Perfidna igra: Na festivalu „Mirdita“ promovisan novi model otimanja srpskih manastira na Kosovu

1
383
Foto: Sputnik / Dejan Simić

Zalaganje da kulturno nasleđe na KiM kao „kosovska kulturna baština nadpolitički pripada svima, u situaciji nerešenog političkog statusa teritorije otete od Srbije, poziv je da se sadašnje stanje prihvati kao definitivno. Zato to i jeste politički, a ne kulturni projekat, smatra nekadašnji ambasador Srbije u Unesku Darko Tanasković.

„Na Kosovu postoji kolektivna svest svih naroda o očuvanju kulturne baštine i spomenika, a politika pokušava da podeli tu baštinu po nacionalnosti, na srpsko i albansko.“

Perfidne poruke sa festivala Mirdita

Ova sasvim groteskna, ali nimalo naivna poruka sa nedavno održanog festivala „Mirdita — Dobar dan“ koji se u Beogradu održava od 2014. godine u nameri da predstavi aktuelnu kosovsku kulturnu scenu, očekivano, izazvala je reagovanje.

Takva ocena debate „Kosovo — Nasleđe sećanja“, održane u okviru festivala, ne može čitaoca da ne zapita kroz kakvu optiku to prištinski poslenici kulture gledaju na stvarnost koja ih okružuje. Od Bogorodice Ljeviške i dalje u garežu od paljevine, omotane bodljikavom žicom, crkve koja je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, do skorašnjeg jedva zaustavljenog „poduhvata“ tamošnjih vlasti da grade magistralni put kroz zaštićenu zonu manastira Visoki Dečani, takođe na Uneskovoj listi.

Kosovska kulturna baština kao politički koncept

Po oceni igumana manastira Visoki Dečani Save Janjića, otvaranjem teme „kosovske kulturne baštine“ promoviše se novi politički koncept baštine koji upravo stvara nove podele. Pokušaji da se baština Srpske pravoslavne crkve (SPC) negira kao srpska i proglasi za kosovsku, direktna su posledica strategije albanizacije celokupne baštine na Kosovu i Metohiji, smatra on.

„Iako se na ovom skupu navodno kritikuje politizacija baštine, promocijom ideje ’kosovske baštine‘ stvara se još veća podela i promoviše novi politički koncept baštine koji suštinski relativizuje njen identitet i istoriju, koja je obimno dokumentovana u istorijskom i arhivskom materijalu od srednjeg veka naovamo“, ističe iguman manastira Visoki Dečani.

Da Vas podsetimo:  Kako je to Rusija pokušala da izvrši „državni udar“ u Srbiji

Ukazujući na to da može isključivo da se govori o „baštini na Kosovu“, jer postoje srpska, albanska, osmanska (turska) i druge baštine koje treba da budu poštovane od svih, Janjić smatra da su nakon 20 posleratnih godina uništavanja svetinja SPC i njihove diskriminacije, neophodni i novi, specijalni modeli zaštite uz međunarodne garancije. On smatra da bi to pitanje trebalo da bude zvanično otvoreno i u Briselskom dijalogu.

Pametna nadogradnja opasne ideje

Nekadašnji ambasador Srbije u Unesku Tanasković, za vreme čijeg mandata je Kosovo u više navrata neuspešno pokušavalo da postane njegov član, smatra da ozbiljne poruke Janjića koji uvek govori s velikim poznavanjem stvari i procesa na KiM, treba primati sa dužnom pažnjom.

Otac Sava je razložno ukazao na to da je na kontroverznom festivalu „Mirëdita. Dobar dan!“, bila reč o „promovisanju novog političkog koncepta baštine“, kaže Tanasković za Sputnjik.

On podseća da tendencija da se ukupna kulturna baština na KiM proglasi kosovskom nije nova, ali i smatra da ovaj novi koncept „zajedničke baštine“, međutim, ide dalje i pametnije od prethodnih. Ti raniji pokušaji da se univerzalno vredni spomenici srpske kulturne i duhovne baštine i središta živog verskog života na KiM falsifikatorski proglase albanskim u smislu nekakvog njihovog izmistifikovanog istorijskog prava iz prednemanjićkog perioda, za šta nije moguće izneti nikakve ozbiljne argumente, bili su neproduktivni, napominje naš sagovornik.

„Zalaganje za afirmisanje svesti o tome da celokupno kulturno nasleđe na KiM nadpolitički pripada svima koji danas žive u paradržavi ’Kosovo‘, bez obzira na njegov civilizacijski identitet i istorijsku pripadnost, može delovati privlačno, ali ono je u situaciji nerešenog političkog statusa teritorije objektivno otete od Srbije, afirmisanja velikoalbanskog nacionalističkog projekta i obespravljenosti srpskog življa, posebno južno od Ibra, poziv da se sadašnje neodrživo stanje politički prihvati kao definitivno. Zato to i jeste politički, a ne kulturni projekat“, objašnjava Tanasković.

Slatkorečive floskule

Taj projekat se, kako napominje, oslanja o stav da kulturna dobra na teritoriji jedne države u administrativnom smislu pripadaju nadležnosti te države. Na tom principu je, podseća on, zasnovana i sistematizacija svetskog kulturnog nasleđa u Unesku, tako da bi, kad bi „Kosovo“ postalo član ove organizacije, sveukupna kulturna baština na njegovoj teritoriji bila sistemski vođena kao da u državnom smislu pripada „Kosovu“. Zato je, ističe on, Prištini toliko i stalo da „osvoji“ Unesko i zato se tome mora pružati odlučan otpor.

