam obećavaju zdravo i berićetno. Još samo malo da se strpimo i samo što nije. Samo da se oni postave u foteljice i laganica. Ima vremena na pretek. Ko žuri, ili kome se ne sviđa, neka ide – kako i reče neki od ministara u još aktuelnoj Vladi. Jeste da ti izbori svuda po belom svetu postoje da bi se napravila vlast, u koju treba da „uđu“ pobednici. Uđite više i ostavite narod na miru. Aman bre, što nas više zavlačite i uvlačite? Ili ste vi cucukani, ili je narod cucukan?
Šta briga onog seljaka koga mantaju za cenu zdravog mleka, ko je predsednik čega ili ko je glavni za poljoprivredu. Baš ga briga da li je „zaslužio“ neko mesto u toj vašoj cucukanskoj trci ili nije. Zanima ga da to mleko može da proizvede i proda i da mu plate proizvod. Znate ono, kada litar mleka prodate za 25 *ebenih dinara, pa od istog naprave „kravicu“, pavlaku, jogurt i ostale mlečne proizvode….a znate koliko ih platite? Jebi ga. Ambalaža je čudo. Pa ne jedemo ambalažu pobogu bre?! Nismo amabalažojedi!
Narod ‘oće da radi i bude plaćen za rad. Možda to cucukani ne kapiraju. A i kako bi, ahahaha. Godine radnog staža vladara provedenih u preduzećima, ustanovama… Ma dajte, molim vas. Partijski sekretar ovog, prvi do partijskog zamenika onog i tako gomila lepih i zanimljivih radnih mesta. Pa takvi nama trebaju. Ti koji nikada ništa nisu prozvodilii niti radili. Oni umeju da povedu ovaj gladan i napaćen narod. Oni imaju rešenja jer su praktičari i provereni i iskusni. Ako nas takvi demagozi ne izbave, džaba nama svo znanje i iskustvo.
Raditi? Biti pošteno plaćen? Ispoštovan? Uvažen? Častan? Moralan? Iskren? Obrazovan? Kulturan? Odmeren? Učtiv? Kompetentan? I gomila tih glupavih termina koji se nigde ne koriste. Tačno moramo da menjamo rečnik i izbacimo sve te nepoznanice. Kao onaj „Novogovor“ kod Orvela. Par reči i to je to. Kome treba hiljade reči?! Naravno, na jednog građanina, desetine onih koji će kontrolisati kako ko koristi novi rečnik. I kažnjavati za prekoograničenu upotrebu. I da budu kontrolori dobro plaćeni. Jer dok se ne „udari“ dobra kontrola radnika, pusti ti ostale priče.
I obavezno da se ubace sve najstručnije reči, koji ni ti što ih izgovaraju ne razumeju. Kako drugačije okretati ovaj nepismen narod oko prsta? „Izađeš na televizor“ i raspičiš tim terminima. Narod zanemi od pameti i znanja. I kada bi hteo da pita ne bi znao šta da pita. Ne ume da izgovori. Svi u šoku od pameti onih gore. Na vrhu piramide. A oni osećaju taj narod. Tačno znaju kada i šta da kažu. Tačno znaju kada je važno napraviti rijaliti od ubistva pevačice, pa narodu više ništa nije bitno. I sarma nije bitna. Samo da se nađe kasapin. Kamo lepe sreće da su toliko i mediji i odgovorni bili posvećeni traženju ubica novinara? Pa gde bi nam bio kraj.
CUCUKANI I KOŽNE FOTELJE
Mnogi gradovi, pa i moj Čačak, još nisu formirali vlast. Valjda se svi muče oko strategije vadjenja iz blata, da ne kažem nešto drugo. Raspravljaju o načinima i potezima. Raspravljaju kako da sačuvaju ovo malo mladih što još uvek živi na ovim prostorima. Raspravlju kako da podrže i pomognu selu. Raspravljaju kako da zaposle silan narod koji je ostao bez posla, u 50-im. A u tim godinama poslodavac neće da vas primi na posao. Matori ste valjda. Ne možete. Ne umete. Ubogi starci, kao u epskim narodnim pesmama.
Raspravljaju danima, a i još će, ko će u koju fotelju da zavali onu stvar. Jer ako je ne zavali pravi, ode mast u propast. Pa pažljivo da biraju. Da neki zaslužan ne ostane nenagrađen. A ima ih koliko ‘oćete. Koliko je ko u koji grad doveo naroda tokom mitingovanja? Koliko je to zapravo autobusa? Koliko je ko zalepio plakata ili napisao tračeva po društvenim mrežama i portalima? Koliko je ko uspeo negde da se učipi za kintu i koliko je važnih još uvukao u učipljenje? Koliko je ko uspeo da odloži ili utiče na sudske postupke? Ups, nezavisno sudstvo. Povlačim reč. Oni se sami učipljuju.
Ma jok! Ovaj narod isključivo interesuje ime i prezime. A i što bi programi kojekavih stranaka. Naročito oni za koje se glas davao. Pa to ne znaju ni oni u strankama. „Prešao sam jer mi ovaj program više pasuje. Bolji je i inventivniji!“ E ma nemoj, leba ti?! E kako bi te brate-sestro bilo lepo i ispitati o tom programu? Kako bi bilo lepo čuti koje su to stvari slaganja i neslaganja sa onim od koga si pobegao/la? Što ti više pasuje ovaj ili onaj Program? I šta je to Program, uopšte? Ali, narod srpski vazda išao za imenom. Za vođom. Drugačije, kroz istoriju niti je umeo, niti znao. Na sluh reagovao. Odakle čuje zvono, tamo ide. Trči. Prati. Sluša. Kada više ne čuje zvono, pažljivo čeka… zna da će se zvono ponovo oglasiti.
CUCUKANI I BOLOVI
U svakom slučaju, svi mi, pratili zvono ili ne, plaćamo sve zajebancije koje su napravili oni u prvim redovima. Oštetio preduzeće. Oštetio Javnu ustanovu. Grad (mislim mi, građani) mora da plati za propuste. Grad prebacio pare iz budžete da bi neko tamo preduzeće nastavilo funkcionisanje, jer prethodni direktor isto ojadio. Država platila letovanja i zajebancije činovnika, jer sramota da ostanemo dužni. Slučaj Miladin Kovačević: „Vlada je 11. marta uplatila 900 hiljada dolara na račun porodice Brajana Štajnhauera“ – rekao je svojevremeno svojevremeni državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. Mislim… ono… interesi zemlje, a ne lični interesi. Jaoooj, mnogo smo mi bogata zemlja koliko nas ti na vlasti cede i koliko uzimaju. Ma otimaju. Ne pitaju. Neću da čujem da smo siromašni i da ćemo da bankrotiramo.
Protiv onog koji je oštetio firmu, selo, opštinu, grad, državu… se „vodi postupak“. Važi. Znamo mi te postupke i baš nas zabole za iste. Šta mi gradjani imamo od tih postupaka? Ili imamo rijaliitije u najavi, mada to pali masu. Šta nas briga koliko će taj neki ološ koji je uzeo od ove država, izneo na Kipar, Devičanska iliti već kakva ostrva, da eventualno nekada budu osudjen? Gradjani od presude niti mogu da kupe hleb, niti benzin, niti plate račune. O krpicama, letovanjima i zimovanjima neću ni da mislim. Valjda ste, dobri građani Srbije, na sve to zaboravili. Zarad viših interesa. Zarad njihovih interesa. Zarad interesa cucukana. Živi bili.
Rade Karanac
Kolumnista
