Pre nešto više od godinu dana Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, izgovorio je da u SAD „na svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora“. Posle se izvinio što je „ispao glup“ i nadao se da ćemo zaboraviti. Pa, ipak, teško da će neko imati drugu asocijaciju kad ovih dana prođe Knez Mihailovom i vidi novu „dekoraciju“.
Uz svu tu šljašteću dekoraciju omiljenog šetališta, preskupu jelku, zlatnu kapiju zbog koje se pitamo ko je ovde lud i ostatke prošlih novogodišnjih izdanja Beograda, na zgradi Kulturnog centra Beograda zasvetleli su upravo „perači prozora“, zbog kojih će Vučić verovatno ove zime zaobilaziti Knez, a Vesić uzeti poduži odmor i, uz malo nade, odustati od daljeg kićenja grada. Nezvanično, naravno.
Zvanično, „Perači prozora“ su umetnički rad Nine Ivanović, kojim se Kulturni centar pridružuje gradskoj manifestaciji za proslavu novogodišnjih i božićnih praznika „Beogradska zima“, promovišući sledeći Oktobarski salon. Nina Ivanović je nagrađena na 57. Oktobarskom salonu, a svojim radovima inače prikazuje svakodnevne trenutke, gradsko okruženje i pejzaže.
„U ovoj konkretnoj situaciji postoji i jedan iskorak u odnosu na njen dosadašnji rad, a to je rad sa svetlom. Uzimajući sve zadate uslove u obzir, kao i kakofoniju novogodišnje rasvete, umetnica je došla do toga da prozori kancelarija Kulturnog centra Beograda treba da dobiju svetleće perače prozora. Temom perača prozora bavila se u svojim ranijim radovima kad je bila inspirisana plesno-cirkuskim pokretima izvođača i generalno specifičnom vrstom poslova koji zahtevaju drugačije (ekstremne) načine kretanja. Kretanje uz pomoć konopca kako bi se obavio jedan posao učinio je u njenim očima perače prozora akrobatama, alpinistima i ujedno radnicima“, navode iz Kulturnog centra, uz napomenu da će svetleći „Perači prozora“ nakon izlaganja biti donirani odabranoj zdravstvenoj, obrazovnoj ili ustanovi dečije zaštite kao poklon grada Beograda.
A zašto bar jedan ne bi završio na Skupštini?
Za neke bi to bio dobar podsetnik na to koliko se u današnjoj Srbiji vrednuje život jednog radnika. Za druge razlog da se bar jednom osmehnu dok prolaze pored ove institucije. A za one unutra – poruka da se njihove reči i njihova dela ne mogu izbrisati i zaboraviti. Čak ni sve te „gluposti bez loše namere“.
„Želim da se izvinim građanima, ja sam sinoć na konferenciji za novinare govorio o nesrećama u građevinskom sektoru koji se dešavaju svetu i rekao kako na svakih deset sekundi ginu perači prozora u Americi, a to je podatak uzet sa nekog šaljivog sajta. Nisu krivi moji savetnici, da sam malo razmislio i da nisam bio umoran shvatio bih odmah… To što sam ja ispao glup i što je to bila glupost šta da radim, bez loše namere je bilo“, pokušao je Vučić tada da se opravda u svom maniru, na šta bi mu svako razuman poručio: Predsedniče, ne prihvatamo izvinjenje.
I dok budete ovih dana šetali nakinđurenom Knez Mihailovom, setite se samo da je kontekst njegovog obraćanja bila smrt dvojice radnika, koji su imali porodice, koji su samo radili svoj posao, nesvesni da rizikuju svoje živote… Zbog čega? Zbog koga? Taj deo je, po običaju, ostao u senci izgovorene „gluposti“.