„Slatkorečivost albanskih učesnika sa ’Kosova‘ na kulturnom festivalu ’Mirëdita‘, o tome da tamo ’postoji kolektivna svest svih naroda o očuvanju kulturne baštine i spomenika‘, obične su prazne fraze i floskule koje nemaju veze sa dominantnom atmosferom i stanjem duha u albanskoj zajednici na ’Kosovu‘“, ocena je Tanaskovića.

Za lažnost tih floskula koje nekima u Beogradu, ali i mnogima u svetu, predstavljaju muziku za uši, svakodnevno ima potvrda u manifestovanju netrpeljivosti prema objektima srpske pravoslavne baštine, kao nepomerljivim belezima i simbolima viševekovnog srpskog prisustva na KiM, ističe nekadašnji ambasador u Unesku i univerzitetski profesor dr Tanasković.

A Ljeviška i dalje u žicama

On podseća da je odličan poznavalac situacije na „Kosovu“, italijanski autor Andrea Lorenco Kapusela nedavno na portalu „Evropski Zapadni Balkan“, povodom tvrdnji istoričara dr Bedrija Muhadrija, objavljenim u novinama „Koha ditore“, u ozbiljnom analitičkom članku zaključio da je osporavanje srpskog identiteta najvrednijeg dela kulturnog nasleđa na „Kosovu“ anahronizam i da je besmisleno. Otuda i njegov zaključak da u sadašnjim opštim, a pre svega političkim okolnostima nije opravdano ni insistirati na nekakvom kulturnom zajedništvu višeg civilizacijskog reda.

A upravo na to smera „novi politički koncept“ kosovske kulturne baštine, na šta je ukazao i otac Sava Janjić, kaže naš sagovornik.

„Mora se tačno znati šta je objektivno čije, a ono što je objektivno ugroženo, mora se delotvorno čuvati ustanovljavanjem ’novih, specijalnih modela zaštite, uz međunarodne garancije‘, o čemu bi se moralo razgovarati i u Briselu, ukoliko je tamo uopšte moguće o bilo čemu konkretnom i ozbiljnom razgovarati. Poslednje izjave gospodina Lajčaka i brutalna otvorenost nekih nemačkih diplomata ne ostavljaju mnogo prostora za optimizam“, zaključuje Tanasković.

I ne bez ironije dodaje:

Bogorodica Ljeviška ostaje u žicama. Možda bi se naredni kulturni festival „Mirëdita. Dobar dan!“, kao pokazna vežba dobre volje, mogao održati baš u Prizrenu?

Mira Kankaraš Trklja
Izvor: Iskra / Sputnik

1 KOMENTAR

  1. Šiptari rade svoje. Znamo kakvi su i u ratu i miru. Ove nove metode, njihove ili savetovane od pokrovitelja i liče na njih. Ništa čudno, teraju svoje u skladu sa svojom prirodom. A šta mi radimo? Šta radi zabludelo srpsko stado nekadašnjih pravoslavaca, koji su od 1945.g., prvo brutalnom i dugom silom, a posle milom, bivali pretopljeni u Jugoslovene, komuniste, ateiste. Ali, verujuće u Tita i partiju- zamene za Hrista i crkvu. Šta radi zabludelo srpsko stado, koje je decenijama prodavalo veru za večeru Titu i partiji. Za bolje uslove života (a mnogi su i poverovali u komunističke bajke), obožavali su krvavog crvenog Vođu kao pravi sektaši, a ne partijci. Šta radi zabludelo srpsko stado posle raspada toliko im dragog primenjenog komunizma u realnom životu i stvarnom svetu. Evo šta rade. Krste se, a u boga ne veruju (što bez srama pokazuju stalno i svuda). Slave krsnu slavu na sva zvona kao pagansku gozbu sa prežderavanjem, opijanjem i orijentalnim arlaukanjem kao muzikom. Mrze bližnjeg svog zbog zavisti koja im muti pamet i tera na pakosne rabote. Gordost im je i ime i prezime- ja pa ja, niko drugi pojma nema. Rado kradu, a samoupravljanje je bilo trening, sveopšta grabež svačije i ničije tzv. društvene imovine, prihvatanje lopovluka kao normalnog i čak poželjnog. Rado podmićuju, a još rađe primaju mito ako su se dokopali pozicije da to mogu. Prodali bi sve jer im je sve i na prodaju u opšte prihvaćenom trulom potrošačkom društvu gde je novac jedina svetinja. Voljena domovina mu je tamo gde mu je dobro, gde god da je na planeti, a ne Srbija, odakle potiče. Srbija je zla maćeha za zaborav u emigraciji za mnoge pokondirene bivše Srbe. Sveopšte foliranje u ovih novih Srba, postkomunističkih povratnika u srpstvo i pravoslavlje na njihov naopak način, gde su najgori oni najgrlatiji po pitanjima srpskog naroda i vere, samoreklameri. Zatvoreno šiptarsko društvo, od seljaka do vrha mafijaške im države, rade svako svoje. Oni nisu lutali od islamske vere do komunističke ideologije koja im obećava pun sirotinjski stomak. Oni se nisu pretapali u nekakve Jugoslovene, jer oni su tvrdi muslimani za koje nacija ne postoji, samo vera, jer tako propoveda islam. Oni ne postaju ateisti. Moraju da se izjašnjavaju kao Albanci, jer bi istina da su samo i jedino muslimani željni države šerijata kako Kuran zapoveda i da im je to jedino važno, bila prst u oko sekularnim zapadnim pokroviteljima za sve ovo vreme, još od Austro-Ugarske. Jeste njihova pozicija ovako jaka samo zbog podrške Zapada, ali višedecenijsko sveopšte posrnuće Srba je dugoročno njihov najjači adut i po pitanju otimačine Kosova i svega na šta su bacili oko dalje u Srbiji.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime